Izvor: Glas javnosti, 20.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čitanje je preduslov za pisanje
Najprevođeniji srpski pisac David Albahari već desetak godina živi i stvara u Kanadi. Fizička udaljenost nije uticala na Albaharijevo odsustvo iz književnog života na ovim prostorima, već mu je, naprotiv, kao piscu omogućila da sa distance pruži snažnije i objektivnije skice ovdašnje stvarnosti. Tako su, pored Beograda, Zemuna i junaka koji prebivaju u piščevoj rodnoj zemlji, njegovi junaci i Indijanci, te emigranti iz svih krajeva sveta skučeni u Kanadi.
Možete li da >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << zamislite svoj put, da ne kažem karijeru da je kojim slučajem jezik na kojem stvarate, živite - engleski?
- Mogu da zamislim ono što je najmanje važno, tj. da bih sada bio profesor kreativnog pisanja na nekom američkom univerzitetu. Ne mogu, međutim, uopšte da zamislim o čemu bih, i kako, pisao, jer je broj elemenata koji utiču na formiranje pisca doista ogroman. Porodica, detinjstvo, školovanje, brak... U pitanju je ceo život, a ne samo jezik. Ukratko, da bih odgovorio na vaše pitanje, morao bih da napišem ceo roman o svom nepostojećem dvojniku.
Veoma često u ovdašnjim novinama osvane neka vest, intervju, prikaz vaše knjige. Kad god vas spominju stoji - David Albahari, najprevođeniji srpski pisac. Kako to nosite, primate, živite?
- Činjenica da vas prevode na razne jezike jeste nešto najlepše što piscu može da se desi. To je, s jedne strane, svakako priznanje kvalitetu onoga što radi, ali i znak da je u svojoj prozi dosegnuo nešto što govori čitaocima drugih kultura, nešto što ostaje u delu bez obzira na jezik na kojem ga čitaoci čitaju. Osećam to kao pohvalu onome što radim, s tim što je svaka takva pohvala i neka vrsta tereta - obaveza da u svemu što pišete dosegnete tu isti „magiju“, odnosno, da ne izgubite ono što vašu prozu čini privlačnom čitaocima na drugim jezicima.
U prvo vreme u vašim pričama mogla se osetiti neka vrsta teskobe, skučenosti kod vaših likova. Ovde mahom mislim na ljude koji su došli u Kanadu iz nekog sasvim drugog sveta, na emigrante... Vaša duboka inspiracija bili su Indijanci. Šta je to što vas u ovom času najviše inspiriše?
- I dalje me najviše inspiriše sam čin pisanja, odnosno želja da ispričam priču onako kako to još nikada nisam uradio. A inspiraciju za teme tih priča nalazim, kao i ranije, u svakodnevnom životu, u onome što mi se događa. Na primer, priče u mojoj novoj zbirci priča - „Svake noći u drugom gradu“ („Srpska književna zadruga“) - inspirisane su brojnim književnim večerima u raznim našim i evropskim gradovima, dok je roman „Ludvig“ nastao kao odgovor na moje česte posete Beogradu. Ukratko, i dalje verujem da pisac ponajviše piše o samom sebi, što i nije čudno, jer svako od nas je poseban i veličanstven kosmos, neiscrpna tema i inspiracija, iako celog života pišemo o istoj osobi.
Koji je vaš neostvaren književni san?
- Neostvareni književni snovi najčešće ostaju u obliku nedovršenih rukopisa, pa je tako i u mom slučaju. Podstaknut serijom romana Džona Apdajka o njegovom junaku Zeki, želeo sam da uradim nešto slično sa junakom mog prvog romana, sudijom Dimitrijevićem. Apdajk je svog junaka „posećivao“ svakih deset godina, pa je tako svaki od njegova tri romana zapravo studija jedne decenije u Americi. Moj junak se pojavio prvi put krajem sedamdesetih godina - taj roman je objavljen 1978. godine - i kada sam početkom devedesetih hteo da napišem nastavak njegovih dogodovština, to mi nikako nije polazilo za rukom. Naime, tada su već počela previranja i koškanja koja će dovesti do rata, i delovalo je krajnje apsurdno pisati o junaku koji živi u svom unutrašnjem svetu, razmišlja o zen budizmu i pokušava da tumači Kjerkegora. Tada sam još bio u Beogradu i osećao sam najveći mogući otpor prema pisanju o ratu koji se sve brže i brže približavao. Trebalo je da odem u Kanadu da bih, bar u nekoj meri, savladao taj otpor, ali tada su me privukle neke druge teme i sudija Dimitrijević je potisnut u drugi plan. Ponekad pomišljam da sam ispao nepravedan prema njemu, pa stoga uvek ostavljam otvorenu mogućnost da mu se jednog dana vratim. Zasada je to i dalje moj neostvaren književni san.
Kakve su nade za filmovanje vaših romana. „Mamac“, „Gec i Majer“ su tako inspirativni za ovu vrstu obrade...
- Moram priznati da bi i mene zanimale filmske adaptacije mojih dela, ali zasada se ništa nije desilo na tom planu. Postoji nekoliko verzija scenarija za „Mamac“, a nedavno je urađen i scenario prema romanima „Mrak“ i „Pijavice“. Zanimljivo je da niko nije pokazao interesovanje za „Geca i Majera“, iako je to priča koja bi, verujem, naišla na interesovanje producenata i, kasnije, gledalaca. Pretvaranje romana u film je, međutim, dugotrajan proces i nekada prođu decenije dok se projekat ne realizuje. Ne treba da gubimo nadu, to je najvažnije.
Vaš poslednji roman „Ludvig“ predstavlja priču o Beogradu?
- Roman „Ludvig“ i jeste i nije roman o Beogradu. U izvesnom smislu, to može da bude roman o bilo kom velegradu, jer priče o zavisti i krađi (i prekrađi) umetničke inspiracije postoje u svim kulturama i u mnogim književnostima. S druge strane, roman nepobitno odslikava kulturnu klimu Beograda, ali prelomljenu kroz pogled i priču očigledno nepouzdanog pripovedača. Mnogi čitaoci me pitaju ko je Ludvig, a takva osoba ne postoji, odnosno postoje mnogi Ludvizi i svako od nas je - ukoliko je voljan to da prizna - nečiji Ludvig. Po tome, kažem, Beograd nije jedinstven, već je tek jedan od mnogih gradova, ali istina je takođe u tome da beogradska čaršija nikome ne oprašta uspeh i da ume da bude nemilosrdna prema „obeleženim“ piscima i umetnicima uopšte. Kiš je verovatno najpoznatiji primer „obeleženog“ pisca; toliko godina posle njegove smrti, samo pominjanje njegovog imena dovoljno je da rasplamsa staru polemiku. Beogradska kulturna čaršija, čak i kada je poražena (ili možda upravo tada), ne prestaje da napada. Nešto od toga pokušao sam da predstavim u svom romanu, mada glavni tok priče govori, u stvari, o izneverenom prijateljstvu.
Na koju knjigu ste nekako najponosniji? Da ne kažem, koja vam je najdraža i zašto?
- Veliki pisac Isak Baševis Singer rekao je da je sa knjigama kao sa decom. Volite svu svoju decu, ali najmlađe dete obično privlači najviše pažnje i ono vam je najdraže. Ponosan sam na sva svoja dela, takođe, ali imam poseban odnos prema romanima „Cink“ i „Mamac“ u kojima sam pisao o roditeljima.
Jedna od neizostavnih tema kada je razgovor sa vama u pitanju je - Zemun. Poznato je koliko ste vezani za Zemun, koliko ga volite. Zemun je često mesto događanja u Vašim knjigama, velika inspiracija. Šta vas veže za Zemun, šta to iz Zemuna baš tamo daleko nedostaje?
- Toliko uspomena me vezuje za Zemun da, čak i kada bih hteo, nikada ne bih mogao sve da zaboravim. Na neki način, i to ne samo zbog čestih dolazaka, nikada nisam ni otišao iz Zemuna. Osim toga, kao pisac, uvek imam mogućnost da ga prizovem u nekoj novoj priči ili romanu, kao što sam uradio u romanima „Mrak“, „Pijavice“. Kad osetim nostalgiju, znam da je došao trenutak za novu zemunsku priču jer je za mene pisanje najbolji lek protiv nostalgije. Teško je izdvojiti samo dve-tri stvari kada vam nedostaje ceo život, ceo jedan način življenja, tako da to i ne pokušavam da uradim. Praktikujem nešto drugo - kada sam u Zemunu, onda živim „zemunski“, a kada sam u Kalgariju, živim „kalgarijanski“. Kada stignem u Zemun, presvučem se u svoje zemunsko biće i jednostavno sam srećan.
Kako je David Albahari postao pisac?
- Tako što je mnogo čitao. Čitanje je preduslov za pisanje. Treba čitati što više, sve dok u jednom trenutku ne osetite ljubomoru i poželite da pokažete da ste i vi u stanju da napišete priču. U prvi mah će to ići teško, potom sve lakše i lakše, ali najvažnije je da nikada ne prestanete da čitate.
