Izvor: Story, 03.Jan.2016, 21:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beti Đorđević: Bila sam sama ceo život
Legendarna džez-pevačica otkriva za kako se bori sa bolom zbog smrti svog deteta, zbog čega je pristala na učešće u popularnom šou programu, zašto je slava štetna za brakove i u kakvim je odnosima sa snajom i unucima
foto: Luka Šarac, privatna arhiva
Život je umnogome kao džez - najbolji je kad improvizuješ, rekao je svojevremeno veliki kompozitor Džordž Geršvin. A kako bi se drukčije nego improvizacijom moglo nazvati putovanje u Ugrinovce, seoce koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << uprkos neposrednoj blizini Beograda pod teškom decembarskom maglom izgleda kao totalno bespuće, zarad susreta sa verovatno najvećim ženskim džez vokalom sa ovih prostora, Blagicom Beti Đorđević (69). Ona učestvuje u velikom šou programu RTS-a pod nazivom Ja mogu sve, gde, pomalo nadrealno, peva i pesme muzičara novijih generacija koje su odrastale na njenoj muzici. Ugrinovačka magla, ravnica i bespuće verovatno nisu najbolje okruženje za ženu koja je pre dve godine sahranila svog sina, ali unutra, na raskošnoj sceni u velikom studiju, pod svetlošću reflektora, čovek lakše zaboravi na stvarnost.
Beti Đorđević je ime koje je, kad je reč o današnjim generacijama, poznato samo uskom krugu muzičkih sladokusaca prefinjenog ukusa. Pojavila se na sceni šezdesetih godina prošlog veka, i to pukim slučajem: njen suprug Slobodan Bob Đorđević bio je muzičar, ona je volela muziku, i prosto se desilo da zajednički snime jedan album. A onda su svi počeli da traže Beti Đorđević. Danas bi se neki suprug možda i radovao takvom razvoju događaja, ali u ono vreme pevačice nisu bile na najboljem glasu kao supruge. Dobili su sina Branislava, a njena karijera išla je uzlaznom putanjom. Posebno priznanje za nju bila je otvorena pohvala njenom glasu koju je uputila lično legenda džeza, Ela Ficdžerald. Nažalost, posle petnaest godina brak se raspao, a sedamnaest godina kasnije Betin bivši suprug je preminuo.
U to vreme njena karijera već je bila okončana. Ne želeći da koketira sa diskutabilnim muzičkim pravcima koji su sve više i više odstupali od njenog muzičkog ukusa, Beti se jednostavno povukla u svoj svet. Nastupala je povremeno na retkim i malim mestima za probranu publiku, a najveći deo svog vremena, ljubavi i pažnje posvetila je sinu, njegovoj supruzi Snežani, i unucima Kristini i Vladanu.
Ipak, krajem devedesetih publika se ponovo prisetila evergrin šlagera Beti Đorđević. Na raznim miksevima, remiksima i kompilacijama razni producenti i muzičari upotrebili su nezaboravne zvuke njenih pesama, što je za nju samu predstavljalo iznenadni povratak na scenu. A onda joj se pre dve godine srušio svet. Njen sin umro je od srčanog udara sa samo 47 godina. Od tada, u njenim očima je tuga koja se preslikala na maglovito ugrinovačko bespuće. Tako ona sada vidi život. Ipak, pošto živ čovek nema pravo na odustajanje, Beti je utehu potražila u onome što najbolje zna - u muzici. Našminkana i vedra, po završenoj kostimskoj probi pred snimanje povela nas je u svoju garderobu da napravimo intervju. Prvi deo razgovora, pre nego što je ponovo pozvana na scenu zbog probe svetla, vodila je sa širokim osmehom i duhovitim upadicama, povremeno se grleno smejući. Tokom drugog dela, kad se priča povela o njenom sinu, plakala je.
Story: Pre tridesetak godina ste se skoro potpuno povukli sa scene, kako ste sad odlučili da se vratite?
- Nisam se ja povukla sa scene, takva se situacija nametnula. Došli su neki drugi ljudi, neke druge muzike, ja tu prosto nisam imala šta da tražim. Našla sam se u totalnom zapećku. Nikad ništa nisam radila po svaku cenu, to su neke karakterne crte s kojima se čovek rodi, jednostavno, uvek mi je manjkalo kompromisa. Laktanje mi je strano. Ponekad mi je žao što sam ovakav tip žene, što nisam imala te prodornosti, to mi je falilo. To je bilo jače od mene i tako sam tu i tamo tavorila, nastupajući samo po nekim klubićima. I kao što je to bila posledica sticaja okolnosti, verovatno je isto tako sticaj okolnosti zaslužan što sam pozvana u emisiju Ja mogu sve. Pretpostavljam da im je bio potreban ovakav profil izvođača.
Story: Svih ovih godina nastupali ste poradično u malim klubovima za publiku s prefinjenim muzičkim ukusom, da li vam je to bilo dovoljno?
- A šta vi mislite, da ja na tim nastupima pevam svoje šlagere? Ni jedan jedini. Pevam džez standarde. Imam repertoar, i to prilično veliki i dobar, od Stardusta pa nadalje. Šteta je da se to negde ne izvodi. Hvala bogu, postoje krugovi koji i dalje neguju takvu vrstu muzike, ali to je mali broj ljudi.
Story: Ipak, moglo bi se reći da ste svojevoljno odustali od slave, mogli ste ipak da napravite neke kompromise... Jeste li imali nekih ponuda da promenite muzički žanr?
- Nikakve kompromise nisam pravila, a imala sam ponuda, i to baš dosta. Hajde ako stigneš da snimimo nešto što malo koketira sa ovom savremenom muzikom, sa turbofolkom, govorili su mi razni, ali ja sam odgovarala: Ne, hvala lepo. Ostala sam dosledna po dosta visokoj ceni. Koštalo me finansijski, ali nisam od onih kojima su potrebni ne znam kakvi novci. Mada kažu da danas više nije vrlina biti skroman. Čula sam to od nekih velikih zvezda.
Story: Da li je poziv za učešće u šou programu Ja mogu sve, koji se svakako obraća veoma širokoj publici, evocirao uspomene na vašu nekadašnju slavu?
- Nisam baš mnogo razmišljala o tome. Kad su me pozvali otišla sam na kasting. Bilo mi je to malo smešno. Zamolili su me da otpevam nešto, u jednom ovakvom sobičku, na suvo, bez pratnje. Sve sam to shvatila malo kao zafrkanciju. Sutradan kad su mi se javili telefonom, pitala sam: Šta je bilo, jesam položila? I oni su se smejali. Tako je došlo do ove saradnje, a onda sam se tu srela sa Rambom Amadeusom. Naravno da sam znala za njega, od ranije sam imala visoko mišljenje o njemu, ne samo zato što je inteligentan i kreativan i što je veliki šoumen, već i zbog muzike. Ja čujem ono što se zbiva iza tih njegovih tekstova, to je opasna svirka. Nema tu šale. Uglavnom, on se tu našao i uputio mi neke iskrene komplimente, i eto, sad sam pevala na njegovom koncertu.
Story: Čini se da se situacija popravlja za muzičke legende kao što ste vi, Bisera Veletanlić...?
- Da, ali Bisera ima svog sestrića, uspešnog muzičara, a ja sam sama i pogubljena. Evo, jedino što sad imam Ramba. Mada, dobro, to uopšte nije malo...
Story: Uz vašu ljubav prema muzici, jesu li vaši unuk i unuka povukli talenat na vas?
- Pa, ne baš. Nisu. Da jesu, oni bi se bavili time. Sad postoje mogućnosti za to, kad dete pokaže interesovanje. Nije kao ranije, za mene je to bilo komplikovano, a i pevačice su bile na lošem glasu. Ali tako je išlo. Udala sam se, moj pokojni suprug je bio pevač, i tako je krenulo. Naravno da sam to nosila u sebi od malena, volela sam muziku, volela sam da pevam, ali nikad nisam ni pomišljala da ću se time baviti u životu. Ali okolnosti su se tako namestile. U to doba bili su popularni američki klubovi u Nemačkoj. Muzičari su odavde masovno išli tamo i moj suprug je bio među njima. Tako se desilo da sam ja povremeno, jednom ili dvaput u godini, išla da ga posetim. Tada sam čula te pevačice koje nastupale i pomislila da bih i ja mogla to da radim. Napravili smo neke snimke i ljudi nisu mogli da veruju da neko ko prvi put peva može to tako da izvede.
Story: Kako se završila ta ljubavna priča? Vaš suprug je preminuo početkom devedesetih...
- Da, ali mi smo se razišli mnogo pre toga, još 1978. Mene su prosto tražili, a on nije mogao da se izbori s tim. Nije to mogao da podnese i došlo je do kuršlusa. Tih poslednjih godina krenule su neke neprijatne situacije... Šteta je to. Petnaest godina braka i na kraju je moralo da se završi ovako kako se završilo.
Story: Čime se bave vaši unuci?
- Završili su neke škole i rade. Ja sam bila za to da se oni malo dalje školuju, ali to niti može niti treba na silu da se radi. Svako ima svoj život.
Story: Izgleda kao da ste se odjednom rastužili, šta vas je ganulo?
- Nakako sam bila sama samcata ceo život. To je jedna dramatična i jako tužna priča o kojoj mi se baš i ne priča. Nema šta lepo da se kaže. Tuga jad i beda. Izgubila sam sina pre dve godine, veoma sam nesrećna. Dođe nešto ovako, kao ovo snimanje, i pomalo mi skrene pažnju, inače sam... Teško je, mnogo je teško. Jedino na silu čovek sebi da prekrati muke, ali i za to treba hrabrosti...
Story: A muzika? Pomaže li vam ona u teškim trenucima, kad navru uspomene?
- Moj sin je bio veoma talentovan. Slušali smo muziku zajedno. Sad više ne slušam muziku, ne sluša mi se ništa. Pitaju me ovde da li imam kompjuter, pa otkud da mi je do kompjutera, jesu oni normalni? Pitaju onda pa kako vi funkcionišete. Kako fukncionišem? Ne funkcionišem! Ne slušam ništa. Ne mogu da slušam te stvari koje smo zajedno slušali moj sin i ja. Muzika je strašna po tom pitanju, može čovek na svakakve misli da dođe uz nju...
Story: Da li barem ti povremeni nastupi koje imate uspevaju da vam odvrate misli od tuge?
- Jako je to sve teško. I još je sveže. Kad se to desilo, imala sam neke ugovorene nastupe i došao je jedan muzičar kod mene, zaista dobar, blizak prijatelj, i rekao mi: Hajde, možemo mi da otkažemo sve ovo, ali šta vredi, moraš da nastaviš da živiš dalje. Ima nekoliko ljudi koji su me u stvari zadržali u životu. Mnogo su to teški trenuci, može čovek očas posla da sklizne i ode dođavola.
Story: Ali život ide dalje...
- Tako mora. Mada ja nekako mislim da je to to, od sad pa dokle god živim, tuga će biti tu. U redu, čovek mora da nastavi da živi, ali to više nikad neće biti onako kako je trebalo da bude.
Story: Jeste li u redovnom kontaktu sa unučićima i snajom?
- Naravno, kako da ne. Sa snajom sam u izuzetno dobra, lepo se slažemo i imamo divan odnos. Uvek smo i imale.
Razgovarao: Igor Karanov
