Izvor: Story, 22.Nov.2014, 19:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Danilo Kiš: Izgnanik koga je boleo život
Nedavno se navršilo dvadeset i pet godina od smrti velikog pisca Danila Kiša čiji je život obeležio rat, nesrećno razdvajanje s ocem i smrt majke, što je značajno uticalo i na njegovo stvaralaštvo koje je nekoliko puta bilo osporavano, a zbog jednog dela našao
Danilo Kiš, foto: Profimedia
Slavni pisac Danilo Kiš rođen je 1935. u Subotici, prosperitetnom višejezičkom gradu na granici s Mađarskom, u mešovitoj porodici. Njegov otac, Eduard Kiš, >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << bio je mađarski Jevrejin koji se nakon neupešne privatne karijere zaposlio u jugoslovenskom ministarstvu železnica, gde je na kraju dogurao do glavnog inspektora i priredio zvanični jugoslovenski red vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog transporta, što je uspeh na koji je njegov sin bio neopisivo ponosan. Njegova majka, Milica Dragićević, bila je Crnogorka koja je muža upoznala kada je došla u posetu sestri zaposlenoj u ministarstvu železnica. Pored Danila imali su i tri godine stariju ćerku Danicu, a njihova deca bila su jugoslovenski građani jevrejskog, mađarskog, srpskog i crnogorskog porekla.
- U Subotici su se zbile dve krucijalne činjenice moga života što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, i moja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme - zapisao je kasnije o ljubavi svojih roditelja. U vreme donošenja antijevrejskih zakona roditelji su svoju decu, Danila i njegovu tri godine stariju sestru Danicu 1939. godine krstili u Novom Sadu, u pravoslavnu veru. U svojoj devetoj godini napisao je prve pesme na mađarskom od kojih je jedna govorila o gladi dok je druga bila ljubavna.
- Prve čulne impresije mog detinjstva potiču iz Novog Sada, koji se nalazi nekih sto kilometara južnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi, boje… Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, mašinskog ulja u mehanizmu šivaće mašine, očeve cigarete, kolonjske vode na vratu moje majke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna, začina, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera. Ukus ribljeg zejtina, meda, bele kafe, cimeta, drvenih bojica, lepka, mastila, hartije, kaučuka, bombona, krvi iz prsta, jodne tinkture, suza, sirupa protiv kašlja. I slike, kao kad se prelistavaju stare razglednice… slivnik što zaudara na trulež i u koji se cedi sapunjava voda; kasarna i groblje; katedrala i sinagoga; pravoslavna Uspenska crkva u kojoj me u petoj godini krste (sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me začas prepustila brizi krsnoga kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveca, lica svetaca na ikonama); tramvaji sa lirom; fotografski atelje sa veštačkim cvećem i sa pravom pticom u kavezu; čipka iznad sedišta od baršuna u kupeima prve klase; majčina singerica nalik na katedralu– napisao je u Gorkom talogu iskustva.
Porodica Kiš preselila se 1939. u Novi Sad koji je 1941. godine zauzela Mađarska i iz koga su morali da beže godinu dana kasnije, kad su mađarski vojnici masakrirali nekoliko hiljada Srba, Jevreja i Roma. Kišov otac nije imao drugog izbora nego da potraži utočište kod porodice svoje sestre u jednom selu u zapadnoj Mađarskoj, gde ih naredne tri godine niko nije dirao. Sve se to promenilo 1944. kada su Nemici naterali mađarskog vođu, admirala Hortija, da podnese ostavku, pošto je najavio izlazak iz Osovine i predaju Saveznicima. Po naređenju Adolfa Ajhmana 430.000 mađarskih Jevreja odvedeno je u Aušvic, među njima i otac Danila Kiša. Detinjstvo Danila Kiša obeleženo je strahotama rata i on će kasnije reći da je upravo on bio razlog zbog koga je postao pisac. Da nije bilo strahota ratnog detinjstvane ne bih postao pisac – rekao je u jednom intervjuu. Milica Kiš posredstvom Crvenog krsta stiže na Cetinje, 1947. godine sa svojom decom Danicom i Danilom kod svog brata, Rista Dragićevića, poznatog istoričara. Danilo upisuje školu na Cetinju, ponovo uči srpskohrvatski jezik i uspostavlja prva drugarstva.
- Tamo na Cetinju, kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu - zapisao je svoja sećanja na gimnazijske dane.
Nakon nekoliko godina bolesti Danilova majka umire 1951. godine što njemu veoma teško pada: Ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema. U gimnaziji nastavlja da piše pesme, a časopis Omladinski pokret 1953. godine, objavljuje mu pesmu Oproštaj s majkom. U vreme gimnazijskih dana pored toga što je išao u muzičku školu, Danilo Kiš je prevodio sa francuskog, mađarskog, ruskog jezika. Preveo je mnoge zanimljive knjige, pesnike što je radio i kasnije, uporedo sa pisanjem svojih romana, priča, eseja. Nastavio je i da svira bez nota, cigansku muziku, mađarske romanse… Cetinjsku gimnaziju završava 1954. godine i odlazi na studije u Beograd gde 1958, diplomira na Filozofskom fakultetu u Beogradu na katedri za Istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost. Sledeće godine odlazi u Pariz gde 1960. završava postdiplomske studije, a iste godine piše roman Mansarda, koji je objavljen 1962. Iste godine zajedno sa Mansardom objavljen je i drugi rani roman Danila Kiša Psalm 44. To je značajna knjiga ne samo zato što nagoveštava kasnije stvaralaštvo ovog genija iz četiri zemlje, već i zbog toga što se u toj knjizi jasno vidi njegovo shvatanje književnosti kao etičkog i estetičkog sučeljavanja sa užasima istorije kako je to primetio Aleksandar Hemon koji je pisao predgovor za američko izdanje ovog Kišovog dela. Sam Kiš sebe je često nazivao etnografskom retkošću.
Tri naredne knjige, Bašta, pepeo zbirka priča objavljena je 1965. Rani jadi 1969, i Peščanik koji je objavljen 1972. godine, čine Porodični cirkus čija je tema ratno detinjstvo u Mađarskoj, sudbina njegovog oca i porodice. Peščanik je po nekima najbolja knjiga Danila Kiša. Nesumnjivo da je najpotresnija, ispričana u 67 numerisanih odeljaka i odvija se tokom jedne noći, od kasne večeri do zore. Pisac prati priču svoga oca uz prisećanje na nedavne i daleke događaje, iskustva koje se spominju i prepravljaju verovatno poslednji put. Kiš je rekao da ta knjiga ne bi mogla da bude napisana da nije bilo Džojsovog Uliksa i dugačkog pisma koje je njegov otac napisao, iz aprila 1942, kao jedinog autentičnog dokaza o svetu o kojem je pisao u dve prethodne knjige svog porodičnog ciklusa. Pismo je bilo upućeno Eduardovoj sestri Olgi, koja je umrla u Aušvicu, i ne samo što opisuje siromaštvo porodice i maltretiranje od strane nje i njenog nećaka u Mađarskoj, nego je prepuno ljudi, mesta i događaja koje Kiš jedva uspeva da prepozna. Roman je komentar na pismo i događaje navedene u pismu, i na post skriptum, u kojem njegov otac piše: Bolje je ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima.
Zatim je usledila Kišova knjiga povezanih priča, Grobnica za Borisa Davidoviča, koja mu je zadala mnogo muka. Sa podnaslovom Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, zamišljena je u Bordou gde je 1973. i 1974. na univerzitetu predavao srpskohrvatski i gde su ga, kako je kasnije govorio, uplašili ideološki fanatizam i neznanje studenata, koji nisu želeli da slušaju o Staljinovim logorima i nazivali ga fašistom i imperijalistom jer govori takve stvari. Kada je knjiga objavljena u junu 1976, recenzije su bile pozitivne, pa je čak i Komunist, zvanični organ vladajuće partije, hvalio Kišovo umeće, ali zatim su počele da kruže glasine kako je puna pasusa ukradenih od drugih pisaca, što je kulminiralo člankom u jednom zagrebačkom časopisu koji detaljno iznosi optužbe. Afera je rasla, dok su Kišovi branioci tvrdili da upotreba publicističkog materijala iz drugih knjiga radi dokumentovanja ne može da se nazove kopiranjem. Kišov glavni kritičar, jedan profesor književnosti na Beogradskom univerzitetu, koji je ujedno bio predsednik Udruženja književnika Srbije, rešio je da dokaže kako je Kiš nekreativan jalovi prevarant. Kiš je odgovorio razjareno – za samo mesec dana napisao je knjigu Čas anatomije u kojoj opovrgava optužbe demonstrirajući principe na kojima se temelji kompozicija Grobnice za Borisa Davidoviča i pokazujući da je njegov optužitelj nekompetentan i kao pisac i kao kritičar da sudi o bilo kojoj knjizi. Na kraju je ceo slučaj završio na sudu, a iako je sudski proces završen u korist Danila Kiša, koji je profesoru književnosti i tadašnjem predsedniku Udruženja književnika održao lekciju koja se pamtiti, Kiš sa svojim koferom punim gorkog taloga iskustva odlazi u samonametnuto izgnanstvo u Francusku. Kao lektor za francuski jezik boravio je u Strazburu, Bordou, Lilu... Poslednje godine života proveo je u Parizu gde, kako je sam napisao, nije bolovao od nostalgije.
- Kad se probudim, ponekad ne znam gde sam, čujem kako se našijanci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika. Njegova poslednja knjiga koju je za života objavio, zbirka devet pripovedaka pod naslovom Enciklopedija mrtvih, objavljena je 1983. Drži se podalje od prinčeva - napisao je u svojim Savetima mladom piscu i dodao: Ne uskači, dakle, u vozove istorije, jer je to samo glupava metafora. U jednom od poslednjih intervjua rekao je da književnost mora da ispravlja istoriju, jer: Šta znači šest miliona mrtvih, ako ne vidimo jednog jedinog čoveka i njegovo lice, njegovo telo, godine i njegovu ličnu istoriju.
Bio je dva puta u braku, prvi put se oženio 1962. godine Mirjanom Miočinović s kojom je proveo skoro dve decenije, sve dok u Parizu nije upoznao Paskal Delpeš s kojom je živeo do kraja svog života. Prvi znaci Kišove bolesti pojavljuju se 1986. godine kada mu doktori dijagnostifikuju karcinom pluća. Operisan je u Parizu krajem 1986, umro je 15. oktobra 1989, a po svojoj želji sahranjen u Beogradu po pravoslavnom obredu. Borislav Pekić je tih dana zapisao: U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. Da, rekao je. Šta?, upitao je prijatelj. Život! odgovorio je Danilo.
Piše: Milica Prelević
