Izvor: Glas javnosti, 02.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez „kljunaša“ nema ni Moravca
Opančarsa radnja Aleksandra Ristanovića Leja (81) nalazi se na svega pedesetak koraka od mosta na Moravi koji spaja Čačak i LJubić, u ulici sa ljubićke strane u kojoj je nekada radilo 36 opančarskih i na desetine drugih zanatlijskih radnji.
Ali, njihovo vreme je bilo i prošlo jer, od svih opančarskih radnji ostala je jedino Lejova koja je jedina opančarska radnja u čitavom Moravičkom okrugu, a Lejo Ristanović jedini je i poslednji opančar kadar da načini prave srpske opanke.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />
Posle njega, kaže Lejo, zatarabiće se vrata i njegove radnje jer nema naslednika za ovaj posao, ali će se zatrti i opančarski zanat u ovom kraju koji je vekovima bio i te kako važan srpskom narodu.
- U Ristanovićima je opančarski zanat tradicija koja traje već više od dva veka. Ovim zanatom su mi se bavili pradeda, deda i otac koji su takva su valjda bila vremena obilazili sela i tamo su, na licu mesta, alatom koji su nosili u svojim torbama, pravili uglavnom svinjske opanke jer su jedino oni mogli da se urade na brzinu. One druge, kvalitetnije i lepše, one što su momci i devojke nosili na vašarima i saborima, pravili su u našoj kući, a kasnije se to promenilo, pa su moji Ristanovići pre Drugog svetskog rata otvorili radnju u LJubiću, gde je u to vreme bilo ravno 36 opančarskih radnji i u svakoj je bilo posla preko glave.
I sam ne znam koliko je u to vreme u LJubiću bilo čuvenih majstora, a o kalfama i šegrtima i da ne govorim. Eto, vreme je odnelo sve te majstore, šegrte, radnje, pa i zanate i sve se svelo na ovu moju radnju čija će vrata biti otvorena dok ja budem živ, a posle...
Ponekad prošetam ovom ulicom i kada vidim sve te kockarnice, kladionice, prodavnice za džidže-bidže... na mestima gde su radili najbolji majstori u Srbiji, dođe mi da ripim u Moravu - priča majstor Lejo dok popravlja neke stare opanke.
Lejo je zanat opančara počeo da uči od svog oca Milića i to u doba kada je, kako tvrdi, tek prohodao. Tada mu se, kaže, miris uštavljene kože uvukao u mozak za sva vremena.
- Tako je to bilo - zanat se prenosio sa oca na sina i nije se dangubilo. Daju ti prvo da se igraš kožnim kaiščićima, da bušiš rupe, da seckaš kožu...
Nekada te pohvale, nekada ti udare „zaušku“ tek da zapamtiš gde si pogrešio i malo po malo, dođeš do majstorskog pisma, a posle, kada dođe vreme, naslediš i posao i radnju.
Kao majstor, najviše sam pravio muške i ženske opanke sa „kljunom“, ali su se najviše, ipak, tražili opanci „kačerci“ koji su bili, nekako, kao obuća za svaki dan. Uostalom, u to vreme se ocenjivalo ko je kakav momak i kakva je devojka i po tome kakve opanke nose. Ali, eto, svemu dođe kraj, pa i opancima. Istina, mnogo mi je žao, ali nova vremena, novi običaji, nova obuća... i tako ti Srbi naprečac zaboraviše na opanke.
Nova vremena nisu donela ništa dobro opančarima, kao ni drugim zanatlijama, a posebno u vreme nakon Drugog svetskog rata kada je široka noga srpskog seljaka preko noći uskočila u lakovane cipele.
- Posao opančara je posle Drugog rata načisto zamro te sam i ja, kao i mnogi drugi, morao da se zaposlim kao šuster, ali, za razliku od drugih, radnju nisam zatvorio. Danju sam radio u državnom preduzeću i pravio cipele, a popodne i noću sam radio kao opančar i to sve po zakonu.
Tako je bilo do 1980. godine kada sam penzionisan, a onda sam nastavio posao za svoju dušu. I to, opet, sve po zakonu.
Mislim, iako sam u penziji državi plaćam sve dažbine za rad u opančarskoj radnji, jer neću da mi neko kaže da, eto, država propada zbog toga što Lejo opančar ne plaća poreze i doprinose. Jok, more, sve po zakonu, pa šta mi ostane! A posla, ima i to sve više. Vidiš, stisla ova besparica i kriza u svetu pa ljudi donose cipele na popravku i po nekoliko puta.
Šta ćeš, krpež-trpež pola sveta drži. Jeste, sve je više i onih koji su nostalgični za nekim prošlim vremenima i koji bi da se vrate svojim korenima, a kako će korenima da se vrati no u opancima.
Mnogo je i onih koji žive u Australiji, Americi, Kanadi, u evropskim zemljama koji naručuju opanke i to one najlepše i najkvalitetnije, da ih čuvaju u svojim domovima i da ih opominju ko su i odakle su - govori opančar Leko ne podižući glavu sa opanka koji upravo dovršava.
Ipak, najveći opančarski posao za jedinog opančara u čitavom Moravičkom okrugu, a možda i šire, jeste kada mu opanke naruči neko kulturno-umetnička društva, a toga je sve više.
- Prihvatam takve poslove zbog para, naravno, ali i zbog toga što osećam da narod sve više ceni opanak koji ga je sačuvao i tradiciju. Jer, narodno kolo bez opanka i narodne nošnje ti je ništa, baš ništa!
A ovako, kada se zaigra „čačak“ ili „moravac“ u opancima sa „kljunom“, pa anterija, pa vezena košulja, pa vezene čarape, pa brič pantalone, pa vezene suknje, marame... Ih! - kaže najstariji i jedini opančar Lejo Ristanović.
Kako da porucimo opanke za nase folklorno drustvo?
Koja je adresa?
Telefon?
