Izvor: Politika, 18.Jun.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balet je najteži sport
Ljubav, porodica, moderne predstave i dobra hrana trajno su vezale velikog ruskog umetnika za Beograd. Sa suprugom Duškom planira da dogodine ovde otvori baletsku školu jer se uverio da se u našem regionu rađa mnogo talenata
Kada je došao na zakazani razgovor u Klub Narodnog pozorišta rekao je da bi više voleo da govori o karijeri. Dosadilo mu je da stalno priča o svojim počecima, roditeljima, dogodovštinama iz svog detinjstva.
– To sam već pričao toliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << puta! – rekao je prostodušno.
Do ostavke koju je podneo u martu bio je direktor Baleta Narodnog pozorišta, ali je ostao na sceni, igrao u predstavama, radio i sa mladim talentima, išao na probe kad god je bilo potrebno. Krajem osamdesetih smešila mu se velika karijera, mogao je da bira gde će je nastaviti, pošto mu se u Sovjetskom Savezu nije ostajalo. Zemlja je već bila u poluraspadu, tajne službe nisu više tako revnosno pratile umetnike na stranim gostovanjima, nije više bilo opasno otići u inostranstvo, a on je to hteo zbog profesionalne radoznalosti. Rusi su i dalje bili bez premca u klasičnom baletu, ali on je želeo nešto novo, da traži sebe u novim scenskim dimenzijama i ulogama. „Labudovo jezero”, „Uspavana lepotica”, „Žizela”… sva ta klasika počela je da ga sputava.
Sličan mentalitet
Vrlo ozbiljnu ponudu dobio je iz Kanade, iz Toronta, ali na Zapadu daju mnogo, ali mnogo i traže. Ako bi postao emigrant, pet godina ne bi mogao da izađe iz zemlje. Obezbedio bi egzistenciju, međutim, pitanje je koliko bi tamo našao umetničkih izazova koje je tražio, američki kontinent nije najbolje mesto za balet, Evropa je tu ipak bez premca, a Beograd mu je tih godina, ma kako nama danas to čudno zvučalo, nudio najbolje uslove – i davao najviše slobode.
Imao je Konstantin i ugovor sa Narodnim pozorištem i status slobodnog umetnika, mogao je da ode u rodni Kijev, u Ukrajinu, kad god poželi. Nastupao je u brojnim zemljama sa kijevskim teatrom ili samostalno, kao gost. U Beogradu je dobio priliku da osim klasike igra i savremeni i moderni repertoar („Samson i Dalila”, „Šeherezada” „Nižinski”, „Posvećenje proleća”, „Orfej u podzemlju”, „Doktor Džekil i Mister Hajd”… ).
– Naš umetnički vek je jako kratak, ako godinu dana ne radimo ništa novo, to je kao pola života da je otišlo uzalud. Ovde sam imao po dve pa i tri premijere godišnje, a u Rusiji jednu premijeru u dve godine. Zato su veliki umetnici kao nekada Nurejev i Barišnjikov odlazili u inostranstvo i tragali za novim pravcima, samo što je u njihovo vreme bilo mnogo teže i rizičnije napustiti zemlju – kaže naš sagovornik.
U Srbiju je Konstantin Kostjukov prvi put došao 1987. godine, kada je nastupao sa kijevskim pozorištem, dve godine kasnije ponovo je bio u Beogradu, a član Narodnog pozorišta postao je 1990. godine.
– Ugovor mi je dao slobodu koju sam na Zapadu mogao samo da sanjam, svidelo mi se i što je ovdašnji mentalitet sličan ruskom, život je bio lep u Beogradu, mnogo opušteniji nego u Ukrajini i Rusiji, bilo je mnogo stranaca, sve je funkcionisalo, mnogo pozorišnih događaja, bar meni ništa nije nagoveštavalo rat i sankcije, bombardovanje. Jedan od najbitnijih razloga da ostanem bio je i taj što sam se oženio 1991. godine, ljubav me je trajno vezala za Beograd. Srbija me je privukla i zato što nisam bio daleko od kuće, mogao sam da viđam svoju rodbinu, ali i da uživam u lepoj hrani. Svi mi u pozorištu volimo život, posle predstava praznujemo, delimo utiske, tada smo srećni i prija nam dobra hrana i piće. Mislim da nigde nema bolje i raznovrsnije kuhinje nego ovde, narod je pokupio sve najbolje iz mađarske kuhinje, turske, grčke, italijanske… zato su ovde najukusnija jela na svetu – kaže naš sagovornik.
Narednih godina provodio je po četiri-pet meseci godišnje u Beogradu, a ostalo vreme sa pozorištima iz Rusije i Ukrajine nastupao u Španiji, Nemačkoj, Japanu, Kini, Kanadi, gde god da su bile turneje.
Imao je velike ambicije kada je na predlog tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta Ljubivoja Tadića 2005. godine postao direktor Baleta. Tada je Srbija ponovo počela da se pridružuje svetu i njemu je bilo prirodno da kao država krenemo u neku novu borbu i bitku za svoju kulturu. Kostjukov je ponosan na ono što je ostvario sa Ansamblom i ističe pomoć Ministarstva kulture, Skupštine grada Beograda, konzulata, privrednih organizacija...
Baletski ansambl sa 55 članova gostovao je dva puta na velikom festivalu u Kolumbiji, gde učestvuje više od 110 trupa iz celog sveta, sa predstavama „Ko to tamo peva” i „Kraljica Margo”, učestvovao je na festivalima u Rimu, Meksiku, Španiji, gostovao u Kanadi, a u Grčkoj više puta…
Beogradski balet je poslednjih godina zahvaljujući Kostjukovu beležio velike uspehe, ovde su značajna evropska imena, baletski igrači, koreografi, ali dosta truda je uloženo i u stvaranje našeg kadra, usavršavanje naših mladih talenata i stvaranje novih solista i prvaka.
Pozorište nije samo za plakanje
Ipak, u martu je podneo ostavku na mesto direktora Baleta zbog neslaganja sa upravnikom Narodnog pozorišta Božidarom Đurovićem. Smetalo mu je, kako je nešto kasnije objasnio u medijima, osećaj da ne može da zaštiti igrače koji su premašili normu, da ne može da utiče na stvaranje repertoara i to što se sektor Baleta sve više zapostavljao u nacionalnom teatru, pa je i gostovanje u Grčkoj propalo, ali su i druga gostovanja, kako ističe, bila sprečavana postavljanjem nemogućih uslova.
– Povukao sam se jer nisam želeo da radim kao običan činovnik, niti sam mogao da se borim za interese struke i baleta u nacionalnom pozorištu – objašnjava Kostjukov i ističe da je neodrživo da u Srbiji baletski igrači odlaze u penziju tek sa pedeset godina.
– Balet je kao i sport, skokovi su teški i zahtevni kao u gimnastici, samo što gimnastičari počinju sa 15 i završavaju u 25 godina karijeru, a mi počinjemo sa deset i po sadašnjem zakonu treba da igramo do pedesete! Naša profesija je jako naporna, ima mnogo predmeta koje moramo da savladamo da bismo postali vrhunski igrači, svaka predstava je kao premijera, zahteva veliku pripremu da se ne bi povredili na sceni.
Zato se u Rusiji igra do 38 godina, a u svetu, u proseku, do 42. godine. Nekada su kod nas muškarci igrali do 43, a žene do 41. godine, i to je bio najbolji zakon jer je pravio razliku između muškaraca i žena. Sada mlađi moraju da igraju i za sebe i za starije igrače, jer ne možete ljude u 50. godini terati da igraju „labudiće”, bilo bi smešno, kaže umetnik koji planira da već iduće sezone sa suprugom Duškom osnuje privatnu baletsku školu.
– Moja supruga je završila karijeru i sada je pedagog u Narodnom pozorištu. Dosta mi je pomogla u radu, stvorila je nekoliko solistkinja koje su već igrale glavne uloge (Bojana Žegarac, Aleksandra Bibić i druge). Završila je svetski najprestižniju baletsku akademiju pri Boljšom teatru u Moskvi. Ranije smo zajedno igrali u predstavama, imali smo toliko divnih premijera, proputovali pola sveta, prikazali našu kulturu.
Ja imam i diplomu pedagoga i koreografa, treba samo da nađemo odgovarajući prostor za školu. Mnoge zemlje kubure sa talentima, ali ovde u Srbiji, i uopšte, u regionu bivše Jugoslavije, toliko je mnogo talenata – kaže Kostjukov, koji ne namerava još da se povlači sa velike scene. U Narodnom pozorištu igra u predstavama „Kraljica Margo” i „Nečista krv”, u Madlenijanumu „Orfej u podzemlju”, a u Novom Sadu gostuje u predstavi „Grk Zorba” za koju kaže da je prava predstava za opuštanje i za dobre emocije.
On, naime, veruje da ne mora publika da dolazi u pozorište samo da bi se edukovala ili plakala, već i da se opusti i uživa.
..................
O kritici
Govoreći o baletskoj kritici Kostjukov je istakao da bi svaki baletski igrač ili koreograf želeo da iz nje nešto nauči, ali da osim tekstova Petra Volka i Mirjane Zdravković za sve ove godine provedene u Beogradu nije pročitao nijednu ozbiljnu baletsku kritiku.
– Baletsku kritiku trebalo bi da pišu dramaturzi, teatrolozi, muzički obrazovani ljudi, to je veliki zanat, a ne filozofiranje. Kritika bi morala da bude objektivna, dobronamerna, baletski i muzički profesionalna i da nam pomogne u kreiranju predstava, a publiku da zainteresuje i privuče da dođe u pozorište, a ne da ubija balet. Kritičar treba da odgovori na pitanja kako je ispoštovana muzička dramaturgija, baletski libreto, kakva je koncepcija predstave, priprema baletskih igrača, dramaturgija u samoj priči.
Uvek treba pohvaliti ono što je dobro jer je ansambl uložio veliki napor, naš posao je jako težak. Neki naši kritičari sebe stavljaju iznad umetnosti, i kad napišu da ništa ne valja to znači da ništa i ne znaju.
Rus u Ukrajini
Konstantin Kostjukov je rođen 1967. godine u Kijevu (Ukrajina), gde je završio baletsku školu i postao stalni član ansambla tamošnjeg nacionalnog teatra. Dobitnik je mnogih internacionalnih nagrada. U braku je sa primabalerinom Duškom Dragićević sa kojom ima trogodišnjeg sina Andreja. Iz prvog braka Konstantin ima 22-godišnjeg Alekseja, studenta građevine, koji živi takođe u Beogradu, a doskora član porodice je bila i Katarina, Duškina ćerka iz prvog braka, koja se nedavno udala. Konstantinovi roditelji žive u Kijevu, otac Eduard je takođe bio baletski igrač, a majka Ina inženjer. Kostjukovi su Rusi, poreklom iz Rostova, ali se Eduard preselio u ukrajinski Kijev, dok je majka rodom iz Novosibirska.
Dragoljub Stevanović
objavljeno: 19.06.2011.
.jpg)
