Izvor: Politika, 16.Apr.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez vitrina neće moći
Uglješa Rajčević pola veka sakuplja fotoaparate i kamere. Za sada ih ima 1.874 i želja mu je da ih izloži u Muzeju automobila, ali…
U kolekciji Beograđanina Uglješe Rajčevića, istoričara umetnosti i pisca, nalazi se1.874 starih kamera i fotoaparata, a još dva, dan ranije kupljena na Bajlonijevoj pijaci, tek bi trebalo da budu zavedena u matičnu knjigu zbirke „Od boks kamere do digitalnog fotoaparata 1771”.
– Kada sam počeo da beležim primerke, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << broj 1.771 je bio daleko, a sada ni 2000. nije nedostižan i tu mislim da se zaustavim, mada se ne bih zaricao – kaže Rajčević, priznajući da bi ih sve dao za onaj jedan, koji je dobio za osmi rođendan, a koga nema u ovoj izuzetnoj zbirci.
– Čuvam prvu fotografiju roditelja koju sam snimio na rođendan 1939. godine, prvom malom boks kamerom dobijenom na poklon. Nestala mi je u ratnim godinama i nikada je više nisam našao, ni kod nas ni u svetu – objašnjava naš sagovornik.
Prvi je radni
Rajčević je završio glumačku školu i sedam godina nastupao u pozorištima širom bivše Jugoslavije, od Zadra i Cetinja do Niša. Ali nije ostao na „daskama koje život znače”, već je diplomirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao na Prirodno matematičkom, na Katedri za turizam. Stručnjak je za srpsku umetnost druge polovine 19. i prve polovine 20. veka. Objavio je preko dvadeset knjiga poezije, proze i eseja.
– Tragao sam za nepravedno zaboravljenima, kao što je bio sveštenomučenik Rafailo Momčilović, student Prve srpske crtačke škole u Beogradu. Iza njega su nam ostala mnoga značajna umetnička dela – kaže Rajčević, inače rodonačelnik likovne kolonije u Rafailovim rodnim Deronjama.
Jedan od razloga da 1955. godine nabavi fotoaparat upravo je bila namera da snimi dve-tri fotografije.Onda mu je, kako kaže, „ušla voda u uši” pa je uzeo još jedan... i tako redom. A intenzivnijim sakupljanjem aparata bavi se poslednjih 20 godina.
Pokazuje nam „kodak 1” iz 1888, prvi sa rol filmom.
– Njega sam kupio u Parizu, na tamošnjem buvljaku 1975. godine. Inače u svetu su mnogo skuplji nego kod nas, gde sasvim pristojan aparat može da se kupi za nekoliko stotina dinara. Tako da sam, kada mi zacene 300, 400 ili 500 franaka, najčešće odustajao od kupovine, ali se nekada odvoji od usta jer čovek ne može da odoli. Zbirka je rasla postepeno, više od pola veka, pa skoro da i nisam osetio finansijski – navodi kolekcionar.
Gledajući police prepune knjiga postaje nam jasno da aparati nisu jedina strast našeg domaćina. U njegovoj biblioteci ima oko 14.000 naslova, a ima i nekoliko stotina slika, doduše, nisu to vrhunska dela, ali su dela vrhunskih umetnika, tvrdi Rajčević.
Mišel ima manje
Njegova kolekcija iz dana u dan raste sve brže jer filmova više nema, pa mnogi gledaju kako da se reše aparata da im se ne vuku po kući, kaže naš domaćin. A svaki je jedno malo čudo tehnike.
Po čemu se izdvajaju, pitamo zbunjeni različitošću oblika i veličina.
– Prva je boks kamera, koja je ništa drugo nego kartonska kutija. Ona ima objektiv i blendu koja se otvara i zatvara jednim potezom i ono što je fotografisano, to je na filmu zabeleženo. Onda su se postepeno usavršavali, menjao se kvalitet objektiva, izoštravala daljina, tu je i promenjiva ekspozicija, tako da predmet može da se slika sa delićem sekunde...
Onde su bile dvooke, refleksne, pa sve do digitalnih i to sve imate ovde kod mene, počev onih sa pločama. Njima je mana to što je za svaki snimak morala da se ubaci staklena ploča, pa sledeći snimak druga. Kada je izmišljen rol film na celuloidnoj traci onda je to bila druga priča. Sada eto nema ni toga nego snimite, prebacite na disk, kada hoćete da gledate ubacite u računar i gledate fotografije na ekranu... I ja sam nabavio jedan digitalni, kojim se služim jer me više mrzi da podešavam otvor blende, da određujem ekspoziciju... – kaže Rajčević.
U svetu je dosta kolekcionara starih kamera i fotoaparata, a jedan od najvećih je Francuz Mišel Auer.
– Kada sam počeo da sakupljam aparate Auer ih je već imao 1.600 (u svetu procenjujem da ih je 5.000 vrsta). Razmišljao sam da li ću ikada sakupiti i polovinu, a sada imam i više od njega. Međutim, šta je tu problem? U Srbiju su počeli da uvoze aparate posele Drugog svetskog rata i to obično one jeftinije, boks kamere, tako da je velika razlika između toga što ja imam, i kolekcija u Rimu, Parizu, Londonu... Auer ima kamere i fotoaparate pamet da vam stane, u vrednosti od nekoliko hiljada dolara, „lajke”, one s kraja pretprošlog veka... Imam i ja ponešto od toga, poput špijunske kamere u obliku džepnog sata, na kojoj kaobajagi hoćete da vidite koliko je sati i škljocnete – kaže ovaj pasionirani zaljubljenik u tehniku, dok nam pokazuje registre.
– U njima su kartoni sa osnovnim podacima za svaki od aparata. Zapisujem naziv proizvođača, serijski broj, optiku...Jedno vreme sam se nosio mišlju da svaki aparat koji nabavim prati i fotografija s njim snimljena. Nisam izdržao... Problem je što je ovo trenutno više magacin nego kolekcija, jer ono što imate trebalo bi da izložite. Bio sam u pregovorima, a sada sam u iščekivanju: Bratislav Petković, vlasnik kolekcije istorijski značajnih automobila, ima njihov muzeju u Beogradu. Zidovi su tu prazni, pa bi tu mogli da se izlože aparati koje bih ostavio kao legat. Međutim, zapelo je kod vitrina – vajka se Rajčević. Naime, kamere bi morale da budu pod ključem, u protivnom bi najvrednije, koje stanu u šaku, brzo nestale!
S. Berić
objavljeno: 17.04.2011.
