Izvor: Glas javnosti, 30.Apr.2009, 02:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Deda Miletove srećne potkovice

Najstariji kovač Šumadije, a možda i cele Srbije devedesetpetogodišnji Milan - Mile Jovanović i danas raspali vatru u peći, topi gvožđe i kuje. Bat čekića odlazi niz Lepenicu, a iz radnje deda Mileta i dan-danas „izlaze“ pokoja sekira, budak, sekači, i... najbolje potkovice za konje vrane!

Potkovice su bez greške, tražene onoliko koliko sada u Šumadiji ima konja da se potkivaju!

- Nekada ih je na žici, iznad peći visilo i po stotinu. Sve za jedan dan ili >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << noć bih uradio. Padne sneg, led okuje, ne može da se ide. Tad su konji u redu čekali. Danas, ljudi traže potkovicu da je stave ili u kuću, ili iznad kućnog praga, ili... u auto! Kovača više i nema, ne potkivaju se ni konji ni volovi, a nema ni onih koji bi da zanat da uče - priča deda Mile s osmehom na licu.

Umesto potkovica, sad Mile niže svoje godine i skoro će stota. Rodio se daleke 1914. godine. U novembru one teške godine kad je veliki rat potresao Evropu.

Otac Dragomir bio potkivač i naučio je Mileta zanatu još dok je bio dete. Potkivao je konje i volove u selu. - Nije tada bilo ni traktora, a kamoli automobila. I vojska i policija je tada imala konje. Šef policije neki Stipe bio, i sad se sećam. I prođu gradom, jašu konje, kao sada na paradi. U kući nas osmoro čeljadi. Od malih nogu znalo se samo za rad. Ja od dvanaeste svoje godine evo radim. Prošao sam i dobro i loše, bilo je i muka, dospeo sam i u zarobljeništvo, u Drezdenu četiri i po godine bio, a i sreću su mi potkovice donosile - priča Mile.

U kraljevoj vojsci Mile je bio nišandžija, artiljerac. U Malom Zvorniku ‘41. aprila razneo je Mile prvi nemački tenk. Cela Drina se zapalila, tako je gruvalo. Rat ga odveo do Sarajeva, do Ilidže. Tamo nemački tenk sa ogromnom potkovicom. - I Hitler je verovao da ona donosi sreću, reče Mile. Zapade te 1941. godine u zarobljeništvo, Nemci ga odvedoše u Drezden. Tu je bio sve kod jednog domaćina. - I bio je dobar prema meni. Izgurao sam kod njega ceo rat, vratio se u Srbiju u Kragujevac, i ‘47. otvorio radnju „eno onde gde je sad ona zgrada“, kaže. - Deset je potkivačkih radnji tada bilo, moja jedanaesta i sve su radile. I kao što kod dobra i vredna čoveka biva, oženio se Mile.

- Žena Milka, dobra i verna mi bila. Umrla pre desetak godina. Plemenita srca i prava lepotica je bila. Pedeset smo godina zajedno u braku proveli. Dve ćerke mi izrodila. Imam još dva unuka i unuku. Voleli smo život i ja i ona. Sad u šali kažem „Neka neće pare mene, samo nek’ me ‘oće žene. ‘Ajte žene do mene, ‘ajd igrajte do mene“.

Potkovica je Miletu nekako uvek kaže donosila sreću. I u radu i u životu. Dobijao je i na lotu i na lutriji nekoliko puta lepe pare. Dolaze mnogi i traže od Mileta potkovicu „za sreću“.

- Nema kuće u selu koja nema potkovicu. Al’ da znaš ne valja nova. Najbolja je ona od pastuva, kad otpadne sa desne prednje noge. Pitaš zašto. Zato što konjem svuda hodiš, a uveče opet kući dođeš. To se tako priča od davnina. Gvožđe moraš da osetiš, da mu upoznaš dušu, a onda je ostalo sve samo praksa. Treba da se zna kako se udara, kako se gvožđe iskuje, da se zna i kaljenje, a ono ide po boji - priča Mile tajnu svog zanata.

Nijedna potkovica Miletova nije imala falinku. - Zavisi samo ako se klinci koji je drže pokidaju. Pravio sam razne, trojku, četvorku... Koliko treba za konja. I magarca sam potkivao - kaže.

Nastavak na Glas javnosti...