Izvor: Luftika.rs, 27.Jan.2023, 11:52
Brankica i Slobodan usvojili devojčicu koja je ostala sama na svetu i rasplakali Balkan
Jovana Vranješ je 13-godišnja devojčica koja je preživela više tragedija nego neki za ceo život. Ostala je bez brata, bake, strica i na kraju bez oca i majke, sama na svetu.
Tako je bilo sve dok je nije usvojio bračni par Marić…
Brankica i Slobodan Marić iz Bardače kod Srpca u Republici Srpskoj retki su plemeniti ljudi. Kažu da je Jovana unela svetlost i ljubav u njihovu kuću i omogućila potpuni smisao porodičnog života.
Jovani je teško da priča o prošlosti. >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << Samo kaže da su tragedije i smrt, u njenoj porodici često kucali na vrata, sve dok nisu odnele njene najmilije, i to redom, baš sve.
Prvo je umro Jovanin trogodišnji brat, potom baka Dosta pa stric Đurađ, kojeg je takođe mnogo volela. Njena majka Nada umrla je 2014. u 43. godini a onda je u martu 2020. u 54. godini otišao i Jovanin otac Milorad, Slobodanov ratni drug i prijatelj iz najtežih dana.
Posle očeve smrti Jovana, rođena 27. avgusta 2010. godine, podsećaju njeni posvojitelji, kratkotrajno utočište pronašla je u Kosijerovu, u najbližem komšiluku. Centar za socijalni rad iz Laktaša tražio je mogućnost njenog privremenog zbrinjavanja u domu za decu bez roditelja. U tome su ih preduhitrili Marići.
– Moja supruga i ja, sa kojom nemam dece, dogovorili smo se da pomognemo Jovani jer smo se, posle svih tih tragedija, osećali skrhano, slomljeno… Jovanu smo zavoleli još dok su njeni roditelji bili živi. Milorad, moj ratni drug iz 16. krajiške brigade, devojčicu je često dovodio kod nas, da je pričuvamo, dok je on radio na dnevnicu u selu – veoma emotivno, ispričao je Slobodan u razgovoru za Srpskainfo 2021. godine.
Zbog svega što je Jovanu zadesilo, kaže Slobodanova supruga Brankica, odlučili su da je posvoje, da se bore za nju, bez obzira na zakonske komplikacije.
– Plakali smo, misleći na nju prvih dana, sve dok nije došla kod nas. Socijalna služba nam je predlagala hraniteljstvo uz naknadu ali mi smo to odbili. Nismo hteli nikakvu naknadu nego da Jovani samostalno pomognemo, da ona, posle velikih porodičnih tragedija i trauma, sa nama uplovi u bolje, u srećnije detinjstvo.
Njen suprug na to dodaje:
– Tokom višemesečnih procedura, stekli smo status delimičnog usvojitelja, jer potpuno nije zakonski moguće zbog njenih godina, zbog životne dobi, ali je u svakom smislu smatramo svojom ćerkom a ona nas svojim roditeljima. Od januara ove godine Jovana je, u pravnom smislu, naša a mi smo mala i veoma srećna porodica.
Na ovaj korak odlučili su se, nekoliko dana nakon što je prošle godine preminuo Jovanin otac Milorad, sa kojim je živela poslednjih šest godina.
– Na ovu krhku devojčicu, posebno majčinom a potom očevom smrću, srušio se sav njen, detinji svet. Videvši to, Brankica i ja bili smo skrhani bolom, dramom Jovanine porodice, i zato smo hteli da joj svim srcem pomognemo, da je prihvatimo u svoju kuću, ohrabrimo, školujemo, usmerimo da pronađe svoj životni put i svoju srećnu zvezdu – ispričao je za Srpskainfo Slobodan, penzionisani policajac velikog srca.
Kaže da žive skromno, da njegova supruga Brankica radi u drvnoj industriji u Srpcu ali da imaju dovoljno za sebe i za Jovanu. Njenim dolaskom, napominju, sve se promenilo, postalo bolje i smislenije. Opremili su i sobu za nju, sa mnogo igračaka. Tu provodi mnogo vremena, uči, priprema se za školu. Na zidu su i fotografije sa roditeljima i posvojiteljima, a pored radnog stola, uvek pri ruci i na pogledu je veliki plišani medo kojeg je kupio njen otac Milorad.
– Ona je vesela, trčkara uvek negde i svima se javlja. Kada je vidimo nasmejanu, i mi se osećamo dobro. Tada nam je najlepše jer postajemo svesni da činimo dobro delo – kažu Brankica i Slobodan dok ih Jovana, priljubljena uz oboje, pažljivo sluša i odobrava.
Kada sam živela kod komšinice, otvara Jovana vrata svog tužnog detinjstva i retkih, lepih trenutaka, Marići su došli po nju.
– Bila sam veoma srećna zbog toga. Sećam se da sam ih nestrpljivo čekala. Želela sam da idem sa njima i da kod njih živim. Oni su moji drugi roditelji koje mnogo volim. I taj dolazak u Bardaču, za mene je bio lep, prvi put dobila sam svoju sobu, nekako mi je sve krenulo iz početka, kao da detinjstvo počinjem iznova, eto, tako se osećam – iskreno, detinje toplo a istovremeno mudro i pametno, kako da je mnogo starija, zaključuje Jovan Vranješ, okružena pažnjom, ljubavlju i toplinom.
Brankicu oslovaljava mamom a Slobodana tatom.
– Najsrećnija sam kada ih posle ustajanja ujutro, vidim… To mi je dovoljno za početak dana. Oni su veoma dobri, stalno su sa mnom, lepo se ponašaju prema meni. Volim sve raditi, pomažem hraniti stoku. Sakupljala sam lešnik i orase, a tata i ja jabuke i grožđe -poverila se tada mala Jovana, devojčica tužne životne sudbine koja je posle prvih deset godina života obeleženih tragedijama najmilijih, zakoračila i bolji i lepši svet.
Izvor: Blic, Srpska info
Usvojila dečaka i otkrila da je to njen sin koji je nestao pre 10 godina
.jpg)
