Izvor: Politika, 01.Jun.2013, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dao sam „Hrista” u zamenu za radioaparat
Akademski slikar priča o Mikelanđelu kao primeru za „prostituciju” umetnika, simbolizmu, slikanju aktova na granici erotike, Borhesu, pročišćenju uz Dunav...
Akademski slikar Miodrag Jelić, unošenjem svojih radova „Tajna linija prostora”, u galeriju „Art kafe”, u beogradski Centar „Sava”, obradovao je stare obožavaoce i stekao nove. Beograd podržava sve velike umetničke projekte, izložbe i koncerte u Centru „Sava” u ime umetnosti, a i zbog činjenice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je grad kandidat za Evropsku prestonicu kulture 2020.
Jelić je rođen 30. juna 1950. u Beogradu. Akademiju likovnih umetnosti završio je u klasi profesora Miloša Bajića.
U braku sa Svetlanom ima ćerku Dariju (22), studenta novinarstva.
Šta vam kažu kritičari?
U izboru likovnih kritičara proglašen sam za jednog od najboljih srpskih slikara 20. veka. Ikonopisac sam Moskovske patrijaršije i cele Rusije. Dobitnik sam blagoslova patrijarha Pavla i patrijarha jerusalimskog i cele Palestine.
Vi ste ortodoksni vernik?
Jesam. Verujem u zagrobni život, ali uz jasan stav da uz pravoslavnu poštujem i sve druge vere.
Kad ste krenuli u život?
Moj početak je obeležen bekstvom od kuće. Imao sam tada tri godine. Zaputio sam se najdalje što sam mogao. Iz kuće u Cara Uroša, sa Dorćola, stigao sam do Narodnog pozorišta. Tu me je zapazila policijska patrole. Kad sam im odrecitovao adresu oni su me vratili majci. To je bio moj prvi put u svet.
Šta vas vraća u detinjstvo?
Sećanje na iskrenu dobrotu i poštenje ljudi koje sam nekad, u svim uzrastima, mnogo češće mogao da doživim nego sad.
Koji je vaš slikarski pravac?
Simbolizam. To je, uz sve prethodne: ekspresionizam, impresionizam, realizam i nadrealizam, pokret u likovnoj umetnosti do koga je došlo krajem 19. veka. On podrazumeva izražavanje pomoću simbola. U suštini to je integralna slika kojom je rečeno sve. Ona je kao ikona.
Ko su vam bili uzori...
Svoje uzore sam imao u delima Gistava Moroa, francuskog simboliste, pa Pitera Pola Rubensa, Van Dajka, Jakoba Jordansa, Fransa Snajdersa i Pitera Brojgela.
...a ko vam je sad?
Sad mi je uzor književnik Horhe Luis Borhes, odnosno jedna njegova priča o čoveku koji je mnogo putovao i sve beležio. Tu priču bih vezao za sebe, jer često sam putovao, mnogo toga video, slušao, doživeo i u nizu značajnih događaja učestvovao. Zato sve ovo što slikam je doživljeno.
Kome najviše dugujete?
Profesoru Milošu Bajiću koji me je, u toku studija, „spojio” sa Rubensom, odnosno kada me je poslao u Narodni muzej da napravim kopiju Rubensove slike koja „govori” o povratku „Dijane iz lova”. Radio sam to pola godine i dobio velike pohvale.
Kad ste prekoračili granicu...
Bilo je to pre upisa na akademiju. Toga leta, u Rovinju, u holu hotela „Eden” („Raj”), prodavao sam slike, a i menjao ih za neke materijalne vrednosti. Tako mi je Nemac iz zapadnog Berlina poručio sliku Hrista u zamenu za radioaparat. Otišao sam u Nemačku obavio tu zamenu i bio dvostruko srećan: zbog prvog puta u svet i radioaparata koji me je uveo u muziku tada, posebno u rok.
... a kad ste krenuli Kolumbovim putem?
U Ameriku, u Pitsburg, na studijsko putovanje, pošao sam tek početkom ovog veka. Proučavao sam radove Endija Vorhola, slikara, najvećeg borca za pop-art, koji se uklapa u moj simbolizam. A bio sam prethodno, s porodicom, u Izraelu i Palestini. U Svetoj zemlji sam imao izložbu i dragocene kontakte, lepe doživljaje i neponovljiva iskustva. Posebno u Vitlejemu, mestu rođenja Isusa Hrista.
Planirate li život i rad?
Ne planiram, jer život se, po svemu što znam, odvija po nekom određenom poretku koji je iznad nas. Naravno, imam planove. Planiram sledeću izložbu.
A čekate li inspiraciju?
Ne, nikad! Bez obzira na moje raspoloženje radim i kad mi se uopšte ne radi. To mi nalaže moja vera u Boga. On mi je dao talenat i moram da radim ono čime me je nagradio. Tako doživljavam svoj život i svoju umetnost.
Da li ste radili i po porudžbini?
Jesam. To su mi najteži odnosi sa umetnošću. Priznajem da je to određena vrsta umetničke prostitucije. Ali, umetnici moraju to da učine tako da to delo ne bude baš kao odnos – makroa i prostitutke. Uostalom, i Mikelanđelo je freskama Strašnog suda ovekovečio Sikstinsku kapelu po nalogu pape Pavla Trećeg.
Koliko cenite lepotu i aktove?
Lepota je za mene u istoj ravni s dobrotom. Slikam aktove, ali nikad bez živog modela. Za mene je model neprevaziđena inspiracija po svemu. Radim aktove na gornjoj granici erotike koji imaju sve odlike umetnosti, ali nikad pornografije.
Šta je vaša dragocena imovina?
Moj talenat i moja velika iskrena ljubav prema bližnjima.
Kad vam je najteže?
Uvek kad vidim nepravdu čoveka prema čoveku.
Šta vam je najvažnije?
Zdravlje. Čuvam ga vrlo budno, gotovo stražarim čuvajući sebe i porodicu. Isto to preporučujem prijateljima i svima u razgovorima o toj temi.
Šta posebno pamtite?
To je za mene bio onaj dan kad sam ugledao Svetu zemlju iz aviona.
Da li nekad mislite samo na sebe?
Sve zaboravim kad se koncentrišem na sliku, na rad, na proveru i razvijanje svoje umetnosti. Tada čak ne mislim ni na sebe.
Gde se odmarate?
Volim proleće, leto i deo jeseni. Više mi prija odmor uz Dunav nego uz more. Imam kolibu preko puta toplane na Dorćolu. Uz tekuću vodu doživljavam i mentalno pročišćenje. Oslobađam se negativnih energija.
Slavko Trošelj
objavljeno: 02.06.2013
