Izvor: Politika, 14.Apr.2014, 09:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dečak koga je i kralj slušao
Legenda jugoslovenskog džeza, kompozitor, dirigent, aranžer, pijanista i solista na džez-harmonici... Odrastao je u predratnom Zemunu, pevao na dvoru, pa ne čudi da je „Politika” o njemu pisala još odavno
U tihom, predratnom Zemunu, u kući uglednog krojača Viktora Šouca i Katice Tot rodio se sin Mirko, koji je u svet muzike prve korake napravio svirajući na usnoj harmonici i pesmom „Golubice bela”. Pošto je brzo „izgustirao” usnu harmoniku, a ona koju je svirao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gospodin Johan (her šnajder u radnji Mirkovog oca) bila je prevelika, njegova majka je otišla u Beograd i u prodavnici „Skala” kupila mu malu dijatonsku harmoniku. Onu na kojoj su i sa leve i sa desne strane dugmići. Kad se razvuče, čuje se ge-dur, a kad se zaklopi, zvuči ce-dur, tako da je bilo prilično komplikovano svirati. Uprkos tome mali Mirko je brzo naučio da svira sve što je njegov otac slušao na svom gramofonu, sa velikom trubom. Otac je, takođe, lepo svirao klavir i tamburu.
− To su brzo shvatili šegrti mog oca i nagovorili me da sviram pored tezge gde su prodavali rekle i čakšire. Ubrzo se oko mene okupilo dvadesetak ljudi koji nisu uopšte mogli da veruju da jedan mali dečak tako dobro svira. Zatim bi šegrti skinuli svoje kačkete, pokupili bakšiš i stavili ga sebi u džepove. To je ubrzo čuo moj otac i ja sam dobio batine, jer je u to vreme bilo nezamislivo da sin poznatog šnajdera bude muzičar – seća se legenda jugoslovenskog džeza.
Među ljudima koji su čuli dečaka našao se i Aleksandar Saša Teodorović, koji je, zapanjen, otišao u Šoucovu krojačku radnju „Belo jagnje”, gde je zatekao dečakovu majku. Upitao je ko je dečaka naučio da svira.
– Niko – uzvratila je.
– Niko? Neverovatno! – ubedio je Saša majku da ode u Prag i kupi malu klavirsku harmoniku sa dve oktave i 32 basa.
– Vaš sin se mora baviti muzikom, on je čudo od deteta. Ja ću ga podučavati! – rekao je.
Ubrzo je Mirko, sam ili sa Sašinim ansamblom, svirao na gotovo svim svečanostima, balovima i maskenbalima kojih je u to vreme bilo mnogo. U predratnom Beogradu svaki bal je obavezno počinjao „Kraljevim kolom”. Prvi javni nastup je imao u Osnovnoj školi „Kralj Petar Prvi” povodom početka školske godine, a vrlo brzo je počeo da nastupa u tada čuvenom „Rodinom pozorištu”.
– Jednom se Saša dosetio da u pozorištu priredimo malu atrakciju. Trebalo je da sviram pesmu iz filma „Ja zviždim” (sa Dinom Derbin u glavnoj ulozi), koji se upravo prikazivao. Odveo me je u bioskop, brzo i lako sam upamtio melodiju, zapisao je i navežbao. Pre početka priredbe inspicijent je izričito tražio da sviram samo jednu pesmu. „Molim vas, nema sviranja na „još”, rekao je. Kad sam odsvirao ovu melodiju prolomio se ogroman aplauz, bacali su cvetiće na binu uz povike „Jooooš!” (tada je publika umesto današnjeg bis uzvikivala „još”) – nastavio je poznati Zemunac da se priseća šta se sve te večeri dešavalo u „Rodinom pozorištu”.
– Bilo im je neverovatno da slušaju muziku iz filma koji se upravo prikazuje. Stavio sam harmoniku na leđa i krenuo sa pozornice, kad sam začuo da nešto zvecka po bini. Imao sam šta i da vidim. Publika je počela da mi baca metalne novčiće! Kad sam napunio džepove novčićima, šta ću, sednem i odsviram još jednom istu melodiju. Inspicijent je bio vrlo ljut, jer je bio potpuno narušen dogovoreni redosled, a i binu je trebalo počistiti da bi se program nastavio. I danas znam tu pesmu, posle toliko godina – kaže Mirko.
Vrlo brzo nakon toga „Politika” i „Vreme” su krupnim naslovima objavili: „Mali Mirko Šouc, čudo od deteta, od sada nastupa na Kolarcu”. Muzički vunderkind je redovno nastupao u našoj najpoznatijoj dvorani, najčešće sam, zatim u duetu sa sestrom Ružicom, a od 1940. godine i sa svojim orkestrom „Harmonikaška kapela Mirka Šouca”.
Ubrzo je usledio poziv sa kraljevog dvora, koji su roditelji primili preko radija, jer tada nije bilo telefona. Pripreman je koncert za kraljevsku porodicu povodom Materica, 24. decembra 1939. godine. Želja kralja Petra Drugog bila je da okupi najtalentovaniju decu iz cele zemlje i stipendira njihovo školovanje da bi postali umetnička budućnost.
Mali muzički virtuoz Mirko Šouc odlazio je na dvor više puta. Kako su izgledali susreti šestogodišnjeg dečaka i kralja?
– Kralj bi me stavio na koleno i uvek je tražio da mu prvo odsviram pesmu „Aj, kad sam sinoć pošla iz dućana”. Voleo je i druge narodne pesme: „Oj, Moravo”, „Oro se vije”, „Oj, javore, javore”. Dok sam svirao, bilo mi je interesantno da se ogledam u njegovim besprekorno sjajnim crnim lakovanim cipelama. Na žalost, moje lepo detinjstvo naglo je prekinuto, došao je rat. Posle spleta niza nesrećnih okolnosti, jedina mogućnost za preživljavanje cele porodice bila je da počnem da sviram u kafani. Bila su to strašna vremena, ni sam ne znam kako sam ostao živ i zdrav. Počeo sam da sviram u „Lovcu”, u Zmaj Jovinoj ulici, preko puta kuće u kojoj smo živeli – seća se.
Krajem rata, u vreme savezničkog bombardovanja na Uskrs, sudbina je zaista bila velikodušna prema dečjem muzičkom virtuozu. Tek što je kročio u kuću, bomba je pala na gostionicu gde je bio nekoliko trenutaka ranije. Svi su poginuli, čak i oni koji su se sakrili u podrum. Mnogi ugledni ljudi su posle Drugog svetskog rata bili nepravedno optuživani i ubijani. I Mirko je ostao bez oca.
Narednih godina se posvetio muzičkom obrazovanju: prvo Niža muzička škola u Zemunu i Srednja muzička škola „Mokranjac” – teoretski odsek i klavir. Na Muzičkoj akademiji u Beogradu, 1960. godine je diplomirao klavir u klasi profesorke Milice Marjanovići, teoriju u klasi profesora Marka Tajčevića, sa prosečnom ocenom 10.
Još u toku školovanja, od 1950. godine, Mirko je postao kompozitor i počeo da osvaja nagrade na svim tadašnjim festivalima džez i zabavne muzike – „Beogradsko proleće”, Bled, Opatija, Zagreb, Sarajevo, Split, Skoplje... Najpopularnije pesme su„Kada dođe dan”, „Obećanje”, „Već davno”, „Zovi me telefonom”, „Plave daljine”, „Tražiš” i druge.
Autor je više od dve stotine naslova različitih žanrova (džez, zabavna i dečija muzika, muzika za film, radio i TV drame, TV serije, muzika u duhu starogradskih pesama) i približno isto toliko aranžerskih i koautorskih radova. Jedan je od začetnika i najpoznatijih kompozitora džez muzike na ovim prostorima.
Posle završenih studija zapošljava se u Radio Beogradu i osniva „Ansambl Mirka Šouca”. Ovaj ansambl je postojao punih trideset godina i ostvario nekoliko hiljada koncerata u zemlji i inostranstvu (Nemačka, Švajcarska, Francuska, Bugarska) i nekoliko stotina trajnih snimaka, od kojih je najveći broj ostvaren iz oblasti džez-muzike.
Snimala se muzika za radio-emisije koje su emitovane više decenija, („Radio najveseliji grad”, „Veselo veče”, „Studio šest vam pruža šansu”, „Vaših pet minuta” …), zatim muzika za radio-drame, sve televizijske serije Lole Đukića, serije za decu („Deco, pevajte sa nama”...) 654 koncerta pod nazivom „Susreti četvrtkom”, „Danas su naši gosti”, dečiji festivali kao u šou-programi („Pokloni se i počni”).
Ansambl Mirka Šouca se može se pohvaliti izuzetnim uspehom i odličnim kritikama sa Džez-festivala u Bledu, čiji su bili redovni, dugogodišnji učesnici. Mnogi naši najistaknutiji džez-muzičari su svoja prva iskustva i uspehe stekli u ansamblu Mirka Šouca: Lala Kovačev, Đino Maljoković (bubnjevi), Čedomir Urošević, Dragoljub Kitić (gitara), Franja Jenč, Nikola Mitrović Mimo (truba), Dragan Davidović Caki, Milivoje Mića Marković, Ivan Švager (saksofon), Zvonimir Skerl (trombon, vibrafon) i drugi. Prvu džez-temu Šouc je komponovao 1948. godine (Kontrasti). Od tada, njegova muzika se nalazi na repertoaru džez-orkestra RTB-a, Ljubljanskog i Zagrebačkog džez-orkestra, kao i raznih drugih sastava širom tadašnje Jugoslavije.
Komponovao je muziku za film Lole Đukića „Ogledalo građanina pokornog” i za sve serije istog reditelja: počev od „Muzeja voštanih figura”, „Sačulaca”, „Ubi ili poljubi”, „Deset zapovesti” do „Licem u naličje” i „Ću, ćeš, će”. Veliki deo svog stvaralaštva Šouc je posvetio deci, dečijoj muzici, festivalima, a imao je i ogroman broj dobrotvornih koncerata. Dirigovao je više od sto predstava u Pozorištu na Terazijama, zatim Revijskim orkestrom RTB-a, Zabavnim i Velikim narodnim orkestrom RTB-a, čiji je bio dirigent poslednjih deset godina službe.
Ovaj poznati Zemunac je kompozitor, dirigent, aranžer, pijanista i solista na džez-harmonici. Svojim delima je stekao ugled, popularnost i obeležio ceo jedan period muzičkog života bivše SFRJ, od pedesetih do devedesetih godina dvadesetog veka. Šezdesetih godina prošlog veka proglašen je za najboljeg evropskog džez-harmonikaša, na takmičenju solista radio-orkestara Evrope u Minhenu. Prija mu to podsećanje, dodaje da su na njegovu muziku najveći uticaj imali Oskar Piterson, Barni Kesel, Čarli Parker, Sten Gec, Bob Brukmajer, Dizi Gilespi, Džej Džej Džonson...
− U svim ansamblima sam svirao klavir ili harmoniku. Kad god je u džez-orkestru gostovao Bojan Adamič, uvek je insistirao na tome da ja sviram klavir jer je znao da mogu da odgovorim i najtežim tehničkim zadacima. Kratko bih prostudirao note, deset minuta, i onda rekao: „Može”. A kad kažem „može”, tu grešaka više nije moglo da bude. Poznato je da se nijedno snimanje nije zbog mene ponovilo. Sada ponekad sviram kćerki Vesni i unuci Katarini, koja je takođe krenula umetničkim stopama – kaže zadovoljno Šouc, koji je u RTV Beograd radio od 1961. do odlaska u penziju 1991. godine.
Priča o džez-muzičaru ne bi bila kompletna bez pominjanja priznanja, od mnoštva ćemo izdvojiti nagradu za životno delo, Orden rada sa zlatnim vencem, Zlatni mikrofon...
– Kruna mog životnog opusa je moja ćerka Vesna Šouc, profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i dirigent. Svestranost i lakoću u radu je, bez sumnje nasledila od oca – zaključuje legendarni muzičar koji je svojim stvaralaštvom obeležio celu jednu epohu.
Branko Nikolić
objavljeno: 14.04.2014.
