Izvor: Politika, 05.Sep.2011, 00:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čuvaj se Đota i drugova
Blagi šok koji pojedinci osete pri posmatranju umetničkih dela poznat je kao Stendalov sindrom – pozitivan stres od previše lepote na jednom mestu
Na ulazu najvećih svetskih muzeja i galerija ubuduće bi moglo da piše „Pazi, umetnost!”, budući da od trenutka kada zađete između njihovih zidova dalje sami odgovarate za svoje zdravlje. Godišnji odmori su pri kraju, a turisti sa raznih strana sveta, iscrpljeni od obilazaka i pešačenja, a sa druge strane zapljusnuti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i opijeni lepotom do tada neviđenih umetničkih dela, žale se na iste simptome – vrtoglavicu, lupanje srca, paniku, zbunjenost, zujanje u glavi i halucinacije. Sve ove udružene psihosomatske reakcije nazvane su zajedničkim imenom Stendalov sindrom.
Sličnu lavinu emocija izazvanih u susretu sa kulturnim blagom metropola prvi je opisao poznati francuski pisac Mari-Anri Bejl Stendal 1817. u putopisu „Rim, Napulj i Firenca”, gde je dočarao svoje mentalno stanje videvši lepotu Đotovih fresaka u crkvi Santa Kroče u Firenci. Srce mu je ubrzano pulsiralo, dok je svakog trenutka očekivao da se sruši, a kratkotrajni šok izazvan italijanskom kulturom natenane je svario budući da je u ovoj zemlji bio i na dužnosti konzula, a na istom mestu, sa viškom inspiracije, sećanja je trajno sačuvao i u svojim književnim delima.
Kasnije, italijanski psihijatar Gracijela Magerini iz Firence za dve decenije pregledala je 107 pacijenata – turista pogođenih misterioznim epizodama, i njihovu „hiperkulturemiju” opisala 1989. u knjizi „Stendalov sindrom”, pružajući uvid u najzanimljivije ispovesti umetnošću inficiranih turista. U njihovim istorijama bolesti zapisano je da su stranci nakratko „izbačeni iz zgloba”, koje je paranoja uzela pod svoje.
Doktorka je sagledala efekte umetničkih dela na ljudsku psihu, opisujući kako se umetnost ogleda u subjektu, odnosno na koji način se u osetljivim ljudima sublimiše estetsko, uzvišeno i svakodnevno. Štaviše, umetnost je videla kao udicu koja izvlači potisnute traume pojedinca na površinu, dok se oni sa njima suočavaju bespomoćno i ponašaju kao riba na suvom. Emocije koje se ne transformišu u misao ili ideju, objasnila je, umetničko delo sakuplja kao svojevrsni simbolički kontejner.
– Ovo je samo vrh ledenog brega u procesu koji je veoma upadljiv kod svakoga ko otvorenog uma ide da doživi umetnička dela, sa željom da upije božansku lepotu stvorenu čovečijom rukom – rekla je Gracijela Magerini, dok joj se supruga jednog turiste požalila da je njen muž toliko želeo da vidi Mikelanđelovog Davida, a kad je to najzad učinio, kolabirao je!
Pomisliće neko da od ovakvih ekstaza može i da se rikne, što reče Branislav Lečić u filmu „Ni na nebu, ni na zemlji”, ali srećom, sad znamo – ne boli, ne umire se. Doktorka je obavestila javnost da iznenadna kriza, koja je uveliko dostigla nivo urbane legende, traje od nekoliko minuta do nekoliko dana; turisti je dožive najpre u Italiji, zemlji sa znatnim procentom renesansnih remek-dela po metru kvadratnom, a posebno pobolevaju u Firenci zbog čega se iznenadna slabost naziva i firentinskim sindromom.
Zanimljivo je, međutim, ispitati da li i dela savremene umetnosti imaju isti efekat na turiste.
„Ljudi se na putovanjima preopterete sa stotinu remek-dela u kratkom periodu, a renesansna umetnost ostavlja utisak na sve, čak i na one koji malo znaju o njoj”, rekla je Gracijela Magerini u jednom intervjuu. Renesansa je, pak, različita od konceptualne umetnosti čiju poruku razumeju samo malobrojni koji znaju njen kod. Teorijski, poremećaj može da se pojavi, ali ona još nije videla da se to nekome i dogodilo.
Upitana kako neki ljudi ne osete ništa kada vide umetničko delo, bez obzira na to što misle da je impresivno, doktorka je samo slegla ramenima. Jeste da je mala verovatnoća da pod filigranski urađenim tavanicama, freskama i mozaicima neko ostane indiferentan, ali ukoliko je to činjenično stanje, dijagnoza bi mogla da glasi – ne ume da uživa.
Samo, da li se i zbog toga ide kod lekara?
----------------------------------------------
Renesansa je nemirna
Na pitanje kako mirna umetnost renesanse može da bude katalizator za Stendalov sindrom doktorka Magerini je odgovorila da je renesansna umetnost sve samo nemirna i nebezazlena. Ona samo izgleda tako, dok su ispod njene površine moćni nukleusi komunikacije, što može izazvati sukobe u psihi osetljivog posmatrača. Često to može biti samo upečatljivi detalj – oluja ili talasanje mora na nekoj od slika grandioznog formata, koje ostavljaju utisak potpune preplavljenosti i uznemirenosti za posmatrača.
M. Sretenović
objavljeno: 05.09.2011.
