Izvor: Politika, 10.Nov.2014, 11:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bila je privilegija živeti s Momom
Htela je da bude balerina, pa košarkašica, ali je postala supruga Mome Kapora. Druženje sa velikim umetnicima, ali i običnim ljudima, obogatilo je njen život. Sada rukovodi zadužbinom da sačuva uspomenu na našeg popularnog slikara, pisca i boema
Kuća Ljiljane Kapor u Nebojšinoj na Neimaru puna je uspomena. U dnevnoj sobi i salonu za prijeme još se oseća duh velikog pripovedača, pisca i slikara Mome Kapora. Iako je prošlo više od četiri i po godine od njegove smrti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao da se još čuje žagor njegovih i Ljiljaninih gostiju, poznatih umetnika, disidenata, političara, atentatora na Josipa Broza i glumica širokog osmeha, koji su se ovde često okupljali.
– E kad bi ovaj sto pričati znao – kaže naša sagovornica prisećajući se prošlih vremena.
Seća se poznatih ljudi sa kojima su se družili. Sa Dobricom Ćosićem i Božicom bili su veliki prijatelji. U Nebojšinoj su njih četvoro provodili divne večeri pričajući, pa nastavljali druženja u domu Ćosićevih, na Dedinju. Dobrica je pravio kajganu, a Božica proju, pili su vino i jeli ljute papričice. Posle večere Ljiljana im je čitala priče klasika književnosti, najčešće Gogoljeve, dok je glas ne bi izdao.
Sa Ljubom Popovićem su se viđali obično u Parizu, sa Peđom Milosavljevićem su se družili u Njujorku. Jednom gotovo mesec dana. Peđa Milosavljević je tada bio opčinjen kineskim slikarstvom i ispričao im je jednu zanimljivu priču o kineskom caru koji je od slikara naručio da mu naslika petla. Priča dalje kaže da je bilo prošlo nekoliko godina a kako od slike nije bilo ništa car pošalje emisare. Slikar pred njima jednim potezom nacrta božanstvenog petla, a oni ga pitaju „pa, što si toliko čekao”, slikar ih onda odvede u sobu zatrpanu bačenim hartijama, neuspelim crtežima i reče im „Sve je ovo bilo potrebno da se dođe do savršenstva.”
Koliko anegdota, mudrih misli, iskustava je ostalo upamćeno u glavi Ljiljane Kapor? Ona je radosna zbog te privilegije da bude na izvorištima mudrosti, zabavnih razgovora, viceva, duha koji je neprestano kružio oko nje i u kojem je ona neposredno učestvovala i doprinosila mu.
Priča i o druženju sa Zukom Džumhurom, još jednom legendom. Viđali su se u Herceg Novom. Bio je bolestan i bilo mu je zabranjeno da pije. Momo i Zuko su išli ispred Ljilje i Vezire i pre stigli do kafića, seli za bar i naručili piće. Zuko Džumhur je imao dve čaše, malu za rakiju i veliku za vodu. Kad god bi se dohvatio one male jedva da je liznuo i stresao bi se, a onda bi brže bolje otpio dobra dva gutljaja iz one velike za vodu. Vezira je govorila: „Vidi kako mi je divan Zuko, vodi računa o sebi, ne pije”, a Moma i Ljilja su se krišom smejali. Znali su da je posredi još jedna ujdurma slavnog karikaturiste koji je da zavara suprugu u malu čašicu sipao vodu, a u veliku omiljenu lozovaču.
– Moma je bio omiljen i voljen, jer je umeo da komunicira sa ljudima i bio je vrlo radoznao. Kao dete, sve ga je interesovalo. Među našim prijateljima najviše je bilo ljudi običnih zanimanja, zubara, ekonomista, majstora. On je i kad priča sa taksistom, sve pamtio, slušao, stalno je postavljao pitanja. Na prijemima i kružocima uvek se stvarao krug oko njega, svi su se zabavljali i smejali. Posvetila sam mu život i dok je bio živ, i sada, i od sada, do kraja svog života. Naš brak nije bio običan, udala sam se sa 23 godine. Tada sam bila još mlada i podložna promenama, a život sa Momom, to je bila privilegija – kaže Ljiljana Kapor.
Kada je bila dete želela je da bude balerina. Sa pet godina je pošla u školu „Luj Davičo”. Bila je sitna, mršava i išla kod čuvene balerine Mire Sanjine.
Kada je prestala da igra balet počela je da se bavi košarkom, sportom koji je tada bio veoma popularan. Sedamdesetih, osamdesetih godina 20. veka sva su deca htela da budu sportisti. Ona je zbog visine izabrala košarku. Trenirala je u Crvenoj zvezdi. Igrala je kao juniorka i u seniorskoj konkurenciji za „Voždovac” koji je postao prvak one velike države, Jugoslavije.
Sa 16 godina dobila je pozive da igra u Italiji. Mama Gordana se, naravno, nije složila, da je popustila ko zna kako bi njen život izgledao. Onda je dobila poziv da igra za „Bosnu”, ali morala je po ugovoru da pauzira godinu dana. I to je bio i takoreći kraj njene košarkaške karijere, kratke ali uspešne. Visoka, tanka, vretenasta, otisnula se u manekenske vode. Završila je Treću beogradsku gimnaziju i upisala Istoriju umetnosti. Na drugoj godini odlučila je da postane stjuardesa. Tako se našla u „Jatu”, na interkontinentalnim letovima sa „boingom 707”. „Jat” je bio kompanija na glasu. Često je putovala a najviše volela letove za Njujork. Pošto nije bilo dovoljno velikih aviona naše posade su ostajale u Velikoj jabuci i po četiri pet dana čekajući na povratni let. Bio je to život na visokoj nozi. Hoteli, šopinzi, obilasci najvećih znamenitosti, spoj posla i turizma. Osoblje „Lufthanze” i „Svisera” se hvatalo za glavu kad čuju koliko naši ostaju u Njujorku, a oni moraju čim prenoće da se vrate nazad.
– Tako sam upoznala i Momu. Naša veza je počela u Njujorku, oboje smo bili vezani za ovaj grad. I njemu i meni posle Beograda najdraži. Kad su Momu pitali kako smo se upoznali on je odgovorio da se bojao aviona i da je od stjuardese zatražio da ga drži za ruku. I tako sam ga držala za ruku do kraja života – kaže sagovornica „Magazina”.
Selili su se negde u krugu dvojke i na kraju skrasili na Neimaru, gde su proveli zadnjih 15 godina zajedničkog života, a u braku 25.
Venčali su se posle pet godina zabavljanja. Na to je uticala jedna poseta Parizu i našem slavnom piscu Danilu Kišu koji je već bio jako bolestan od raka pluća. On i njegova žena Paskal nisu bili venčani, pa je Francuskinja morala da plati ogroman porez da dobije zajednički stan.
– Kad smo Moma i ja odlučili da se venčamo rekao mi je „nećeš ti meni kao Paskal da prođeš”, veli Ljiljana.
Posle mnogo godina venčali su se i u crkvi na Momin 70 rođendan, osmog aprila 2007. u manastiru Dobrun. Pošto je tog dana padao Uskrs trebala im je crkvena dozvola i dobili su je od vladike Nikolaja dabrobosanskog.
Na ulazu u porodičnu kuću pored vrata stoji tabla koju je postavila beogradska opština Vračar. Nacrtan Kaporov čuveni đubretarac i cigareta iako zadnjih osam godina nije pušio zbog raka grla. Ljiljana je odabrala taj Momin crtež kojim je predstavio sebe. Nije voleo da slika autoportrete.
I tako se svaki razgovor o njoj prenese na priču o Momi Kaporu. – Prošlo je već skoro pet godina, bilo mi je užasno teško, što je i normalno, ali sam prošla kroz to i počela neki svoj novi život, koji je lep, ali će mi Moma uvek faliti. I ne samo meni, nego svima, jer je bio jedinstven i nepotkupljiv. Nije zavisio ni od koga. A budućnost? Naučila sam od njega da ne mislim dalje od neke bliske budućnosti, nismo pravili dugoročne planove, pa ih ni ja sada ne pravim. Kad pomislim na Momu osetim radost, a ne tugu. To je ono najlepše što je on ostavio u mom životu – kaže na kraju razgovora Ljiljana Kapor.
Bila sam spoljni momak
Kada smo razgovarali za „Magazin” Ljiljana se upravo vratila iz Hercegovine gde je putovala kao direktorka Zadužbine „Momo Kapor”. Izložbe Mominih slika održane su u Trebinju i Nevesinju. Povodom Sajma knjiga iz štampe je izašla knjiga Kaporovih intervjua koja obuhvata period devedesetih godina prošlog veka i nosi naslov „Sentimentalni rat i mir Mome Kapora”. To je druga knjiga buduće trilogije Mominih intervjua koju je ona priredila zajedno sa Draganom Lakićevićem.
Zadužbinu je osnovala rukovodeći se onom Andrićevom da znameniti ljudi umiru dva puta, drugi put kada nestanu njihove zadužbine.
– Slike, knjige i novinski tekstovi, kolumne, to je ono što je ostavio iza sebe. Njegove kolumne u „Politici” čitaće se i ubuduće kad god neko bude želeo da shvati i upozna Beograd na prelazu dva veka– kaže Ljiljana i dodaje:
– Ja sam bila njegov spoljni momak. I spoljni i unutrašnji. Radila sam ono što jedan takav umetnik ne treba da radi. Zadužbina je sada moj posao, i to je divna stvar koja mi pruža mogućnost da utičem na to da on bude i dalje prisutan u javnosti – ističe Ljiljana Kapor i najavljuje da je u pregovorima sa Skupštinom grada i gradskim menadžerom Goranom Vesićem da se u Beogradu nađe prostor da se otvori Momin klub u kojem bi se okupljali mladi umetnici, književnici i slikari, organizovale književne večeri i izložbe..
Inače, zadužbina ima upravni odbor sa 12 članova, a predsednik je Matija Bećković. Tu su još i Rada Đuričin, Radmila Hrustanović, Nikola Kusovac, Rajko Petrov Nogo…
Zadužbina dodeljuje naizmenično svake godine nagradu za književnost i slikarstvo. Do sada su je dobili Emir Kusturica i Peter Handke za književnost, i slikari Vladimir Dunjić i Mira Maoduš
Takođe se svake godine na Adi Ciganliji održava festival „Momin krug”.
Slovenački – prvi jezik
Ljiljana Todorović je rođena u Mariboru. Njen otac Sretko Todorović bio je pukovnik, vojni inženjer. Ima dva brata, starijeg rođenog iz braka njenih roditelja i mlađeg iz očevog drugog braka. Obojica su piloti, stariji je dugo radio u Jatu, a sada leti za „Turkiš ervejz”, dok je mlađi kopilot na Tajlandu.
U Mariboru je provela prve četiri godine života. I po dolasku u Beograd često je tamo odlazila, jer joj je u Sloveniji živela tetka po majci. Priseća se kako su je deca zavitlavala i tamo i ovde u Beogradu, jer je stalno mešala srpski i slovenački, ali ono najlepše što pamti iz detinjstva jeste jezero. Njena porodica je živela na jednom uzvišenju sa kojeg se videlo jezero u podnožju, a po njemu su plivali ogromni beli labudovi.
Večere za poznate
Ne mogu da pomenem sve divne ljude i prijatelje koji su bili i ostali i dalje moji dragi prijatelji. Pamtim večere do zore sa Mihalkovim kada je dolazio u Beograd devedesetih, druženja sa Jelenom i Ivanom Žigon, Duletom i Marinom Savić, Mićom Popovićem, Milošem i Lotkom Šobajić, kao i Bajagom i Emom, Neletom i Sanjom Karajlić, Duletom Kovačevićem i Borom Čorbom. Takođe pamtim večere i druženja sa ambasadorima SAD Vorenom Cimermanom, Džonom Skenlonom, kao i večeru koju sam napravila 2009. za ambasadora Kamerona Mantera. Pravila sam večere za Maju i Emira Kusturicu, Matiju i Veru Bećković, za Tanasija Mladenovića i njegovu ženu Olgu, Jovu i Tanju Rašković, Danila Kiša, Arsena Dedića i Igora i Slavicu Mandić, i mnoge druge, kaže Ljiljana Kapor.
Dragoljub Stevanović
objavljeno: 10.11.2014.
