Izvor: Politika, 11.Jul.2010, 00:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bankrot zbog Versačea
Skoro ostala bez ijednog dolara, a nije uspela da reši zagonetku koja traje još od 1997: ko je nalogodavac ubistva Đanija Versačea
Specijalno za „Politiku”
Majami, jula – Tog 15. jula 1997. pedesetogodišnji Đani Versače otišao je na svoju poslednju jutarnju kafu i po novine. Ritualno je svako jutro odlazio do obližnjeg, omiljenog „Njuz kafea”. Tu je među svetom pio espreso i prelistavao novine i magazine. Tog jutra kažu nije naručio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kafu, samo je kupio „Vog”, „Pipl” i druge novine.
Na povratku kući, u bermudama, sa preostalih 1.200 dolara u džepu, tamnoj majici i sandalama, pre nego što se popeo uza stepenice svoje vile na Oušn drajvu broj 1116 , prepoznavši ga, osmehnula mu se lepa prolaznica koja je živela tu u blizini, naša tada popularna TV voditeljka Mersiha Čolaković. Versače je uzvratio osmeh. U tom trenutku, naišao je momak, nalik mladom turisti, izvadio pištolj, pucao dva puta u Versačea, u glavu i vrat. Bio je to pravi point-blank serijskog ubice, vratio je pištolj u ranac i hladno nastavio dalje.
Bilo je tek 8.45 ujutru. Rano za bogate stanovnike elitnog Saut biča. Iz vile su istrčala trojica. Policija je stigla u devet. Ubica dvadesetsedmogodišnja prostitutka homoseksualac Endru Kunenen, devet dana kasnije, izvršio je samoubistvo. Nije ostavio pismo. Jedini svedok bila je Mersiha. Stajala je na samo tri metra od ubijenog i ubice. Prvo je, iz straha od mafije, svedočila pod lažnim imenom a zatim pod svojim. Istraga je trajala čitavih pet godina. I onda je dosije zatvoren, a da se nikad nisu saznali motivi ovog ubistva. Misterija „Versače” traje i danas.
Ostala je prelepa vila, hodočašće miliona turista. Od marta je u njoj otvoren hotel sa šest zvezdica, noćenje sa doručkom staje od 2.000 do 6.000 dolara, zavisno od sezone. Vlasnik je izvesni Barton Vajs.
Ipak, „Vila Versače” ima svoju istoriju i pre nego što ju je 1990. godine kupio slavni kreator, za samo 2,9 miliona dolara. Sagradio ju je Alden Frimen, naslednik bogatstva „Standard oila”, 1930. godine. Vlasnik je pratio stil starog zdanja iz 1500. godine, koje je podigao sin Kristifora Kolumba Dijego Kolumbus! Niko od potonjih vlasnika nije narušavao stil zdanja, ali su ugrađeni milioni dolara u njegovu raskošnu unutrašnjost. U luksuznim salonima i baštama sa egzotičnim rastinjem održavani su partiji za slavne i bogate.
I dok se Versače takoreći nije ni ohladio, 2000. godine vilu kupuje Peter Loftin, telekomunikacijski milijarder, koji je zajedno sa Versačeom, kad ju je ovaj kupio, uložio 6,2 miliona dolara u renoviranje. Sve slavine su zlatne, svaka od desetina soba je inspirisana Persijom, Egiptom, barokom, Pompejom... Opremljene su stilskim skupim nameštajem, sa podovima od mozaika. Danas je zatvorena za obične smrtnike. Na ulazu je ispred kapije razvučen debeli lanac, dve ogromne zlatne saksije sa palmama i logom Versačea, glava Meduze, postavljene su sa strane na trotoaru, a na gvozdenim vratima je na okruglim zlatnim medaljonima natpis „Villa Barton”. Ipak, ko god dođe da se tu slika i bude nemi svedok mesta zločina, zna je kao „Vilu Versače”.
Obilazim oko zdanja sa tri strane, kao mačak oko slanine. Nigde žive duše ni otvorenog prozora. Iza visokog zida i šume palmi, čujem samo jak žubor vode. Valjda fontana, ili bazen. Vila nekako više deluje kao mauzolej. Ne znam kako bih, i da imam mogućnost, spavala u jednom od kreveta kuće na čijem je pragu vlasnik ubijen?!
I pošto sam ovo prepodne namenila Versačeu, a u vilu nisam mogla, krenuh ka „Njuz kafeu”. Ritualnom jutarnjem Versačeovom mestu. Restoran ove godine obeležava 21 godinu postojanja. Radno vreme je 24 sata. I uvek je prepuno. Ovaj kafić zaista ima dušu, nešto kao nekad naš, beogradski „Šumatovac” ali koji je zaboravio da su u njegovoj bašti muku s rečima mučili i Vib i Momo Kapor, i Vasko Ivanović i toliki drugi, slikari, pisci, novinari, pevači... Versače je dobio živo hodočašće iz celog sveta. Za dušu, naručih čašu venecijanskog „pino griđa” (sedam dolara), kafu i osvežavajući kolač „ki lajm paj” (osam dolara). Uz taksu i obaveznih 15 odsto napojnice što je uračunato da se ne biste predomislili da nagradite i konobara, ovo sećanje na slavnog kreatora dođe me oko 20 dolara. Vredelo je.
Prošla sam kroz baštu i ušla desno, kroz mali trem gde su takođe stolice i odakle se kao s galerije posmatraju stolovi u bašti. Tu je poveća prostorija sva u drvetu sa ventilatorima na tavanici kao iz filma „Kazablanka”. Svuda unaokolo na zidovima fotografije najčešće filmskih glumaca, Merilin Monro, Grejs Keli, Brižit Bardo...
A odmah levo od ulaza, u uglu, starinski telefon na zidu, nekoliko stepenika, i desetak fotografija Đanija Versačea. Njegov prelepi portret, fotografija sa porodicom, pa onda jedna duhovita na kojoj se popeo čak na vrh toskanske fontane! Za nekoliko stolova, nekoliko porodica i parova čavrlja i doručkuje. Vidim da ih je iznerviralo moje fotografisanje, pa odlazim. Ćao, Versače. Za uspomenu, kupih u njegovom butiku novi „o de toalet”. Novi trošak, novih 70 dolara . Dolar po dolar, bankrot! Ali, podseća na jednog od najvećih kreatora sveta i osvežava na ovoj paklenoj vrelini baš lepog Majamija.
Mirjana Radošević
objavljeno: 11/07/2010
