Izvor: Glas javnosti, 22.Avg.2009, 02:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da bar imaju posao, pa da nahrane dete
BEOGRAD - Život je nekome majka, a nekome maćeha. Nekoga miluje, a nekoga udara iz sve snage, pa i onda kada misli da životne nedaće može pobediti ljubavlju.
Život Miroljuba-Miše Jovanovića(22), njegove supruge Ivane (21) i trinaestomesečne bebe Milice koji trenutno žive u Borči kod Beograda odnosi se na one koji od rođenja čekaju da njihov točak sreće konačno izađe iz blata. Ali, sudeći po tome u kakvoj se trenutno situaciji nalazi ovaj mladi bračni par, odnosno, da >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << će za neki dan morati da se isele iz iznajmljenog stana, bez para i bez posla, verovatno će bolja vremena čekati pod nekim od gradskih mostova. Osim, ako se ne nađe neko ko će Miši koji je po profesiji kuvar ponuditi posao čime bi obezbedio egzistenciju svojoj porodici koja mu je sve u životu.
Napuštena deca danima vrištala
- Sve ću učiniti da se mojoj Milici ne ponovi ono što smo doživeli Ivana i ja. Mi smo deca iz doma koje život stvarno nije milovao. Ivanini roditelji su bili domci na Umci. Zaljubili su se, venčali , i iz tog braka je rođena Ivana, ali, kao po nekom prokletstvu, i njoj se ponovila priča njene majke LJiljane. NJeni roditelji su se razveli, majka joj je završila u bolnici, otac se ponovo oženio, a Ivana se obrela u domu „J. J. Zmaj“. Moja priča je samo za nijansu drugačija - majka je bila bolešljiva, otac se propio, a ja, moja sestra Slađa koja mi je bila i majka i drugarica i brat Srđan danima smo bili zaključani u nekoj kućici u Zvečanskoj ulici u Beogradu. Kako mi je sestra Slađa kasnije pričala, ljudi su čuli danonoćni plač izgladnele dece nakon čega smo svi smešteni u hraniteljsku porodicu Mome i Svetlane u Miloševcu kod Velike Plane. Potom, kada je čika Momo oboleo, prešli smo u hraniteljsku porodicu Predraga i Milunke Stanojević iz istog sela gde sam, zahvaljujući tim dobrim ljudima, postao pravi čovek. Na kraju, to tako ide kada dođe vreme, život je brata, sestru i mene doveo do Doma za nezbrinutu decu „J.J.Zmaj“ u Beogradu. Sve ovo što sam ispričao je samo šturo podsećanje na život do doma, ali između je velika tuga, samoća i mnogo prolivenih suza - kaže Miša Jovanović.
Brate, ako ima pravde
Niko nikada ne zna kada će ga i gde zadesiti ljubav, a Ivani i Miši to se dogodilo na kapiji doma za nezbrinutu decu i traje i danas, uprkos nemaštini i velikim životnim iskušenjima.
- Zaljubili smo se na prvi pogled i posle nekoliko godina zabavljanja februara prošle godine smo stali pred matičara. Bog nam je podario ćerku Milicu i našoj sreći nije bilo kraja. Od života nismo očekivali ništa drugo, osim da živimo kao sav normalan svet - da imamo posao, krov nad glavom i da u sreći podižemo ćerkicu. Međutim, baš nikako da nam krene. Radio sam svakojake poslove kako bih plaćao podstanarsku kiriju i obezbeđivao kakav-takav život Ivani i Milici, ali nikako ne ide. Eto, za neki dan moramo da se iselimo iz stana, a nemamo gde. Već nekoliko dana nemam za hranu za dete što mi je teže od svega. Ivana i ja možemo i nekoliko dana bez hrane jer je nas dvoje život naučio da trpimo, ali moram da obezbedim hranu za Milicu. Ni sam ne znam gde sam sve tražio posao, ali posla nema, a radio bih bilo šta i bilo gde. Ma, i Ivana i ja bismo krenuli i na kraj sveta samo da Milica ne prelazi put kojim smo prošli nas dvoje i naša braća i sestre. Brate, ako ima pravde pod kapom nebeskom, onda smo i Ivana, Milica i ja konačno zaslužili da osetimo delić sreće i porodičnog spokojstva koje do sada nismo imali - kaže Miša Jovanović ne krijući suze koje su, kako kaže, odraz nemoći i želje da jednom za svagda priču o domovima za nezbrinutu decu baci u Dunav.
Miša i Ivana za sada nemaju rešenje za probleme s kojima se suočavaju, ali ne gube nadu da će i njima jednom svanuti i da će njihova Milica, za razliku od njih, rasti uz oca i majku i u porodici punoj ljubavi i razumevanja.
Veliki pozdrav Milici i njenim hrabrim roditeljima !!!
