Izvor: Glas javnosti, 02.Okt.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ćeranje sa kurjacima
Brano Čurović iz Tušine kraj Šavnika spava u katunu na vrh Sinjajevine kao hajduk. S jednim otvorenim okom. Pod jastukom uvek drži otkočenu pušku.
- Vascijelu noć, do pet jutros ćero sam se kurjacima oko katuna... Pripucam na jednu stranu, oni zavijaju sa druge, čujem ih kako oko tora škljocaju zubima - prepričavao mi je prekjuče ujutru, još sanovan, koji sat pošto su se vukovi povukli u planinu, taman kad je sunce ogrejalo čitavo Odrag polje i limeni krov njegovog katuna >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << u kršu.
Brano je k’o odvaljen od Durmitora, šake kao guvnene lopate. Osedeo od ‘’ćeranja’’ s vukovima po Sinjajevini.
- Kako znam za sebe, viši porez dajemo kurjacima no opštini i državi - kaže.
Dve noći ranije vukovi mu ispred kuće oteli kera i odneli u planinu.
- Dobar je bio veselnik. Iš‘o sam sjutradan, luto po planini, ni koščicu mu nisam naš‘o. Imam, srećom, još jednog kera, dobar je, osjeti vuka na puškomet... Čim ga čujem noću da dođe na prag katuna, pa sa praga laje u mrak, znam da je čopor neđe blizu. Onda za pušku pa se po svu noć vijaj sa kurjacima oko tora - veli Brano.
Oko njegovog katuna krš i vrtače. Gore ka vrhu planine gusta bukova šuma, na kosi desno čuče kamene gromade, velike kao kućetine, krš još prošaran po kojom klekom, borovi šibani olujama i mećavama odrasli tek malo jače od metra...
- Sve ti je ovo ko stvoreno za vukove. Danju leže gore na ivici šume, osmatraju stado, vire iza onih kamenih blokova, kriju se po vrtačama, kad osjete priliku slete odozgo, ukradu ovcu ili jagnje, časom se sakriju u šumi i sve tako - kaže Brano, pa onda dugo prepričava ko je sve letos od komšija rasutih po planini platio porez kurjacima, a ko je još stradao od planine i nevremena:
- Radu Buliću odnijeli ovna i šilježe, Kekari šilježe, Miću Dulkoviću za noć zaklali četres ovaca, Marinku Jekniću grom ubio dvaes ovaca, Neđeljku Jeliću isto od grama stradale četiri krave, peta ostala falična... Mene proljetos pocijepaše jednog kera, pukom srećom osto je živ... Bio je isječen i po vratu, po glavi, hrbatu, po stomaku, ko noževima da su ga kaišali...
Prekjuče u zoru Sinjajevinom je ogromnim pustim prostranstvom, preko kamenjara, zviždao jugo. Hladan kao led. Ka zapadu, crni oblaci nadnosili su se nad kamenu gromadu Durmitora, nad plećatu nebesku sou, već belu od snega koji je pao tri - četiri dana ranije... Po dolovima, na žutoj polegloj travi belela se slana. Visoko, pod nebom kružio je orao kliktaš, a tek povremeno, odozgo, čuo bi se njegov piskavi kliktaj... Bukova šuma nad Branovim katunom već je promenila boju, negde tek svetložuta sijala je pod kosim, jutarnjim suncem, negde već tamna, gotovo braon boje...
Brano stoji na kamenu više torova, sve to gleda, pa mu žao što, već za koji dan sa stadom mora sa planine, dole u rodnu Tušinu...
- Samo da mogu od obaveza, osto bi ja da zimujem na planini, u ovoj ljepoti, da se družim sa krujacima - veli.
Do prvog komšije na planini, Momčila Perovića, Brano ima nepun sat hoda. Momo na planini živi i leti i zimi, a kuća mu je ispod brda koje se zove - Osuđenik.
- Prije neđe, čuvo ja ovce na konju, kad, zalećeše se dva kurjaka, na moje oči, pravo među jagnjad... Nagnam konja na kurjake, zaokupim pred sobom i stado i jagnjad i vukove napravi se jedna opšta gungula, i dok sam uspio da zveri razdvojim od jagnjadi oni raniše osmoro - kaže Momo.
NJegova kuća je usred pustog kraškog polja, punog žute osušene trave. Poslednjeg septembarskog dana Momo sa prozora gleda Durmitor preko, obavijen oblacima kao čalmom, vrti glavom i kaže:
- Skoro će snijeg, čudi me da nije do sad pao...
Još koji dan će se, nastavi, vijati sa kurjacima po planini, a kad svi komšije sa okolnih katuna siđu ka Tušini i Boanu, kad Sinjajevinu stisnu mećave i napada dva metra snega, a on sam, samo sa ženom i sinom, ostane u onom ljutom kršu, malo će se odmoriti od vukova.
- Ođe ti ni kurjaci ne zimuju, samo ja. Svrate ponekad da me obiđu, da vide jesam li živ... Prije neku godinu, usto ja na Božić ujutru, krenem ka kotaru, kad gore, sa sklada, sedmorica vire i gledaju me... Keze zube na me... Druge godine, izbrojim šest komada, sve jedan za drugim, prođoše iznad kuće, oni svoijem putom, ja moijem...
Kad napada sneg, Momo stavi pušku na leđa, obuje krplje, pa luta po planini...
- Po petnes dana, po mjesec, desi se, ne vidimo nas troje nikog drugog živog... Obradujem se i zverku u planini kad sretnem, a ne čoeka - priča Momo.
Za koji dan, pre prvog snega, Momo će iz Šavnika dovući brašna, soli i šećera, ostalih potrepština za narednih šest-šest i po meseci...
- Jednom, dok je ovde bilo svijeta, krenuo jedan komšija sa krpljama u Šavnik... Po neke namirnice. Malo dalje opkole ga vukovi, sreća bilo neko sijeno, poveliko, blizu, on skoči dovati lemez te se popenje na vr’ onog sijena. Gore zanoćio i prenoćio, tek kad je krenulo da se razdanjuje kurjaci se razišli, a on jednog ubio iz pištolja...
Momov prvi komšija, Dragutin Čurović, prekjuče se uveliko spremao za seobu sa katuna u Tušinu. Leto je proveo na planini sa ženom Slavkom i sinovima Ivanom, Draganom i malim Milanom...
- Ja sam ti ovđe odrasto. Kad sam imo osam mjeseci, roditelji otišli u Pančevo da rade, mene ostavili ovđe, kad babe i đeda, toliki snijeg bio pao da me nisu mogli sanijeti sa planine... Mene posle ova planina ostala u krvi, čim sam završio školu vratio sam se, ovđe sam se i oženio, sad mi đeca rastu na katunu isto ko što sam i ja rasto - priča Dragutin.
U katunu kod Brana Čurovića, kraj užarene peći, dok oko prozora fijuče jugo, a nad čitavu planinu, od Durmitora nadnosi se nevreme, Brano, Momo i Dragutin o vukovima pričaju kao o prvim komšijama. Retko se od njih može čuti zla reč o zverima sa planine, možda i zato što i njih trojica žive bezmalo kao vukovi, i što dobro znaju kakav je vučji život na pustoj, negostoljubivoj planinčini. Jedino, kad god pomenu vuka kažu - ‘’kamen mu u vilice’’. Bolje kamen no njihovo jagnje, vele.
- Ubiše nas ovde vjetrovi i šnjegovi, mećave puste, ali, ja za bolje ne znam. Naviko sam na planinu, jedino mi žao zbog đece, da smo bili neđe bliže gradu možda bi se više iškolovali - kaže Momo.
Malo dalje, u Vrtoč polju, odmah uz put Sava Vuković, 73-godišnjak čuva stado i od vukova se brani običnom toljagom. Na ledenom jugu obleće oko njega vojnička bluzica, Sava leti oko onih ovaca kao da mu je osamnaest godina, izviruje levo i desno prati da zveri odnekud ne upadnu među ovce.
Iza njegovih leđa Durmitor je, kako je koji sat prolazi, postajao prekjuče sve mračniji i mračniji, sve dok se gore, na vrhu planine, pod crnim oblakom, videlo se to dobro i sa Sinjajevine, nije sasvim smračilo.
Brano je huknuo pod svojim katunom.
- Vreme je da se pakujemo. Javljaju snijeg za petak...
Momo je zamišljen i tužan nestao ka svojoj kući, gore preko brda, očekujući svaki čas da od Šavnika čuje zvuk motora terenskih kola kojima bi trebalo da mu dovezu namirnice za zimu. Zamakao je sve se okrećući i pogledujući prema Durmitoru i onom crnom oblaku koji je uveliko pretio snegom i nevremenom.
Eh, kada bi oni znali da i za kurjake postoji lek!
Uh, bre Saponjicu, bas lepo pises!
