Izvor: Story, 06.Mar.2016, 19:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Branko Cvejić: Imao sam za šta da se borim
Glumac čije su uloge obeležile sazrevanje mnogih generacija, na pragu osme decenije života i dalje otkriva nove izazove na sceni, ponosan je na svoje dvoje dece koji su završili studije u inostranstvu i postali samostalni ljudi, a posebno se raduje odrastanju
Foto: Petar Đorđević
Te 2016. godine u Americi i Srbiji raspisani su izbori, Miki Rubiroza ponovo je otišao u inostranstvo, a moja unuka Zora napunila je dve godine – rekao bi, na primer, danas Bane Bumbar >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << u kultnoj seriji Grlom u jagode. A Branko Cvejić (69), glumac koji je pre četrdeset godina oživeo ovaj neobični lik Rajka Grlića i Srđana Karanovića, i danas nam se obraća isto tako mirnim i odmerenim glasom kao što je to radio tada. I to s punim pravom. Njegova bogata glumačka karijera, potom punih deset godina rukovođenja Jugoslovenskim dramskim pozorištem i vraćanje ove institucije u svetske teatarske tokove, kao i ispunjen lični život, skladan brak i sin i ćerka koji su se školovali u inostranstvu i postali ostvareni ljudi, pa i dvogodišnja unuka Zora, više su nego dovoljan razlog za sreću i spokoj. U poslednjih nekoliko meseci Branko Cvejić imao je dve veoma uspešne pozorišne premijere. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, teatru koji mu je odredio život, igra ministra u predstavi Nora, a posebno ga zabavlja uloga koju je dobio u Pozorištu na Terazijama, u mjuziklu Slatka Čeriti.
Story: Od neodlučnog studenta Baneta Bumbara, preko direktora društvenih firmi, snalažljivih mućkaroša i kontroverznih biznismena, do vlasnika gej kluba, a onda u Nori u JDP-u i ministra, uvek ste glumili nekog koga je svako mogao da prepozna u svojoj blizini ili u sebi samom, kako ste to postizali?
- Prirodno sam znatiželjan, a i uleteo sam u pozorište koje je po svojoj prirodi takvo, radoznalo, i to mi je bio jedan od najvećih kvaliteta. Zbog toga sam radio najrazličitije likove. Ne zaboravite da sam igrao žensku ulogu, Petrunjelu, u jednoj vrlo uspeloj predstavi Dundo Maroje, kao i u filmu Slučaj Harms. Igrao sam i u raznim komadima koji su bili zabranjivani, kao što je svojevremeno bio slučaj sa Golubnjačom. Zabavno je bilo učestvovati u Mrešćenju šarana, predstavi kojom je praktično otvoren Zvezdara teatar, odigranoj 250 puta, samo u Zagrebu 49, i to u jednoj godini. Tu sam glumio dete koje samo ćuti, puši i užasno se nervira na pomen komunista da bi na se kraju otvorilo i sve što ima reklo svom ocu. U kasnijim godinama, nekako su mi zapadale slične uloge – u serijama Siniše Pavića uvek sam tumačio neke sitne simpatične prevarante. Ova Nora nije poslednja premijera koju sam imao, posle nje bilo je i prvo izvođenje mjuzikla Slatka Čeriti u Pozorištu na Terazijama. Tada sam baš razmišljao šta da kažem na konferenciji za štampu ljudima koji još nisu gledali predstavu pa ne znaju šta da pitaju. I rekao sam im: Igrao sam žene, decu, ovakve ili onakve ljude, ali nikad nisam pretpostavio da ću posthumno u mjuziklu glumiti bivšeg švalera.
Story: Kao što je svojevremeno rekao legendarni Momo Kapor: Samo još lezbijka nikad nisam bio...
- Prvo sam mislio: šta ću ja u mjuziklu, treba i da pevam, igram... Ali, bilo je dobro. Tanja Bošković i ja igramo jedan malo drugačiji par. Bez obzira na to što sam ja glumac već pedeset godina, ipak me interesuje kako će publika to primiti. Uvek mogu da kažem baš me briga za kritiku, ali ne moraju moja deca da čitaju ružno o meni u novinama. Baš me briga, ali neka bude pristojno.
Story: Ipak, ne bi trebalo da vam je muzika toliko daleka, vaš otac, Žarko Cvejić, bio je operski pevač u Narodnom pozorištu.
- To je tačno, ali nikad nisam pevao. Čovek za to mora da ima ozbiljan prirodni dar. Ali, namestilo se, prvi put sam pevao u predstavi Izopačeni, gde igram vlasnika gej kluba. Draško Adžić napisao je jedan fantastičan song kojim taj vlasnik bara zabavlja svoje goste, a bio je takav da može i da se odigra. Ovo je malo drugačije, ali je interesantno. Ono je bilo samo uz klavijature, a ovo sa celim orkestrom. Promašite li, ode orkestar.
Story: Sad vidite kako je bilo vašem ocu...
- Dobro, ali to je bila njegova profesija.
Story: Sastavni deo većine životnih priča jeste i teško odrastanje tokom kog se čovek bori za svoje mesto pod suncem, a kod vas je suprotno – već ste rođenjem dobili najbolje od života, pesmu i vino, jer pored oca operskog pevača, vaš deda po majci bio je čuveni vinar. Za šta ste vi, kao dete iz stabilne porodice, imali da se izborite?
- Šta znači stabilna porodica kad u njoj imate umetnika, pevača, koji svako četvrto-peto veče peva neku ogromnu rolu u operi? Nije tu baš bilo one uobičajene stabilnosti i mira. Ali mi smo živeli sasvim normalnim životom. Imao sam i za šta da se borim i čemu da se radujem. A bilo je i drugačije vreme. Ne mogu da kažem da sam u nečemu oskudevao, ali nisam živeo ni u izobilju. Bilo je normalno. Provodio sam život na Tašmajdanu, po Beogradu, išao na klizanje...
Story: Kao učenik Pete beogradske gimnazije, našli ste se u društvu koje je, ispostavilo se kasnije, u velikoj meri odredilo vaš život – tu ste bili sa Srđanom Karanovićem i Goranom Markovićem – već tada ste počeli da glumite?
- Imali smo divnu profesorku sociologije Ljubicu Adamović, ona je vodila neku sekciju i odmah je prepoznala nešto kod Gorana, Điđe, pa i kod mene. A inače, škola je imala, što smo i pokazali u seriji Grlom u jagode, sjajnog profesora fiskulture i bila čuvena kao rasadnik talentovanih odbojkaša i rukometaša. Taj profesor najviše je voleo odbojku i rukomet, pa kad bi izašao odande neki poznat košarkaš, to je bilo, onako, silom prilika, jer je toliko talentovan da to nije moglo drugačije.
Story: Čest je slučaj da kad dete iz umetničke porodice pokaže iste takve afinitete, roditelji pokušaju da ga odvrate od toga i preusmere na neki sigurniji put, na studije prava ili ekonomije. Da li je kod vas bilo tako?
- Niko mi nije ništa branio, kao što ni ja kasnije svojoj deci nisam ništa zabranjivao niti sam ih usmeravao. Sad pomislim kako bi možda bilo bolje da su me naterali da upišem prava i budem advokat ili bankar ili maher koji ume da se snađe, kao ovi likovi koje sam igrao u serijama, i da živim kao car. Ali u okruženju moje porodice nije bilo nikog ko bi tome mogao da me nauči. Pošto je otac bio umetnik, takvo je i okruženje bilo.
Story: Ali, tada su i umetnici bili nešto drugo; ispričali ste jednom kako ste se u očevoj garderobi sreli s najvećim svetskim zvezdama tog vremena, Vivijen Li i Lorensom Olivijeom.
- Imao sam sreće, tad je u Beogradu gostovala predstava Tit Andronik Pitera Bruka, u kojoj su igrali njih dvoje. Ostali su ovde neko vreme, pa su došli da vide jednu operu u kojoj je tata pevao. Imao sam osam ili devet godina, bio sam mali, ali već sam znao ko su, i kad sam ih video, samo što nisam pao u nesvest.
Story: Pripadate generaciji koju je u pozorište doveo legendarni Bojan Stupica, zvali su vas Bojanove bebe, a tu su osim vas bili Svetlana Bojković, Josif Tatić, Đurđija Cvetić, Tanasije Uzunović, Slobodan Đurić, Mirjana Vukojčić, Milan Gutović i Ivan Bekjarev, kako je to tada izgledalo?
- Družili smo se, ali ne samo među sobom. Bili smo dobro primljeni, između ostalog, zbog toga što smo došli svi zajedno, a ne pojedinačno, pa da lako mogu da nas spuste tamo gde pripadamo. Bili smo bezobrazniji jer smo činili grupu, i to onu koju je podržao upravnik, ali to je unelo ozbiljnu svežinu u to pozorište. Niko nam ništa nije mogao. Zahvaljujući tome, lako smo učili od starijih.
Story: Kao što vaši roditelji nisu preusmeravali vas, i vi ste ćerku i sina pustili da sami odlučuju o svom životu, jeste li zadovoljni njihovim izborima?
- Oboje su završili muzikologiju i ne bave se baš direktno time, ali su veoma dobri i zanimljivi. Ćerka Bojana završila je fakultet ovde, a doktorirala je u inostranstvu i nastavila da živi tamo. Stacionirana je u Briselu, ali živi po celoj Evropi. Voli da putuje i to je, u suštini, lep život kad od toga možeš da se izdržavaš. Sin Žarko završio je sve moguće škole u inostranstvu, od Oksforda do Kornela i doktorata u Americi, a onda se vratio ovde i, naravno, odmah naišao na teškoće. Pre nekoliko godina nije mogao da nostrifikuje svoje diplome u normalnim uslovima, nego je to moralo grdno da se plaća. Sad se to sve menja. Docent je na Fakultetu za komunikologiju i prodekan. Moglo bi se reći da je trenutno zadovoljan. Njegova supruga je arhitekta, što je sad vrlo teško, ali imaju divno dete, ćerku Zoru koja u martu puni dve godine.
Story: Jeste dobili neka zaduženja kao deda?
- Jesam, ali oni vole da sami vaspitavaju svoje dete, što je lepo i moja žena i ja poštujemo.
Story: Imali ste i jedno prilično dugo odsustvo sa pozorišne scene dok ste bili upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kako ste to podneli?
- To je trajalo deset godina. Morao sam da vodim jedno veliko pozorište i shvatio sam kako je glupo da u isto vreme igram u njemu, a nisam ni imao vremena za to. E, kad sam se penzionisao, kad sam otišao sa tog mesta, zapitao sam se posle nekoliko meseci: Zašto ja ne bih glumio? Sad stvarno imam dosta predstava i to mi je veliko zadovoljstvo.
Story: Kad se pogledaju vaša karijera, pa i privatni život, reklo bi se da ste prilično srećan čovek, pa opet, često u vašim rečima ima gorčine, zašto?
- Verovatno svaki čovek ima neke trenutke depresije ili tako nešto. Tada pomislim: Možda se samo meni čini da sam ja nešto mnogo uradio. Možda i nisam. Javi se gorčina i kad vam promaknu neka priznanja.
Story: Gluma, posebno kad neko radi toliko koliko vi, iziskuje celog čoveka, pa ljudi iz te branše najčešće dele život s nekim iz srodne profesije, ko takav život može da razume i izdrži. Kod vas je suprotno, vaša supruga Vesna je doktor nauka, profesor biohemije, kako se to desilo?
- Mi smo, može tako da se kaže, odrastali zajedno. Počeli smo da se zabavljamo još kad smo krenuli na fakultete i, eto, to se nastavilo toliko decenija. Ali nije to loše, zato što sam se, iz radoznalosti valjda, družio s raznim ljudima, namestilo se tako. Kumovi su mi arhitekte, prijatelj sam s mnogim glumcima, to je normalno, kao i s njenim kolegama doktorima i naučnicima. Pa eto, i sa sportistima. Mada se, što mi je veoma žao, nikad nisam aktivnije bavio sportom. Igrao sam tenis rekreativno, i to pre nego što je bila ovakva pomama za tim sportom, koja je, opet, divna. I ja pratim sve mečeve.
Story: I kako vaša supruga sve to podnosi?
- Tako što ne podnosi nego voli.
Story: Ta vrsta disperzivnih interesovanja postoji i kod Baneta Bumbara iz serije Grlom u jagode, da li su je scenarista i reditelj prepisali iz vašeg života?
- Autori su Srđan Karanović i Rajko Grlić, oni su pisali, ali nekako, to nam je svima leglo, potrefilo se tako. Stalno su se ljudi pitali da li je to nešto autobiografski. Nije, ali jesu to ta mesta na koja smo mi išli, ti trendovi, društvene pojave...
Story: A koliko je ta uloga obeležila vas?
- Kad idem po pijaci, a to je svake nedelje jer obožavam Kalenić, prepoznaju me, normalno, kao i sve glumce. Ali, većinu mojih kolega vezuju uglavnom za likove iz aktuelnih serija i filmova, a mene najčešće za Grlom u jagode. To mi je drago iz dva razloga, prvo zbog toga što tu ulogu zaista mnogo volim, a drugo, to znači da se nisam s godinama baš toliko deformisao, još uvek im ličim na Bumbara iako je četrdeset godina prošlo.
Story: Stvarno, kako uspevate da se ne promenite? Isto lice, isti stas...
- Nije baš tako. Sedim u nekom društvu nedavno, moji prijatelji, poznati bivši košarkaši i svi pričaju o nekim dijetama, hronoishrani, bezglutenskoj... Žale se kako su počeli da se goje kad su prestali da treniraju. Kaže jedan od njih: Oslabio sam 40 kilograma, zamislite, 40! Ali posle toga sve sam vratio za šest meseci. Ja nešto izračunam i kažem: Ljudi, ništa ne brinite, imam 69 godina i mislim da sam dosad oslabio barem 500 kila.
Razgovarao: Igor Karanov
