Izvor: Story, 22.Avg.2015, 11:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Boban Rajović: Porodica je zbog mene preživela golgotu
Dok otvara vrata raskošnog doma u kojem uživa sa svojom suprugom Draganom i njihovom decom, pevač Boban Rajović priseća se pakla kroz koji je prolazio – požara, odlaska u zatvor, dugova, perioda gladi i spavanja po parkinzima
Iako se njegova najnovija pesma zove Padobran, za pevača Bobana Rajovića (43) pre bi se moglo reći da se u životu najčešće zaletao i skakao u prazan prostor bez padobrana. Za količinu rešenosti i sulude odlučnosti da nešto uradi kad to sebi >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << zacrta, karma još nije smislila valjan protivotrov. Njegova biografija jedan je od najboljih dokaza za to da ne postoji veća sila od snage volje. U poređenju s njegovom životnom pričom koja uključuje spaljenu porodičnu kuću, zatvor, dug od sto pedeset hiljada evra, prazne lokale u kojima je nastupao, glad i spavanje po parkinzima, najgora ratišta na planeti izgledaju kao lagana popodnevna rekreacija za trudnice. A opet, teško da se na srpskoj estradi može naći vedriji čovek. Boban je uvek raspoložen, nasmejan i spreman za šalu. Priča otvoreno i iskreno, bez ikakvih kočnica, baš kao što je i živeo.
Vedrinu ovog Crnogorca mnogi vezuju za njegovu trenutnu životnu situaciju: odlično materijalno stanje, suprugu Draganu koja ga voli, troje divne dece, Ivanu, Anđelu i Andreju, harmonični život u kući od trista kvadrata kupljenu od pevačice Dragane Mirković koju je kao klinac obožavao. Ali, kad se uzme u obzir da se Rajović na isti način smejao i zbijao šale dok se bez prebijene pare potucao po Beogradu tražeći svoj put ka zvezdama, da se u najvećoj nemaštini ponašao galantno i dostojanstveno, reklo bi se da njegovo dobro raspoloženje nije puka posledica slatkog života.
- Meni je očigledno karma takva da me ne drži mesto. Rođen sam u Danskoj, a onda smo otišli u Berane kad sam bio treći ili četvrti razred osnovne škole pa zatim u Podgoricu gde sam završio srednju školu. Nakon toga otac i ja vratili smo se u Dansku i od 2000. godine živeo sam na relaciji Kopenhagen–Beograd, a pre tri godine porodicu sam preselio u srpsku prestonicu – kaže popularni pevač i potom se naglas priseća svog teškog detinjstva i stasavanja.
- Kada smo prvi put došli iz Danske, bilo mi je veoma teško. Imao sam desetak godina i nisam dobro pričao maternji jezik. Stariji brat nešto je znao i trebalo je vremena da se uhodamo i uklopimo u to društvo koje nas je na početku zezalo. Ako baš govorimo o kućama, dve su mi ostale u sećanju. Nažalost, ona u Beranama je izgorela. Nakon što smo je kupili, nešto se desilo sa strujom. Bio sam tada u trećem razredu osnovne škole i vraćajući se sa nastave čuo sam kako pričaju: Eno gore nekim Rajovićima izgorela kuća. Nešto smo uspeli da renoviramo, ali tada nam je život baš krenuo nizbrdo i ubrzo smo je prodali. Od tih para kupili smo plac u Podgorici i sagradili novi dom. Bilo je teško, ali hvala bogu, danas su na tom mestu tri kuće jedna pored druge – priča Boban i opisuje kako mu je vremenom krenulo nabolje, ali ne odmah.
- Kad sam završio srednju školu, otac i ja vratili smo se u Dansku. Ponovo smo morali da sređujemo sve papire jer smo one prethodne poništili kad smo se vraćali u Crnu Goru. Bio sam malo divlji, kao i svako dete u tim godinama, što je trajalo do moje dvadesete. Imao sam cura i cura koje sam dovodio kući: Pakistanke, Marokanke, crnkinje, Dankinje, otac se hvatao za glavu i pitao me kad ću dovesti neko zdravo čeljade, a onda je sve učestalije počeo da vrši pritisak na mene da se oženim. Imao sam dvadeset godina kada sam upoznao Gagu, ćerku Crnogorca Mirka Vukovića. Kada sam to ocu saopštio, on je rekao: Sine, kupujem ti crnogorsko odelo da se njome oženiš. Njeni tada nisu hteli da čuju za mene i govorili su: Gde ćeš za onog kriminalca? Ali, kažem ja njoj: Ti si moja i to je to. Nisu mogli očima da me vide, a sad se kunu u mene. Eto, 23 godine smo u braku.
Boban i Dragana imaju troje dece, selili su se nekoliko puta, a poslednjih godina Beograd je mesto njihovog stalnog prebivališta. U donjem delu njihove sadašnje kuće na Bežanijskoj kosi nalazi se nameštaj koji pomalo odudara od ostatka enterijera, ali ima svoju priču.
- Nakon što smo se uzeli i kada sam otišao od mojih, preselili smo se u novu kuću i kupili ovaj nameštaj. Sedamnaest godina tako je stajalo, a kad smo se doseljavali u Beograd, bilo nam je žao da ga bacimo. Sad nam je ova soba uspomena na naš Kopenhagen – priča pevač čiji je muzički početak bio težak.
- Dok sam taksirao 1999. godine, sedeo sam u vozilu i dva sata čekao na poslednju vožnju ispred nekog striptiz-bara. Onda je izašao neki pijani Šveđanin, seo u auto i rekao mi da ga vozim u jedan hotel, što je bila najkraća moguća vožnja koju je mogao da uzme. I još mi daje karticu, a kad tako plaća onda nema bakšiša. Najgora moguća varijanta. Stignemo, izbacim ga iz taksija i kažem sebi: Gotovo je, neću više ovo da radim, hoću da napravim nešto od svog života. Uvek sam osećao u sebi da to mogu.
Tako je i učinio. A onda je supruzi uz jutarnju kafu saopštio da je odlučio da se uputi u Beograd i napravi karijeru, na šta se ona samo nasmejala. Međutim, njega taj podsmeh nije pokolebao:
- Otkrio sam ženi da njena sestra ima 20.000 kruna u šteku, to je nekih dve hiljade evra, i predložio joj da je zamoli da mi pozajmi taj novac za avionsku kartu. Kada sam stigao u srpsku prestonicu, upoznao sam sada pokojnog Rođu Raičevića koji me je uveo u tu muzičku priču i upoznao sa ljudima. I malo-pomalo, počele su da me šišaju razne televizije i izdavačke kuće.
Ali, nije samo Boban trpeo cenu težeg načina građenja karijere. Njegova supruga ostala je sama u Danskoj sa troje dece.
- To što je moja žena istrpela, malo koja bi mogla. Zaista je prošla golgotu sa mnom, ostala je tamo sa troje dece, dok sam ja u Beogradu bio bez dinara. Počela je da viče na mene: Jesi ti lud, što to radiš? Vrati se u Dansku da se baviš normalnim poslom, vozi taksi, radi u fabrici od sedam do četiri, bićemo srećna porodica! Zašto ideš glavom kroz zid? A evo i sada, pred fotografisanje i intervju za Story, zakačili smo se jer ona jednostavno nije u tom filmu. Jedva sam je nagovorio da se slika. U potpunosti je razumem i da smo isti, možda ne bih uspeo u životu. Hvala joj što me razumela svih ovih godina.
Bilo da ima ili nema novca, život je tu da se živi. A Boban je, reklo bi se, za to izrazito talentovan. Najteža godina za njega bila je 2003. jer je tada završio u zatvoru.
- Te famozne 2003. imao sam toliko dugova da nisam znao ni kome ni koliko dugujem, a dugovao sam Dancima i mesec dana zatvora. Tada sam primetio i da nisam sav svoj pa me je brat savetovao da posetim psihijatra. Nisam video svetlo na kraju tunela. I tako, čeka me mesec dana robije, u dugovima sam do guše, žena više ne može da trpi, razvod kuca na vrata. I ta kap koja je prelila čašu kanula je jednom kad sam otišao da vidim porodicu u Danskoj. Čim sam sleteo avionom, žena je otišla po ćerku Anđelu u vrtić, ali ja nisam mogao da ih čekam i krenuo sam put obdaništa. Dok sam im išao u susret, vidim da su se maloj iskrivila usta. Pitao sam Draganu šta se dešava, a ona mi je rekla da je ćerka dobila facijalis. Živ sam se isekao. Nemam para, žena hoće da me ostavi, dete je bolesno, čeka me mesec dana zatvora. I u tom najgorem periodu rešim da odradim zatvor koji su mi odredili zbog gluposti. Zbog neplaćenih kazni usled saobraćajnih prekršaja oduzeli su mi vozačku dozvolu. Vozio sam na tuđu, a kad su me uhvatili, optužili su me za lažno predstavljanje. Naljutio sam se na policajca i rekao mu: Pi, dansko đubre, mene si našao i potom ga pljunuo, a kad se to sve sabere, eto mesec dana robije. To je zatvor otvorenog tipa, možeš da pobegneš kad god hoćeš, ali ti se ne isplati – kad te uhvate, ideš u zatvoreni. Kunem se, bio bih srećan kad bi me tamo poslali jednom godišnje. To je odmor. Ali, tamo su budale, sigurno nisu inteligentni ljudi jer se naduvaju i njima je lepo. Delio sam ćeliju s Albancem koji je bio na antidepresivima. Stalno me je nagovarao da probam, a ja se mislim: Ma pusti me čoveče, šta će meni to. Bio sam non-stop u teretani i igrao fudbal.
Kad je izašao iz zatvora, Boban je za državu još nedelju dana morao da odradi neki društveno-korisni rad, a odredili su mu da čisti tribine fudbalskog stadiona posle utakmica.
- Tada sam već imao dva albuma i bio relativno poznat – priseća se on.
- Dok sam čistio stadion, sreo sam jednu ženu koja je poreklom s naših prostora. Zabezeknuto me je upitala: Bobane, jesi to ti? Šta radiš ovde? Sagnuo sam glavu i rekao joj da se zezam. Poslednjeg dana samo sam gledao kako da se dokopam Beograda i tad mi je jedan naš čovek, koji jeste s druge strane zakona ali je moj dobar prijatelj, pomogao da otputujem. Svi su mislili da sam milioner i sve mi je bilo dvostruko skuplje.
Stari mudraci kažu da ukoliko čovek dovoljno dugo gleda u planinu, ona će se kad-tad pomeriti. Boban je to i dokazao.
- Godinama je išlo po sistemu: snađi se ovde, pozajmi kod onog, od strica, burazera... I onda se desila 2007. godina. Bio sam na aerodromu u Švajcarskoj, u Cirihu, imao sam neku tezgu i slučajno sreo Željka Samardžića. U to vreme po diskotekama dosta se vrtela pesma Provokacija, u kojoj ima stih Što si pocrvenjela. I svima je to nj paralo uši. Kaže on meni: Imaš jednu pesmu koja se mnogo traži po diskotekama, ona Što si pocrvenjela, to ti je hit, super je numera. Moje ćerke vole da te slušaju, pevaš moderno, nemaš tih trilera. To mi priča Željko Samardžić u koga tada gledam kao u boga jer je on za mene bio superstar. Rekao mi je kako bi bilo dobro da odem kod Mame, kako je zvao Marinu Tucaković, da mi ona napravi pesmu. Čim sam se spustio na Surčinski aerodrom, pozvao sam Marinu, objasnio joj čitavu situaciju i ona mi savetovala da prvo pozovem kompozitora Romarija da on napravi muziku. Video sam se s njim i rekao mu da mi treba hit, da ne pitam koliko košta, da mu ne stavljam vremenska ograničenja nego da me zovne kad zaključi da je to ono pravo. On mi je objasnio da oni ne rade singlove i to mora da bude album što je, naravno, iziskivalo više novca. Svi su uvek mislili da sam pun, a ja nikad nisam pričao da nemam para. Ipak, ubedio sam nekako Romarija da mi napravi jednu pesmu i vratio se u Dansku. Posle nekih dva meseca, zvoni mi telefon, zove Romario i kaže: Matori, menjam ti život. Odmah sam krenuo put Beograda i našao se s njim. I on pusti Usne boje vina, tada još bez pravog teksta. Uhvatim se za glavu, odmah sam bio ubeđen da će postati hit. Nisam verovao da je takva pesma za mene. A kasnije se ispostavilo da Romario baš i nije verovao u nju. Samardžić mi je posle rekao da su je prvo ponudili njemu, ali on se u njoj nije pronašao i rekao je da je daju meni. Marina mi je posle napisala tekst i tu sam imao potpuno drugačiju reakciju. U tekst uopšte nisam verovao: šimširi, loza, mimoza... Nisam ni znao šta su šimširi. I stvarno, koliko god da je ovo sve pre toga išlo teško, odjednom mi se život totalno preokrenuo. Kao da je Bog pomislio: Hajde, dosta si se mučio, dečko, evo ti sad ovo. Traže me sa svih strana. Totalni preokret. Sećam se, zove me jedan menadžer i pita koliko naplaćujem nastup u Švajcarskoj. Dotad sam pevao za 700 evra i nisam znao šta da mu odgovorim, a onda je on predložio: Može li tri i po hiljade? Prihvatio sam i nisam mogao da verujem.
Za nekoliko godina, Boban je postao jedan od najtraženijih izvođača u regionu, a uspeo je da ostvari i neke nedosanjane dečačke snove.
- Ovu kuću kupio sam od Dragane Mirković i sređivao je za sebe. To je potpuno drugačije izgledalo. Ona sada ima trista kvadrata umesto nekadašnjih sto osamdeset, tako da ću i ovu kuću pamtiti jer sam dosta truda uložio u nju. Eto, domova koliko god hoćeš, a ni u jednom da ostanem.
Jer, Boban se ponovo seli. Ovoga puta u Minhen, zbog ćerke koja trenira tenis i sina koji je, izgleda, buduća fudbalska zvezda. Najveći mačevalac svih vremena Mijamoto Musaši, napisao je stihove: Pod visoko uzdignutim mačem pakao je pred kojim drhtiš, ali pođi napred i zemlja blaženstva biće tvoja. Boban se tako oženio, tako je napravio karijeru.
- Evo, i sa mojim sinom je identična situacija – kaže Boban, a pošto je konstatovao da je izuzetno ponosan na svoju decu, nastavio je o svom nasledniku koji je talentovan za najvažniju sporednu stvar na svetu:
- Moj sin igra fudbal, ima šansu da uspe i zbog njega selimo se u Nemačku. Ipak, bez obzira na to koliko se on dopada trenerima, za pola godine sve može da bude drugačije. Možda više ne bude igrao dobro ili izgubi interesovanje, ali ipak odosmo gore, već smo našli kuću. A žena me samo prati, mada se u 90 odsto stvari ne slaže sa mnom. A da smo išli njenim putevima, ja bih sada i dalje taksirao.
Piše: Igor Karanov
Izvor: Story.rs
