Izvor: Glas javnosti, 22.Avg.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čuvar manastirskog izvora
Samo što se promakne tabla pored puta kojom se putnici obaveštavaju da su stigli u Ovčar banju, na samoj raskrsnici od koje se od glavnog puta odvaja put ka manastiru Preobraženje na Ovčaru, jednom od mnogobrojnih manastira u srpskoj Svetoj gori, nalazi se Matova česma kod koje dnevno svrati na stotine umornih putnika da se sa česme napije hladne planinske vode i da se pored česme okrepi. Oko česme, što je prava retkost za Srbiju, prostor besprekorno čist i to samo zahvaljujući Dušanu >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Jaćimoviću (57), entuzijasti, verniku, po potrebi kustosu, slikaru i, najčešće, higijeničaru, te njegovoj supruzi Zorici kojoj je u podeli posla oko česme pripao udeo da brine o cveću i da umornim putnicima nudi voće.
- Mi živimo u Lučanima koji su od ove česme udaljeni tačno 12 kilometara, ali ovde dolazimo svakog božjeg dana u toku cele godine, osim kada su neki jaki mrazevi, jer smo ovo mesto doživeli kao našu ljudsku i božju obavezu da bude lepo i uređeno. Česmu su napravili graditelji pruge Beograd - Bar u znak sećanja na inženjera Matiju Vujovića, prijatelja graditelja, velikog zaljubljenika u Ovčarsko-kablarsku klisuru i velikog zaljubljenika u prirodu. NJemu u čast i sećanje, a narodu na dobro! I ja sam, kao i drugi putnici, ovde često svraćao i uvek sam sa ovog mesta odlazio pomalo bolestan zbog prizora koji je odavao zapušten prostor oko manastirske vode koja nam je bogomdana. Eto, zato sam, u dogovoru sa porodicom, i uz blagoslov starešine manastira, pre četiri godine odlučio da budemo čuvari tog božjeg dara. Kada smo počeli čišćenje ovog prostora, supruga Zorica, sinovi Aleksandar (29) i Ivan (27) i ja smo u jednom danu izbacili nekoliko kamiona otpada, a o tome koliko je zmija bilo oko česme, muka mi je i da pomislim. Eto, od tada smo svakog dana ovde i uređujemo ovaj prostor do te mere da pokupimo i poslednji pikavac - priča Dušan Jaćimović.
SVETA VODA PRESTALA DA CURI ZBOG NELJUDI
Za Srbe tvrdim da su najbolji narod na svetu, ali i među nama ima i takvih, eto, koji ne vode računa o lepoti koju nam je Bog dao. Zato, priđem, pokupim đubre pred onim koji ga je bacio i tako ga postidim. Jednom, pre nekoliko meseci, neka žena iz kola izbacila kesu sa nekakvim otpadom. Ja priđem, bez reči, pred njenim nogama pokupim đubre i na tome se sve završilo. Međutim, posle jedno pola sata i pedesetak pređenih kilometara, zaustavlja se vozilo iz kojeg izlazi ista ona žena i sva postiđena počinje da mi se izvinjava. Opet nisam ništa komentarisao, primio sam izvinjenje, a ona ode svojim putem sva u suzama. Kažem, ima mnogo kulturnog i poštenog sveta, ali ima i rđa. Onomad, zamisli tog bogohuljenja, neko vršio nuždu iza ikone koju sam naslikao da oplemenim ovaj prostor. Naravno, kako je svanulo ja sam i to očistio i oprostio toj ljudskoj džukeli, ali ima ko nije - već sutradan nestalo je vode na česmi, a ponovo počinje da curi ovih dana. Verujte mi, nije to bilo zbog suše ! Ipak je ovo sveta voda manastira Preobraženje koji važi za jedno od najvećih svetilišta u zemlji Srbiji - priča Dušan Jaćimović prevlačeći polagano kičicom preko preko slikarskog platna.
I, dok putnici svraćaju, napiju se vode, osveže se, dolaze drugi... Dušan Jaćimović sedi u hladu žalosne vrbe i slika ikone, ali i slike sa drugim sadržajima. Do sada je, kaže, naslikao preko 3.000 slika od kojih se mnoge nalaze u Australiji, Americi, Kanadi, Holandiji.., ili krase poslovne prostore privrednika u zemlji.
- Nisam školovan slikar, a slikanjem sam počeo da se bavim u velikoj muci, u vreme dok sam tamnovao ni kriv ni dužan u zatvoru u Spužu zbog, kako je tada presuđeno, „rušenja ustavnog poretka i podrivanja društveno-ekonomskog sistema zemlje“. Odrapila mi braća, crnogorske sudije, te 1987. godine 15 godina robije, a zašto sam robijao znam taman koliko i ti. Eto, nekome se učinilo da sam državni neprijatelj i ja odrobijah tačno 5 godina, 6 meseci i 2 dana. Kao opasan po sistem i kao politički robijaš, najduže od svih sam bio sam, izolovan u ćeliji, u kojoj nisam više znao kada je dan, a kada noć. Jednom, kao da mi je sa neba rečeno da na zidu ćelije naslikam manastir Ostrog. Uz pomoć ukradene kašike, iz zida sam izvadio komad cigle i počeo da slikam, a zatim sam sliku doterivao nagorelim ugašenim šibicama koje su bacali čuvari i koje su mi skupljali zatvorenici, da bih, na kraju, verovali ili ne, deo slike „ofarbao“ sopstvenom krvlju. O ovome se kasnije pročulo, pa mi neki profesor Petar Živković, čuveni galerista iz Podgorice kupio boje, četkice i platna i od tada slikam. Mnoge slike koje sam naslikao u ćeliji prodate su, a Petar Živković je novac od slika slao mojoj porodici zahvaljujući čemu su živeli. Ta ćelija u kojoj sam naslikao manastir Ostrog je sada zatvorena jer je neka međunarodna organizacija procenila da je u njoj neko robijao u krajnje nehumanim uslovima, a taj neko bio sam ja. Ja sam otišao, ali je ostala slika na zidu ćelije. Eto, tako sam, kao sužanj, ušao u slikarstvo i od tada sam naslikao mnogo slika, a najviše sam stvarao baš ovde pored Matove česme. Ovo je moj atelje gde se osećam najlepše na svetu i gde slikam najlepše ikone od kojih i živim. Posao koji sam imao ranije je propadao dok sam robijao, ali se ne žalim. Od prodaje ikona živimo skromno, ali smo potpuno duhovno ispunjeni - priča svoju neobičnu životnu priču Dušan Jaćimović zaklinjući se, kao vernik, da je tačna sve od reči do reči.
I tako, dok slika ikone, Dušan s vremena na vreme baci pogled na parking ispred česme i ako neko baci nekakav otpad pored mnogobrojnih korpi za otpatke, priđe i bez ikakvog komentara ubaci smeće gde mu je i mesto.
