Izvor: Glas javnosti, 06.Jan.2010, 08:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Badnje veče u staroj pošti
Negica Jovanović, koja se sa četvoro dece u zgradu uselila pre sedam godina, strahuje da će im se krov jednog dana srušiti na glavu. Za njenog rođaka i odnedavno "komšiju" Vladimira Đorđevića taj sobičak je, posle deset godina života u starom bunkeru, prava palata!
Napuštena zgrada stare pošte u centru Kuršumlije već godinama je jedini dom za koji Negica Jovanović (37) i njeno četvoro dece znaju. Spasavajući sebe i mališane od, kako kaže, stalno pijanog muža, u oronulom >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << zdanju je utočište našla još pre sedam godina. Odnedavno ima i komšije, još jednu romsku porodicu, jer im se pridružio i rođak Vladimir Đorđević (49) sa suprugom Eldezom.
Nemamo kuda!
Iako je zgrada stare pošte u centru Kuršumlije bila napuštena skoro trideset godina, opštinari planiraju da je u skorije vreme obnove i u nju usele Direkciju za izgradnju. Negica Jovanović, koja drugi dom osim oronule pošte nema, teško se s tom odlukom miri.
- Ja s decom nemam kud. Ako reše da nas izbace na ulicu, u centru grada ću se zapaliti - veli Negica.
Vladimir je poslednjih deset godina živeo kod Gvozdenog mosta, u nemačkom bunkeru zaostalom iz Drugog svetskog rata, pa je za njega stara pošta - prava palata. U zgradi, koja je pre njihovog useljenja tridesetak godina zvrjala prazna, ove dve porodice će i ove godine zajedno proslaviti Badnje veče i Božić. Srećni su, vele, što imaju kakav-takav krov nad glavom, iako ovaj njihov, prekriven ćeramidom, odavno prokišnjava. Kad napolju lije kiša, Negica decu smešta u jedini ćošak koji je još bezbedan, umesto propalog tavana zakucali su lesonit, a rupe po zidovima nekako su zakrpili starim krpama i odećom... Tek da studen ne ulazi.
- Božić, najradosniji praznik, proslavićemo zajedno. A kako bi drugačije, kad smo upućeni jedni na druge. Negica je moja sestra od tetke, bližeg roda od nje nemam. Kako već običaji nalažu, uneću u kuću badnjak, a dočekaće me supruga Eldeza i Negica. Mada, prazniku se najviše raduju sestrići Ivan (11), Strahinja (10), Miloje (8) i Saša, koji je tek napunio jednu godinu - priča Vladimir.
Uz to, obećava deci da će ove godine biti i poklona.
- Deca su deca. Shvataju da smo siromašni, da nemamo, da jedva obezbeđujemo i hranu... Ali, ko im može uskratiti maštu - priča Đorđević.
Sedam duša, smeštenih u staru poštu, žive od socijalne pomoći, a Negica prima i dečji dodatak, pa nekako sastavljaju kraj s krajem. Vladimir svakoga jutra revnosno obilazi svih stotinak kuršumlijskih kontejnera, pa se i tu pronađe po koji komad starog gvožđa koji se može prodati... Hrane i garderobe u smeću, žali se Vlada, odavno nema.
- Narod sve siromašniji, pa ništa ne baca... Retko pronađem nešto vredno - jada se Đorđević, ali ipak uporno traži, jer drugog posla nema.
Uz četvoro dece koja žive s njom u Kuršumliji, Negica ima i jedanaestogodišnjeg sina Nikolu, koji je ostao da živi sa ocem u Kruševcu.
- Ovo troje, što su sa mnom, idu u školu, iako živimo u nemogućim uslovima. Ipak, zadovoljni smo bar što nismo na ulici... a, nađu se uvek dobri ljudi da pomognu. Samo još kad bi krov bio sigurniji. Toliko je propao da se stalno bojim da se jednog dana ne provali i sve nas ne zatrpa - priča Negica, dok u naručju drži malog Sašu, čiji otac živi u Kuršumliji.
Ipak, objašnjava da od njega mnogo pomoći nema, jer i sam jedva uspeva da se prehrani.
- Težak je život, ali se oko božićnih praznika sve to zaboravi. Tad se svi radujemo jer, iako smo uskraćeni za mnogo toga, radost Božića niko ne može da nam oduzme - kaže Negica sa veselim osmehom.
