Izvor: Politika, 22.Okt.2011, 23:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd je za Leonida Šejku bio središte planete
Psiholog, galerista i publicista priča o poređenju Beograda i Nazareta, Isusovog grada, druženju s Petrom Lubardom, Oktobarskom salonu, „paradi ponosa”, donatorstvu...
Momčilo – Moša Todorović (70) svestrani je ljubitelj umetnosti. Diplomirani je psiholog, ali i posvećeni galerista, kolekcionar i publicista, autor multimedijalnih monografija slikara Save Šumanovića, Miće Popovića, Olje Ivanjicki, Paje Jovanovića, Petra Lubarde. Vlasnik je kompanije „Radionica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << duše” u čijih 12 galerija je postavio više od 120 samostalnih i grupnih izložbi renomiranih umetnika.
Autor je i nekoliko knjiga: „Tajne ljudske duše”, „Droge i čovekova psiha”, „Hipnoza za svakoga”...
Njegovo sadašnje delo je povezivanje Srpske akademije nauka i umetnosti i Makedonske akademije nauka i umetnosti. Učinio je to preko savremenih makedonskih slikara beogradske škole. Ova izložba je nedavno zatvorena u Beogradu, a u novembru će biti otvorena u Skoplju.
U braku je sa Slobodankom, profesorom filozofije, ima ćerku Milicu, koja je univerzitetski profesor, i sina Jovana, koji je krenuo očevim stopama, a od njih trojicu unuka.
Kakav odjek ima saradnja s Makedoncima?
Po oceni kritičara, ova izložba predstavlja osveženje u opštoj tmurnoj klimi umetnosti koja je zahvatila svet, pa i naš Beograd za koji je Leonid Šejka govorio kao o mogućem središtu planete upoređujući ga sa Nazaretom, u kome je, po legendi, Isus proveo detinjstvo.
Zašto ste profesiju zamenili pasijom kolekcionara?
Po dolasku iz Knjaževca u Beograd, šezdesetih godina, moje društvo su bili slikari i pesnici: Petar Lubarda, Peđa Milosavljević, Olja Ivanjicki, Bata Mihailović, PetarOmčikus, Ljubinka Jovanović, Milić od Mačve, pa je bilo logično da zavolim i njihova dela. Posebno je na mene uticao Petar Lubarda. On je dobio najviša priznanja tamo gde su izlagali Pikaso i Dali! Mi se i danas gložimo oko toga da li je on Crnogorac ili Srbin.
Kako birate slike za kolekciju?
Ime moje kompanije „Radionica duše”obavezuje me na duhovnost, a to je i odlika umetnosti. Moja kolekcija sastoji se iz nekoliko stotina dela naših slikara. Biram slike sa kojima mogu da uspostavim komunikaciju. Najvažnije je da slika u meni izaziva neki osećaj. Sliku ne tumačim već procenjujem da li mi se dopada ili ne.
Kako prepoznajete falsifikate?
Slikari čija dela kupujem su, uglavnom, živi, pa tu nema teškoća. Ali, ako nekad imam dilemu, konsultujem se s autoritetima: Đorđem Kadijevićem, Sretom Bošnjakom, Irinom Subotić, Draganom Jovanovićem Danilovim... Posebnu zahvalnost dugujem Nikoli Kusovcu koji prati rad mojih galerija od osnivanja.
Šta mislite o Oktobarskom likovnom salonu?
Ne vide ni slovo L od likovnosti. Želim da podsetim čitaoce „Politike” na neke pobednike: 2002. nagrađen je crtež „Seksualno pomagalo u vagini”. Korejski umetnik je 2007. dobio priznanje za „Čoveka s krilima”, odnosno za sliku uspavanog muškog ukrasa. A 2009. nagrada je dodeljena za sliku trolejbusa na kome krupnim slovima piše „Majka na prodaju”. To je umetnost koju propagiraju strani selektori, a neki naši kritičari je, nažalost, prihvataju.
A šta mislite o Venecijanskom bijenalu?
Sve najbolje. Ali, pri biranju našeg predstavnika trebalo bi malo više povesti računa ko će nas predstavljati. Pre nekoliko godina, pri smeni jednog i postavljanju drugog ministra kulture, dogodilo se da je u Italiju upućen umetnik koji se na Bijenalu predstavio ćebadima koja su izatkana od dlaka dvadeset hiljada ošišanih ljudi. A to nije bio skup obožavalaca konceptualne umetnosti.
Šta, kao psiholog, mislite o „paradi ponosa”...
Nameće mi se pitanje: da li se iko njihov ponosi tim opredeljenjem – porodica, drugovi...? I drugo pitanje: čime su to oni ugroženi? Zato mislim da im je pomoć neophodna, tim pre što je Svetska zdravstvena organizacija doskora tretirala takvu pojavu kao bolest, da bi moćnici sa Zapada, zagovornici legalizacije marihuane i legalizacije brakova gej populacije, negirali ovu dijagnozu.
... a šta o socijalno ugroženima?
I tu mi se nameće pitanje: da li su socijalno ugroženi i gladni ljudi i deca, koji su na spisku javnih kuhinja, izašli na ulice da protestuju zbog svojih ugroženih egzistencijalnih prava? Da li su Romi ikad pravili parade zbog svoje ugroženosti? Da li svi oni imaju ikoga u vladi da zastupa njihove interese? Ali, izglasan je zakon da svi oni koji žele da promene pol mogu to da učine besplatno!
Čime se Vi ponosite?
Sagradio sam crkvu u Balanovcu, u mom rodnom mestu. To je prva pravoslavna svetinja u Timočkoj krajini posle Drugog svetskog rata. Od tog rata do danas, u Novom Pazaru i okolini sagrađeno je oko četrdeset džamija i samo jedna pravoslavna crkva. A nešto nikad neću moći da prežalim.
Šta je to?
U Deževskoj dolini, u selu Miščići, gde su rođeni Sveti Sava, njegova dva brata i tri sestre, dobio sam blagoslov od patrijarha i vladike Artemija da otkupim projekat za postavljanje temelja crkve posvećene Svetom Savi. Nažalost, nisam u tome uspeo. Ispod iskopa nalaze se ostaci Nemanjinih dvora. Od Novog Pazara do Ribarića, ovih godina, nikle su četiri nove džamije, a od Skoplja do Bujanovca još četiri!
------------------------------------------------------------
Neke žene slikari su zapostavljene
Šta mislite o ženama slikarima?
Neke su nepravedno zapostavljene, kao Marina Nakićenović, Slobodanka Šefer, Anđelka Bojović, Ljubica Mrkalj, a neke su ostale u senci poznatih muževa, kao Ljubinka, supruga Bate Mihailovića, Vera Božičković, supruga Miće Popovića...
Koje slike nikad ne biste prodali?
Jednu Paje Jovanovića na kojoj je austrijska princeza s ćerkom. I nikad ne bih prodao one slike koje su mi poklonjene.
Slavko Trošelj
objavljeno: 23.10.2011.
