Izvor: Politika, 31.Avg.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Borislav Pekić nije zalud živeo
Istaknuti srpski književnik priča o Andrićevoj korpi za otpatke, Hičkokovom stavu prema doživljaju filma, uzorima, osećanjima, doslednosti, Beogradu i Puli, politici...
Dragan Velikić, srpski pisac evropskih književnih pogleda, objavio je ovih dana treće izdanje romana „Danteov trg” (1997), za koji austrijski pisac Peter Handke kaže da je – veličanstven.
Velikić je rođen 3. jula 1953. u Beogradu. Odrastao je u Puli, a u rodnom gradu je diplomirao na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Filološkom fakultetu. Dosad je objavio devet romana: „Via Pula”, „Astragon”, „Hamsin 51”, Severni zid”, „Slučaj Bremen”, „Dosije Domaševski”, „Ruski prozor”, „Bonavia” i „Danteov trg”, niz priča „Staklena bašta” i eseja „O piscima i gradovima”. Značajna su i imena nagrada koje je dobio: „Miloš Crnjanski”, „Borislav Pekić”, „Meša Selimović”, Ninovo priznanje za roman godine... Njegove knjige prevedene su na 15 evropskih jezika!
Od juna 2005. do novembra 2009. bio je ambasador Srbije u Austriji.
Bavio se i muzikom. Svirao je u rok sastavima.
Kao slobodan književnik živi u Beogradu u ljubavi s Aleksandrom Glovacki, novinarkom Radio Beograda i dramaturgom. Ima sina Vida (27), koji je diplomirao medicinu u Beču.
Šta vam je dala Pula...
Imao sam pet godina kad su se moji roditelji, zbog očevog posla – a bio je mornarički oficir – iz Beograda preselili u Pulu. Tamo sam ostao do devetnaeste, do upisa na fakultet u Beogradu. Za svakog umetnika mesto odrastanja je ona prva i najvažnija slika sveta. Od pravila naučenih na ulici do druženja i ljubavi.
...a šta Beograd?
Iz grada mog rođenja pamtim prve prizore koji su vezani za Novi Beograd, gde sam živeo. A kad sam došao u Beograd na studije tu sam stekao neke druge važne životne koordinate. Pula i Beograd su nekad bili gradovi u istoj zemlji, a sad su to dva sveta. U meni je to i dalje jedan svet. Sledeći grad u kojem sam duže živeo je Beč. To su prostori, gde sam stekao određena iskustva koja su me životno i umetnički formirala.
Odakle „izvlačite” sve priče?
Sa filmske trake mog životnog projektora. Imam dovoljno godina da mi je kotur, na koji se namotao odgledani „film” dovoljno debeo. A i detinjstvo je trezor. Naravno da i sve pročitano ima svoj trag u mojim delima.
Kako se uči pisanje?
Ne postoji fakultet za pisce. Darovita osoba će uvek od pročitanog, doživljenog i onoga što sazna na bilo koji način da napiše autentičnu životnu priču. Pišem iz doživljaja. Doduše, svestan sam fenomena, da i u svetu i kod nas, imamo literaturu bez doživljaja. To je nešto kao brza hrana, a ja, kao čitalac, ne jedem takvu hranu. Onda pokušavam da tako i ne pišem.
Od kad pišete?
S 12 godina napisao sam roman. Bio je to zalog. Posle sam se bavio muzikom i tek s 25 godina se vratio pisanju. Trajanje autora meri se po tome da li su i koliko njegove knjige aktuelne novim generacijama čitalaca.
Kako se trenira pisanje?
Pisanje je kao pecanje. Nekad vam ide, a nekad ne, pa sve to, ponekad, liči i na trening. I u pisanju je važna forma, snaga reči i lako i zanimljivo vođenje događaja u priči. Primer za brigu o snazi reči i odgovornosti prema jeziku dao je Ivo Andrić pokazujući svoju korpu za otpatke: „Ova korpa je puna jedne rečenice”. A Alfred Hičkok je, kao borac za filmske spektakle, istakao: „Film je život iz koga su izbačeni dosadni delovi.”
Šta vas zanima u pisanju?
Moj doživljaj sveta je lirski. Uvek kažem da sam pesnik koji piše romane. Intenzivno čitam poeziju. Moj pesnik je Konstantin Kavafi. Volim i Dereka Volkota, Josifa Brodskog, Adama Zagajevskog. Mene u pisanju zanima svakodnevica i čovek u tom vremenu. Jer, život je reka, a svako od nas pokušava tu reku da zaustavi. Kako? Pa kroz sećanja, albume, prepričavanja, pisanja o nekim junacima.
Ko vam je uzor u književnosti...
To je duga lista. Kao i s ljubavima. Postoje neke konstante. Pisci kojima se vraćam: Andrić, Crnjanski, Desnica, Kiš, Pekić, Tišma, pa Krleža koji je meni izuzetno važan. Svi oni su za mene živi svetovi s kojima, preko njihovih dela, komuniciram. Iz ruske literature volim Gogolja, Tolstoja, Nabokova, Gazdanova... A iz nemačke literature Muzila, Broha, Jozefa Rota, Bernharda... I Singera za sva vremena.
... a ko u životu?
Borislav Pekić. Vertikala koju je on ispisao je takva da me navodi na stav da on – nije zalud živeo. Njemu se dogodilo sve o čemu je pisao! Tu bih uveo i Radeta Konstantinovića. Lično sam ga poznavao. Družili smo se, a Pekića, nažalost, nisam.
Za kojim vrednostima tragate?
Meni je najvažnija osobina – doslednost. Literatura me ispunjava i kao čitaoca i kao pisca. To je moj smisao života.
Koja je lepeza vaših osećanja?
Veoma sam emotivan. Ali, nisam zlopamtilo. Najkorisniji su mi ljudi koji mi u oči kažu šta misle.
Kako doživljavate erotiku...
Postoje razni registri erotike. Ali, tamo gde nema erotike nema ničega. Tu je sve mrtvo. Erotika nije samo gola žena. To je, pre svega, čulni osećaj koji me ponese.
... a kako politiku?
Veliki sam individualista. Bio sam ambasador u trenutku kad je ono u šta ja verujem bila i politika zemlje. To nije bila Srbija ksenofobije. I u tom smislu ja nisam, kao ambasador u Austriji, bio u situaciji da govorim ono što ne mislim.
Kakvu Srbiju sad vidite?
Veliki procenat stanovništva je socijala, a tu nema ni „ž” od života. U Austriji mnogi i ne znaju kako se zove predsednik parlamenta, a kod nas gotovo svi raspravljaju o rekonstrukcijama vlade čitavo leto. U Danskoj su to obavili za jedan dan. Ovde, neprestano, neko nekog prevodi žednog preko vode.
---------------------------------------------------
Operisan od negativnog ponašanja
Kako reagujete na zavist?
Pokušavam da sebe ne prikažem boljim nego što jesam, ali mene dobra knjiga mog kolege „hrani”. Nemam nikakvu potrebu za negativnim ponašanjem. Jednostavno rečeno, operisan sam od toga. Ali, i ne puštam u svoj vidokrug ljude koji uživaju sejući zlu krv, zavist, cinizam, oholost, gordost... Sit sam ljudi koji da bi nešto pametno rekli moraju da budu besni.
Slavko Trošelj
objavljeno: 01.09.2013.
