Izvor: Politika, 16.Okt.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolest je dobra lekcija
Ne sme čovek sve što može, govorio je Marko Miljanov, a poznati glumac nas je podsetio na to. Drago mu je što je igrao mnogo toga – i sveštenika i ubicu i inspektora i kriminalca, u pozorištu, na televiziji i na filmu sa glumcima kojima je bio profesor
Od 1986. godine do danas Dragan Petrović Pele je neprekidno angažovan u pozorištu, na televiziji i na filmu. Nastupao je na svim beogradskim pozorišnim scenama, uključujući i alternativne scenske prostore. Igrao je u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << preko sedamdeset pozorišnih naslova. Paralelno sa obavezama koje ima u okviru nastavnih i vannastavnih aktivnosti na Fakultetu dramskih umetnosti, od ove jeseni je i prorektor na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, što je bio povod za razgovor.
Za mesto susreta je određen kafe-bar u Venizelosovoj, nekada Đure Đakovića, ulici. Moderni „bircuz”, sa podnim grejanjem, u čijem središtu raste bambus, na mestu je nekadašnje prodavnice kora. U njemu Dragan Petrović, uz espreso, voli da evocira uspomene. Alkohol ne preferira, najveći porok su mu, kaže, cigarete.
Zanemarili smo nedeljni red vožnje gradskog prevoza u prestonici. Kasnimo.
– „Ne žuri zakasnićeš” stajalo je kod Alekse semenkara u radnji koja se nalazila malo niže niz ulicu. Bilo je to glavno mesto za okupljanje – prisetio se naš sagovornik tolerišući naše kašnjenje i dodao kroz osmeh: – Aleksa je imao i ono „Ne zadržavaj ni mene ni sebe oboje smo na gubitku”, „Čast svakom veresija nikom”, što i u životu ima šire značenje. Bila je to uredna mala semenkara – on je tu pekao semenke, kokice, kikiriki, ima toga sad u prodavnicama zdrave hrane.
Dorćol je pun izazova za nestašnog dečaka, primećujemo.
– Otac je radio u policiji. Nije bio strog, ali je delovao autoritativno, čvrsto, tako da nisam ni pomišljao da pravim neke ispade. Iz tog perioda „uokvirena” mi je slika u kojoj su moji roditelji Žika i Nada, stariji brat Zoran, koji je poginuo, baka i deda.
Mamini otac i majka su živeli u Beogradu, na Dušanovcu, a tatini u selu Loćika, opština Rekovac. Kod njih sam išao svakog leta. Nigde nije bilo tako lepo, totalna sloboda – seća se.
Drugovi su se potrudili da mu školsko doba ostane u sećanju kad god se pomene nadimak Pele, koji su mu dali u šali, jer se nije najbolje snalazio sa loptom. Mada fudbal nije bio njegov sport, to, kako kaže, ne umanjuje činjenicu da je reč o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. U srednjoj školi, bibliotekarskoj, pa trgovačkoj, opredelio se za svoj životni poziv.
– Danas roditelji uglavnom podržavaju svoju decu, onda je bila velika sekiracija kada neko hoće da se odmetne da upiše glumačku, ali i likovnu akademiju. Ne mogu da kažem da je bila potrebna hrabrost, ali neka vrsta ludosti sigurno. Ja sam bio okupiran svime što ima veze sa pozorištem. Krenuo sam za mojim unutrašnjim putokazom, bila bi greška da sam upisao nešto drugo, ne bih bio srećan – priznaje Petrović.
Na fakultet je primljen iz prve, mada je i tada bila izuzetno velika konkurencija, blizu 600 kandidata, od kojih je upisano samo 12, kako će se kasnije ispostaviti, „veličanstvenih”.
– Za prijemni sam se pripremao sam. U to vreme roditelji su imali princip da deci ne daju džeparac. Svi smo živeli skromno i srećno. Postojala su amaterska pozorišta, kulturno-umetnička društva, a nije se plaćalo. Tako da su se oni koji su voleli glumu, slikarstvo, muziku, angažovali kroz razne sekcije i to je bilo lepo, ljudi su se družili, upoznavali, učili jedni od drugih. Bilo bi dobro kada bi se to sada vratilo – priželjkuje naš sagovornik.
Gluma je nesigurna profesija bila i ostala. U čemu je razlika?
– Onda je bila manja sigurnost, a danas je totalna nesigurnost. Zato što je bivša Jugoslavija ipak bila uređena država, bilo je para, radile su firme, i znao se red, postojala su pravila – pojašnjava profesor Petrović i naglašava da u zakonu o pozorištu vidi šansu za mlade i darovite umetnike.
– Očekujem da se donese zakon o pozorištu, na koji čekamo 35 godina. Ovaj oblik organizacije je zastareo i vezan je za onu državu koja je imala para da sebi priušti institucionalna pozorišta. Recimo, Jugoslovensko dramsko je bilo savezna ustanova kao vojska, policija, a cela Republika Jugoslavija je finansirala. Danas bi trebalo da glumci da budu angažovani po ugovoru. Ugovori se obnavljaju, tako je svuda u Nemačkoj, Francuskoj... – dodaje naš sagovornik.
Petrović je studirao u prvoj klasi profesora dr Vladimira Jevtovića, koju mnogi nazivaju jednom od najboljih u istoriji FDU-a. Timski duh krasio je ekipu u kojoj su, osim Peleta, bili Dragan Bjelogrlić, Vesna Trivalić, Srđan Žika Todorović, Mirjana Joković, Milorad Mandić Manda, Vesna Stanojević, Slobodan Boda Ninković, Dušanka Duda Stojanović, Branka Pujić, Darko Tomović i Tatjana Venčelovski.
– Mi smo bili šaroliki i po godinama i po naravima i po estetici, ali kada se ticalo fakulteta i onoga što treba da radimo, tražili smo od profesora više. Bili smo pohlepni na znanje. Družili smo se mimo fakulteta, danas ne u toj meri, nema se vremena, ali smo tu jedni za druge uvek – žali Petrović.
– Siguran sam u to da su ljudi koji danas imaju 23 godine pametniji od ljudi koji su pre 30 godina imali 23. Zato što su oni novi model, izmenjen taman toliko koliko treba, i sva je sreća što je tako – tako svet napreduje, inače bismo tupkali u mestu i to bi bilo strašno.
Danas su veći izazovi, jer su mnogo veća iskušenja – ima toliko toga u ponudi da su ljudi malo pogubljeni, ne znaju gde će pre. Bilo je ono romantičnije vreme, manja ponuda, manji izazovi i onda šta će čovek nego da se pounutri. Danas je, čini mi se, manje romantično, sve okrenuto ka spolja, spoljašnjem, prvom utisku i svi žetoni su na tu kartu. Ovo iznutra što mislimo, želimo, osećamo, u drugom je planu, niko nikoga ne pita za to, nego koliko si zaradio. Nekako je ta metodologija, zapravo forma, nadvladala suštinu i tome nema kraja, ide se dalje i ne može to tek tako da se zaustavi i promeni, ali treba težiti ka tome da se bar malo ublaži.
Ne bira, već je izabran
U biografiju Dragana Petrovića upisano je preko 70 pozorišnih predstava, više od 20 filmova, 23 TV serije. Igrao je i sveštenika i ubicu, i inspektora i kriminalca. Sudbina glumca nije da bira, već da bude biran, stvar je reditelja i njegove postavke kako ga vidi i u kojoj ulozi.
– Prva uloga u pozorištu je bila u predstavi„Seobe” Crnjanskog kod Vide Ognjenović. Bio sam stipendista u Jugoslovenskom dramskom od druge godine fakulteta. Debitovao sam na velikom ekranu u filmu „Deža vi” Gorana Markovića, a na televiziji u „Život u grobljanskoj ulici” Rončevića, Slavenko Saletović režirao. To su ta tri prva posla koje sam ja kao student radio – kaže naš sagovornik.
Na pozorišnim daskama Dragan je sreo i buduću suprugu, koleginicu Olgu Odanović. Upoznali su se radeći u studentskoj predstavi „Groblje automobila” Arabala. Olga je rodom iz Celja (majka je Slovenka a otac iz Like), pa ipak mnogi za nju veruju da je iz Srbije, što je i „dokazala” tumačeći lik Zlatane u seriji „Selo gori a baba se češlja”, dok za Dragana, prodornih plavih očiju i bele kose, misle da je Slovenac – to je i bio u seriji „Boljem životu”. Sin Jakov (27) krenuo je umetničkim stopama svojih roditelja, opredelio se za filmsku i televizijsku produkciju, na redu je master. Ćerka Lenka je srednjoškolac, ali za sad ne pomišlja na umetnost, više je privlači veterina.
– Biti roditelj je velika odgovornost. Kod nas je sve više onih koji zanemaruju decu. To je epidemija sebičluka i neodgovornog ponašanja pravdana obavezama. Jedan ruski psihijatar je rekao da egoizam i altruizam budu često jedno isto – putuju zajedno – volite drugo biće i pomažete mu da biste se vi osećali bolje. Odsustvo empatije izaziva prkos kod dece, otpor, i onda se čude zašto su deca agresivnija nego obično, zašto reaguju tako kako reaguju. Probaj da ga poštuješ, pa da vidiš kako će on da reaguje – ističe profesor Petrović, iza koga su godine rada sa mladim ljudima.
– Pokojni profesor dr Vladimir Jevtović me je 1997. godine pozvao da mu budem asistent. Nisam imao pojma da li ja to mogu da radim. Odlučio sam da probam, pa šta bude. Ako ne budem mogao, ja ću da odustanem, pa sam tako njemu bio asistent sa jednom klasom četiri godine. Onda sam 2001. prešao iz JDP-a na Fakultet u zvanje docenta. Posle godinu dana primio sam svoju klasu i tako to ide, druga klasa, treća i evo sada četvrta. Ove godine je od 406 kandidata primljeno šest devojaka i šest mladića. Intervenisanje? Toga uvek ima – kaže Petrović, ponosan na mlade glumce kojima je bio profesor, a potom zajedno sa njima igrao, između ostalog, i u filmu reditelja sa kojim je studirao, Dragana Bjelogrlića, „Montevideo, bog te video”, u kome igra zaljubljenika u fudbal Fridriha Popsa.
Zanimalo nas je u kojoj meri je presudilo prijateljstvo starijih kolega da mladi dobiju šansu.
– Za uspeh koji su postigli zaslužan je njihov dar, upornost i ozbiljnost u radu. Miloš Biković je dobio glavnu ulogu u filmu kod Bjele tako što je išao na kasting kao i svi drugi. U pitanju su privatne pare i neće niko da reskira da uloži u nešto što će da pokvari kompletan posao. Biković je moj asistent. Vrlo dobro radi, studenti ga vole. Mladi ljudi nisu uopšte naivni, mi smo bili naivni, a oni nisu – morate da ih poštujete da bi oni vas poštovali, morate da pokažete znanje da bi vam verovali. Znači, neophodna je pozitivna interakcija, mnogo pozitivnih emocija ako hoćete da napravite nešto, jer oni prepoznaju sve, objašnjava prorektor Univerziteta umetnosti u Beogradu.
Na pitanje šta sebi zamera, poznati glumac podseća da je nedavno imao blaži moždani udar.
–Bila je to lekcija i zahvalan sam Bogu na tome. Omogućeno mi je da idem na drugi „program”, da okrenem drugi list. Bio sam u početku zbunjen, a posle sam znao da ću da ozdravim. Ležao sam u bolnici 7 dana u Urgentnom centru, na odeljenju za neurologiju. Divni su ljudi tamo, mnogo rade, ne samo lekari,već kompletno osoblje, i to u strašnim uslovima. Nisam imao neki specijalni tretman, bio sam jedan od pacijenata, to kako su oni radili, to je sjajno.
U kući Petrovića slaveSvetog Nikolu, zaštitnika putnika.
– Volim da putujem i činim to kad god imam priliku i novac, ali iskreno, nikada nisam želeo da se iselim iz Srbije. Razumem sve koji su rešili da svoju sreću potraže u nekoj drugoj zemlji. Imam jedan odličan aforizam: gde god da dođem, kad ono Ja tamo.
Kada smo pitali za fotografije koje objavljujemo uz tekst, jer priča ide u slici i reči, rečeno nam je:
– Ne volim da se slikam. Meni fotografije ništa ne znače. Više volim da zapamtim neku sliku zato što onda mogu stalno, u svojim mislima, da je ulepšavam. Kada pogledam fotografiju, razočaram se – nije dovoljno lepo, jer čovek ima lepu odbrambenu funkciju da ulepšava svoje sećanje. Lakše mu je da opstane tako. Svi misle da su bili lepi kada su bili mladi, a kada pogledaju fotografije... Mnogo su lepši kada su sazreli. To je dobar pokazatelj šta znači kada čovek lepo sazreva, kada se očoveči, to je unutrašnji proces, lepota je stvar duha, a ne fizičkog izgleda i tela, i taj teror mršavosti i zdravog života, pa to je koješta. „U zdravom telu zdrav duh”, kako je to pogrešno, a ima koliko hoćete tih poslovica na kojima smo odrasli, a koje su čista laž, dobar i lud nisu braća...
Zna Pele i da kuva, gledao je kada mama priprema hranu.
– Interesovalo me to i onda sam probao. Stvarno kuvam dobro. Teleća kolenica „osobuko”, to mi je najukusnije, ribić dobro obarite, pa dinstate u paradajz sosu, rinflajš, supu domaću, pa prebranac, sočivo, to su sve neka dobra jela, sarma, kiseli kupus. Naša kuhinja je internacionalna, imamo priliku da se najbolje hranimo u Evropi.
Promena tempa života, ograničen broj informacija, kvalitetna ishrana, samo je deo onoga što je Dragan preduzeo posle „lekcije” u Urgentnom centru. Uz to, svaki dan pređe trčeći ili brzo hodajući 5-6 kilometara. Kako se oseća, to on zna, ali što se tiče izgleda, dovoljno je primetiti da na njegovom licu nema bora, koža zategnuta, da je stas kao u mladića, tako da „pola veka trajanja” odaje samo bela kosa.
– Ne sme čovek sve što može, govorio je Marko Miljanov – podsetio nas je na kraju razgovora naš sagovornik.
Slavica Berić
