Izvor: Politika, 25.Jun.2011, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čuvar lave
Starac Meriđan bio je čuvar vulkana Merapija. Dužnost je preuzeo od oca 1982. godine. To je tradicija u njegovoj porodici već više generacija, ovlašćenje dobijeno od sultana, velika čast i obaveza za platu – od jednog dolara mesečno
U Indoneziji mnogi vulkani imaju „čuvara” – čoveka zaduženog da sa njima komunicira, da im prinosi žrtve, da ih umiruje. Meriđanov dom sa krovom u obliku kupole vulkana nalazio se na svega pet kilometara od vrha kratera. Sedeo je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na terasi okružen zelenilom i pticama. Sa njegovog lica su zračili spokojstvo, mudrost života i vedar duh, koji se lako odupire svim katastrofama. Ponudio nas je domaćim čajem koji je lično ubrao u svojoj bašti, tj. na obroncima vulkana.
Zanimalo ga je odakle sam. Veoma je uvažavao Tita, a Beograd smatra za jedan od najvažnijih gradova na svetu. Pitao je kakvi su vulkani u Jugoslaviji. Rekao sam da su mirni i da se ne čuju. Prokomentarisao je da možda baš zbog toga naša zemlja ima mnogo problema. Recimo, u Indoneziji vulkani su aktivni pratioci i učesnici političkih zbivanja. Grupa parlamentaraca je čak predložila da se, s obzirom na to koliku važnost imaju za ovu zemlju, za vulkane izdvoje posebna mesta u parlamentu, gde bi sedeli njihovi čuvari. Ova ideja nije prošla, a ni čuvari nisu zainteresovani da gube vreme u skupštini – njihovo mesto je uz vulkane.
Mistici u parlamentu
Građani traže da čuvari dobiju višu platu od poslanika, jer poslanik je beskoristan i ne radi ništa, ne ume ni vulkan da umiri. Zato sada svakom zasedanju parlamenta prisustvuje barem nekoliko mistika. Po religiji su muslimani ili hrišćani, ali to ništa ne smeta da u ime Biblije ili Kurana prinose žrtve za umirenje podivljalih podzemnih sila.
Meriđan, kako su ga sa uvažavanjem i od milošte zvali, dužnost je ponosno preuzeo od oca 1982. godine. To je tradicija u njegovoj porodici već više generacija, ovlašćenje dobijeno od sultana, velika čast i obaveza za koju prima simboličnu mesečnu platu od jednog dolara. U predizbornim aktivnostima redovno su ga posećivali političari, meteorolozi ga konsultovali pre čitanja vremenske prognoze na vestima, a i vulkanolozi više verovali njegovom „osećaju” za erupciju nego seizmološkim instrumentima.
Kad sam ga upoznao, shvatio sam da njegova čula pripadaju srcu zemlje: bio je ostareo, slabo je čuo i video ljude, ali zato vibrirajuću utrobu ispod sebe osećao je bolje nego svoj želudac. Po religiji musliman, nije pio, niti jeo svinjetinu, a molio se pet puta dnevno. Kada zagusti, i po tri puta u toku noći šetao je ukrug oko kupole vulkana, čitajući stare spise i redove Kurana.
Postao je poznat u medijima širom sveta kada se 2006. godine usprotivio naredbi vojske da napusti rodno selo zbog najavljene erupcije, uz reči: „Vaše je da upozorite, moje je da ostanem” i „Merapi neće ovog puta naškoditi svojim žiteljima. Mi moramo da se brinemo o planini. Moramo da iskorenimo pohlepu”. U svojim domovima ostala je i većina meštana. Dok je erupcija bila u punom jeku, Meriđan je prišao kupoli na manje od dva kilometra. Vreli vazduh i pepeo žestoko su ga opekli, ali ne i njegovu smirenu dušu i visprene molitve. Lava se strmoglavila na suprotnu stranu od Meriđanovog sela, a vulkan se ubrzo primirio.
Meriđan me je savetovao da se ne penjem na sam vrh vulkana kako ga ne bih uznemirio. Sasvim je dovoljno da obiđem oko planine i divim se magmi i lavi koja teče. Krenuo sam sa vodičem Dovdom prema njegovim uputstvima. Sudarili smo se sa čoporom majmuna koji je bežao u suprotnom pravcu.
„Koliko vulkana, toliko i njihovih ćudi”, rekao mi je Dovdo dok smo posmatrali lavu. Krv planete slivala se niz brdo; činilo mi se kao da ističe iz zemljine duše. Da lava može da govori, šta bi mi rekla? Delovala je mekano, kretala se tromo. Kao krasta na njoj se hvatala kora, pucala i puštala je da teče dalje. Činilo mi se da voli da se mazi kao mače. U svakoj surovosti ima mesta za nežnost.
Pitao sam Dovda da li je moguće da u povratku još jednom obiđemo čuvara i sa njim popričamo. „Sve je moguće”, kazao mi je uz smešak. Ubrzo su se reči kotrljale kao užareno kamenje.
U zagrljaju vulkana
Meriđan je retko napuštao vulkan, a nikada tokom erupcije. Bio je vezan za zemlju, ali i za biljke i životinje svog kraja. Kada su ga pozvali da učestvuje na otvaranju svetskog prvenstva u fudbalu u Nemačkoj, morao je poziv da odbije uz obrazloženje da nema kome drugom da poveri brigu o svojim kravama. Jedino je prihvatio da uradi reklamu za jedno energetsko piće kako bi mogao da finansira izgradnju lokalne džamije.
Napunio je osamdeset tri godine, vulkanu je već mnogo godina redovno prinosio darove pirinča i cveća. Meštani su verovali da mu je planina zahvalna i da će ga, kada za to dođe vreme, Merapi lično prevesti na drugi svet.
Krajem 2010. godine Merapi je ponovo proradio. Dolazilo je desetine ljudi da moli starca da napusti svoj dom, da siđe sa užarenih padina vulkana. Nije hteo ni da čuje, odbijao je ubeđen da je njegova obaveza da ostane. Vatrogascu koji je bio najuporniji rekao je: „Ja sam se baš navikao da budem kod kuće, najbolje za mene je da ostanem ovde i da se molim”.
Na vrata starčeve trošne kuće zakucao je oblak vrelog vazduha i užarenog pepela temperature više od hiljadu stepeni Celzijusovih. Meriđan se nije uplašio, nije ni trepnuo. Klekao je u molitvenu pozu, a njegova duša je otvorila vrata vulkanu. Oblak vreline je ušao u drveni dom, a za njim milijarde gorućih zrnaca prašine. Kroz krov u obliku vulkana kuljali su dim i pepeo.
Vulkan je zagrlio starca svojim plaštom, uzeo ga u toplo naručje i nežno, kao iznemoglo dete, preneo u drugi svet.
Viktor Lazić
objavljeno: 26.06.2011.
.jpg)
