Izvor: Politika, 13.Apr.2015, 08:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deda o Bogu, on o vanzemaljcima
U Sabornoj crkvi u Beogradu krenuo je duhovni put sadašnjeg igumana u manastiru Jovanja, nedaleko od Valjeva
Moja misija je da budem poslušan svom vladici čak i ako se nešto u meni tada protivi. Jer, to je božja volja koju mi gospod preko episkopa saopštava. Koliko smo poslušni, u toj meri smo monasi. Poslušanje je prečica do smirenja, a smirenje je majka svih vrlina. Kroz poslušanje se zadobija blagodet. Recimo, poslušanje je bilo da završim konak i da uradim povraćaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << imovine za celu eparhiju. I hodočašća na Eginu i u Rusiju takođe su poslušanja koja mi je na početku prethodne godine episkop i divni duhovnik Milutin dao. Veoma se dobro osećam kad izvršim poslušanje, zato što znam da sam onda na pravom putu, besedi iguman Mihailo Biković, starešina manastira Jovanja, još pod utiskom sa putovanja po Grčkoj, sa kojeg tek što se vratio.
Peti je put kako ljude vodi na poklonjenje moštima Svetog Nektarija na Egini i moleban za zdravlje i napredak, i uvek se, uverava nas otac Mihailo, dešavaju čuda! Ali – vidljiva čuda.
– Na taj put krenemo „polumrtvi”, mnogi i teško bolesni, i već posle trećeg dana svima je dosta, dosta bolje. Tom poboljšanju doprinose blagodeti svetinja koje od Soluna do Egine posetimo. Ali, ljubav, koju ima arhimandrit Nektarije Vitalis, zvani starac Nektarije (kome se sveti Nektarije javio i iscelio ga od raka pluća – ovaj događaj pominje se u Akatistu), koji služi u Kamarizi, blizu Atine, nadilazi sve. Ona čak ne zna ni za razliku pravednici-grešnici. Odatle počinje pravi Vaskrs duše svakog od nas – ističe naš sagovornik.
– Kad smo stigli kod njega na molitve i duhovne pouke, jedan dečko je stalno govorio „Video sam živog sveca, video sam živog sveca” i – plakao. U dodiru sa tom ljubavlju svi plaču – dočarava nam reagovanja otac Mihailo i navodi slučaj jedne žene iz Osijeka, koja se toliko loše osećala da su se molili da usput ne umre. Kad su je stavili da sedne kod njegovih nogu, primetili su kako joj se vraća rumena boja na licu. Ako bog da, ići će ponovo.
Gledajući starog duhovnika Nektarija kako teši ljude i pomaže im da se rasterete i vrate se kući dobro raspoloženi, i igumanu Mihailu, još kao iskušeniku, javila se želja da se približi tom idealu.
– To je moja lična ambicija i hvala Bogu, ne predstavlja mi umor, nego radost, i daje mi novu snagu. Kada u očima sagovornika vidim sjaj ili suzu, tad shvatim da sam uspeo – kaže blagim glasom.
Ništa nije znao o Crkvi
Kad je iguman Mihailo bio dete ništa nije nagoveštavalo da će postati monah. Rođen je 1972. godine, u vreme materijalnog blagostanja, ali kaže da je, zato, sistematski rađeno na tome da se Crkva predstavi kao nešto retrogradno. I njegovi roditelji su na sličnim osnovama sticali pogled na ovaj svet. Njegov deda po majci pevao je u crkvenom horu, pa se u njihovoj kući Vaskrs obeležavao običajno, tako što bi baba spremila ručak i farbala jaja. Međutim, kao mali nikada nije dolazio kod njih za taj veliki hrišćanski praznik, jer je sa roditeljima živeo u Sarajevu, a za taj datum tamo nije bilo slobodnih dana. Slavio se 25. novembar – Dan oslobođenja Bosne i 29. novembar – Dan SFRJ, pa su spajali te dane i onda išli u Vršac.
Njegov deda po ocu, koji je živeo u Valjevu, potpuno se, pak, okrenuo Crkvi kada se baba upokojila.
– On je pričao samo o Bogu i ni o čemu više, a ja – o vanzemaljcima! Moj stric mu je nabavio gramofon da sluša crkvenu muziku. Kad dođem, dok su moja braća u školi, ostave me sa njim. Onako star, mršavog lica i upalih očiju, sedne pored mene i u jednom trenutku mu zapadne glava unazad. Pošto je bio malo nagluv, odvrne muziku „do daske”, pa kad zagrme basovi – ding-dong, ding-dong – ja počnem da se tresem od straha, jer me je baba po majci stalno plašila kad zvona zvone, govoreći „da nekoga nose”, što je značilo da je neko umro. Tako da su ta prva iskustva za mene bila strašna – kaže.
Tek u Sarajevu, gde su se zatekli sticajem okolnosti, nije bilo reči o Crkvi. Vodili su, kaže iguman Mihailo, težak život. Ali, on i ne pamti da je u to vreme patio u ekonomskom, već u emocionalnom smislu.
– Kad sam imao dve godine otišli smo u Nemačku, jer je tata, po zanimanju bio ekonomista, tamo dobio posao. Međutim, pošto je mama konkurisala i u Sarajevu bila primljena u svojoj struci, kao defektolog, svo troje smo prešli u Bosnu. Nažalost, tu sam, sa svojih pet godina, doživeo njihov prvi razvod. Otac je otišao i godinu dana je živeo sa drugom ženom. To je bilo dosta traumatično i za mene i za majku. Pri tom, nigde utehe. Imali smo rodbinu u Vršcu i Valjevu, ali tamo – nikog svog. Bilo je prijatelja, naravno. U to vreme se nije gledalo da li smo Srbi, Muslimani ili Hrvati. Jedinu diskriminaciju osetio sam zbog izgleda. Pošto sam bio debeljuškast, stalno su me zbog toga zadirkivali – smireno priča o svojim, ne baš radosnim, danima detinjstva.
– Kada se otac vratio, majka mu je oprostila sve. Kasnije su se ponovo venčali. Onda je dobio posao u Beču, i ponovo je otišao, a majka i ja smo ostali u Sarajevu, i dalje kao podstanari. Nije bilo telefona, pa kad otac nakratko iz Austrije nazove kod gazde, ja stignem samo da ga pitam: „Tata, kad ćeš da dođeš? Ostala mi je čežnja zbog nedostatka vremena provedenog sa njim. Kad se vratim u detinjstvo, često zamišljam kako tatu i mamu držim za ruku i s njima prošetam kroz vršački park – otvara svoju dušu.
Tročlana porodica Biković u Beograd se doselila 1986. godine, kada je Mihailo završio šesti razred osnovne škole, jer je otac službeno prešao u glavni grad. Idila je opet trajala kratko.
– Živeli smo zajedno naredne dve godine. Kada je majka 1988. godine ostala u drugom stanju, pre nego što će moj brat Miloš da se rodi, oni su se opet venčali, tako da je on dete iz njihovog drugog braka. Ali, kad je napunio šest meseci, otac je ponovo otišao. Ponovo su se razveli i on je do kraja života živeo sa drugom ženom. Ipak, imali smo potpuno normalnu komunikaciju. Brinuo je o nama. Nije nas napustio suštinski, već samo fizički. Otac i ta žena često su čuvali mog brata Miloša – seća se.
Otac mu je umro je 2006. godine. Kad mu je pukla gornja aorta, bio je sam u stanu, u Beču. Stigao je do susednih vrata, ali komšija je bio na pijaci i kada se vratio zatekao ga je na kolenima u teškom stanju.
– Prebačen je u bolnicu, operisan i tri puta su nam javljali da je umro, i da nije umro. Miloš i ja smo se borili za njegov život do njegovog poslednjeg daha. U toj trci, u jednom trenutku osetio sam kako me nešto, kao jak vetar, udara po kolenima. To je bio početak šećerne bolesti. Od stresa! – otkriva.
Glad za ljubavlju
Iguman Mihailo misli da je za dete od neprocenjive vrednosti ljubav koju treba da primi i od majke, i od oca. Ukoliko ima tu sreću da su oba roditelja pored njega kad odrasta, ono stiče duhovni imunitet. U suprotnom, postaje duhovno slabašno i bolešljivo. Isto kao beba koja nije podojena prvim majčinim mlekom koje sadrži univerzalna antitela i koja jačaju imunološki sistem. Nažalost, on je pažnju i ljubav koje je trebalo da dobije od roditelja, pogotovo od oca, intenzivno zamenjivao igračkama.
– Svima je istinski potrebno „gorivo” na koje naš „rezervoar” jedino ide. To je ta uzvišena ljubav – ljubav srca! Ali, mi taj „rezervoar” uglavnom „punimo” nečim drugim i on neće ni da „upali”, a kamoli da se pokrene. U detinjstvu su to igračke, kasnije silne krpice, onda nam kroz filmove poturaju seksualnu ljubav... I, šta se dešava? Isto kao da u automobil, koji koristi dizel, neprestano sipamo stotine litara alkohola, šerbeta, mleka... – figurativno poredi, pa objašnjava:
– Grci imaju sedam reči za ljubav. Ta, o kojoj mi pričamo, ljubav srca, zove se – agape. Od nje vam se u grudnom košu sve razliva od miline i suze vam teku od sreće. Ona je primenljiva u svim odnosima. I nema veze sa stomakom. Ljubav koja pređe u stomak je – eros, i ona se razvija između čoveka i žene, a potrebna je zbog bračnih odnosa i produžetka vrsta. Ali, ona sama ne može da opstane ako je ne podržava ljubav srca. Drugo ime za tu ljubav je Bog. Kada se ispunimo njome, tada naša mašina počinje da radi besprekorno. Na nesreću, potpuno su uspeli da nam skrenu misli od toga. Zato brakovi ne traju ni godinu dana. U međuljudske odnose su uneli potrošački mentalitet i jedni druge upotrebljavaju kao igračke, kao flašu piva... To je sve zamena teza – podseća.
Nevolje kroz koje je prošao u detinjstvu, patnja u adolescenciji zbog prve neuzvraćene ljubavi i traženje mira, jednoga dana dovele su ga do Trsta, gde je bio na nekoj šoping turi. Ali, odjednom nije imao potrebu za gledanjem izloga, iako je u to vreme bio okoreli materijalista. Kad bi ga otac odveo u Beč, iskrivio bi glavu u jednu stranu od gledanja izloga. Da je mogao da pokupuje sve što je video pitanje je da li bi i tada bio srećan. A to je u stvari bila njegova glad za ljubavlju koja se transformisala u glad za nečim drugim. Trenutak olakšanja došao mu je sam.
– Stigavši do kraja jedne ulice, ispred sebe sam ugledao crkvu. I to srpsku. Nisam imao pojma da postoji. Pošto je taj dan početkom aprila bio topao, uđem unutra da se malo rashladim. Kad, služba u toku. Osetim jednu milinu i posle nekoliko minuta krenu da mi teku suze, ali ne od tuge, nego od radosti. Dve-tri godine pre toga bio sam kao kamen, uopšte nisam mogao da plačem. Kad sam izašao, boje oko mene su delovale lepše, ljudi su mi se činili draži... Odlučim da, kad se vratim u Beograd, opet idem na službu, da mi se ovo ponovo desi – dobro pamti svoje ushićenje.
I majka dala blagoslov
U Sabornoj crkvi u Beogradu je krenuo njegov duhovni rast.
– Nisam znao ni kada treba da se prekrstim, pa sam obično gledao druge, pa kad se ostali krste krstim se i ja. Stanem u red da se pričestim, a sveštenik me pita da li sam postio. Kad sam rekao da nisam, počeo je da viče. Ali, to me nije odbilo. Došao sam kući i rekao „Mama, ja od danas postim.” To je bilo 1990. godine. Posle tri godine upisao sam Bogoslovski fakultet. Bilo je logično, jer već godinama ništa drugo nisam čitao osim Svetog pisama i crkvenih knjiga. Jednu godinu sam odslušao i dao nekoliko ispita kad sam čuo za isihazam-molitvu Isusovu, i za starca Tadeja u Vitovnici. Odem tamo i ostanem, a da nikog nisam ni obavestio. I, eto mene u manastiru – kaže veselo.
Desetog dana prvi put se osmelio da priđe ocu Tadeju.
– Oče, šta je božja volja za mene? Da li da se monašim ili da idem u brak? Šta kažu roditelji, pitao je umesto odgovora. Nisam ih pitao, odgovorih. Kaže: idi, pa ih pitaj. I tako se spakujem i odem kući. Otac se odmah složio, a majka je bila protiv. Vratim se u manastir i prenesem mu to, a otac Tadej mi kaže da je važniji očev blagoslov i tako me zadrži. Ali, dok nisam dobio i majčin blagoslov od srca, imao sam dosta poteškoća. Prošlo je pet-šest godina dok ona sama nije uvidela da je to moje opredeljenje iz duše i da se tu dobro osećam, a da ona time ništa nije izgubila. Posle je sve išlo kao podmazano. I pre nego što se uhvatim za kvaku, vrata se sama otvaraju. Sada je često sa mnom u manastiru, a ide sa mnom i na put kao moja logistička podrška – kaže naš sagovornik.
Svoj potpuni duhovni mir iguman Mihailo pronašao je u manastiru Jovanja, u koji je došao 2007. godine u oktobru. Osim cvrkuta ptica i žubora vode, ne čuje se ništa drugo. U samom vrhu porte je ribnjak.
– Ima tome već tri godine kako mi je vladika Milutin rekao da bi trebalo da se napravi ovaj ribnjak. Međutim, po tonu nisam shvatio da je to poslušanje, nego preporuka, pa sam odlagao. Treće godine vladika pita: „Dobro, koliko puta treba da ti kažem da ovde treba da bude ribnjak?” Tada sam shvatio da je to bilo poslušanje i u roku od mesec dana smo ga napravili. Vode, hvala bogu, ima dovoljno. Protok je oko četiri hiljade litara na sat, tako da i preliva, pa komšija koristi za navodnjavanje – s ponosom priča.
Pošto je voda hladna, čista i protočna, idealna je za pastrmku. Prvobitno ideja je bila da to bude manastirska ekonomija, da od uzgoja te ribe obezbeđuju i finansije. Međutim, ispostavilo se da tačno koliko para ode na hranu, toliko ribe mogu i da prodaju, tako da su na nuli. Ali je dobro zato što uvek imaju svežu ribu za sebe i kad im dođu gosti. Prednost je i to što je dvorište lepše.
– Deci posebno čini radost da gledaju kako se ribe praćakaju. Ima jedna albino, nastojaćemo koliko god budemo mogli da je održimo u životu. Ona nam dođe kao zlatna ribica. Izvadimo je i onda tražimo da nam ispuni tri želje, pa je vratimo – smeška se otac Mihailo.
----------------------------------
Viđa se sa bratom
– Moj brat Miloš, koji je postao poznati glumac, imao je šest godina kad sam otišao u manastir. Viđamo se, ali sad susreti zavise od njegovih obaveza. Dobro radi, ali previše se daje i bojim se da je preterao, jer zapostavlja druge aspekte svog života. Ipak, svako ima pravo na svoj izbor. Da se Nikola Tesla nije opredelio za naučni rad, ne bismo imali to što imamo. Jedino što sam Miloša molio, a i on je tih shvatanja, da ne prihvata svaku ulogu, već da bira one koje promovišu prave vrednosti. Dosta ga omladine voli i trebalo bi da im bude dobar uzor, kao što je, recimo, Novak Đoković. Kada na Vimbldonu pobedi u finalu i prekrsti se na zelenom terenu pred engleskom kraljicom, to gleda naša omladina koja sigurno misli: „Čekaj, ako se on prekrstio, i ja treba da uradim isto.”
----------------------------------
Promoviše brak
– Videvši da ima mnogo neudatih i neoženjenih starijih od trideset godina, rešio sam da sve njih umesto na korzo, pozovem da dođu u crkvu na liturgiju. Posle toga je beseda i druženje, pa možda se nešto i desi... – poručuje iguman Mihailo.
----------------------------------
Molitva
Najjača molitva posle liturgije jeste Isusova molitva koja glasi: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Ovo je jedna od najkraćih, ali najjačih, zato što u sebi sadrži ime božje.
----------------------------------
Praktične teme
Kada veroučitelji dovode decu, upotreba kompjutera i kompjuterske igrice su nam obavezna tema. Želim da im objasnim da nijedna materija sama po sebi nije zla, nego njena upotreba. Čak i oružje. Preko kompjutera postoji mnogo izazova i ako čovek nije oprezan i nema samokontrolu, lako može da sklizne. Sekte, recimo, više ne moraju da štampaju knjige. One poruče da im se napravi igrica u koju smeste komplet svoju doktrinu. Ako su u pitanju srednjoškolci, onda pričamo o zaljubljivanju i seksualnoj ljubavi. Nema tabu teme. Mada ih time šokiram, pa počnu da se snebivaju i da se meškolje, otkud sad monah da priča o tome, uključuju se u diskusiju. Trudim se da ih navedem da sami zaključe da to zaljubljivanje nije greška, ali da treba da znaju šta s tim da rade?
Dana Stanković
objavljeno: 13.04.2015.
