Izvor: Objava, 22.Feb.2019, 20:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

BOJ NA ČOKEŠINI

Nije prošlo ni punih mesec dana od Karađorđevog poziva srpskom narodu četrnaestog februara 1804. godine iz Orašca da se podigne na Turke, a na sve strane dolazilo je do sukoba i okršaja ustanika s neprijateljem. Pod vođstvom Jakova Nenadovića, jedanaestog marta 1804. godine deo srpske vojske koji je krenuo na utvrđeni šabački grad zauzeo je položaje na desnoj strani Dumače i tako zatvorio puteve prema Valjevu i Zvorniku. Uvereni da se radi o malobrojnom neprijatelju, Turci su odmah izašli iz tvrđave u borbenom poretku, krenuli u juriš i, nepripremljeni za ono što ih čeka, upali u zamku.

Prema planu koji su njihove starešine prethodno pripremile, malobrojni ustanici na koje su prvo naišli odmah su počeli da se povlače, a potom se dali, kako je to izgledalo, u bezglavo bekstvo pred mnogobrojnom neprijateljskom vojskom. Turci su zaboravili na opreznost i sjahali te jurnuli za njima u gustu šumu te tako napravili kobnu grešku. Kada su se dovoljno odmakli od tvrđave, do tada skrivena srpska vojska napala ih je s bokova, a oni koji su do tog trenutka prividno bežali, okrenuše se prema neprijatelju. Da bi po Turke stvar bila još gora, jedan odred srpske vojske s leđa im je zatvorio bilo kakvu mogućnost za povratak. Posle puščanog plotuna ustanici su povadili jatagane, nasrnuli na opkoljene Turke i uništili ih do poslednjeg.

Nakon ove pobede, oslobođenja Valjeva i uspeha kod Svileuve, ustanici su okružili šabačku tvrđavu sa tri strane (sa četvrte je bila obala Save), ali bez topova, koje nisu posedovali, nisu mogli da je osvoje. Stoga su se ograničili na onemogućavanje Turcima bilo kakvih dolazaka u grad i izlaska iz njega, na sprečavanje opskrbe turskog garnizona i, istovremeno, na grozničavo traženje topova potrebnih za odlučujući napad na tvrđavu. Svakodnevno je dolazilo do čarki, povremeno i do neuspešnih ispada opkoljene vojske iz tvrđave, ali su ustanici sve jače stezali obruč. Uskoro je šabački i valjevski kabadahija Musaga Fočić, brat beogradskog dahije Mehmed-age Fočića, bio prinuđen da traži dodatne količine municije, ali mu, u opštem plamenu ustanka, pomoć nije mogla odmah doći. Kako se opsada produžavala, opkoljenim Turcima je počelo da ponestaje i hrane. Na njihove vapaje, dahije su iz Beograda organizovale mali rečni konvoj od jedne veće lađe i dve šajke, koji je trebalo da uza Savu stigne da opkoljenom Musagi popuni zalihe. Međutim, ustanici su ova plovila dočekali kod Umke i neprestano pucali po njima sa obale sve do Ostružnice, pa se konvoj zbog gubitaka u ljudstvu (osam mrtvih i sedam ranjenih) okrenuo i vratio odakle je pošao.

I dok su prilike oko šabačke tvrđave iz dana u dan ostajale manje-više nepromenjene, pojavila se nova pretnja po ustanike. Janičarski baša Mula Nožina, rodom iz sela Maoča u Bosni, koji je inače živeo u Beogradu i koji se uoči izbijanja ustanka zatekao kod svoje rodbine u Bosni, rešio je da se borbom vrati u Beograd, gde mu je ostala porodica. S tom namerom je u Zvorniku, Janji i Bijeljini sakupio oko 1.500 bosanskih Turaka, sa njima prešao Drinu i došao u Lešnicu. Od lozničkih Turaka saznao je za opsadu Šapca, pa je rešio da opsednutom garnizonu pođe u pomoć i na srpske snage udari s leđa, te da potom produži za Beograd. Pridružili su mu se i lešnički Turci pod vođstvom subaše Halila Devića, zvanog Delibaša, pa je sada imao vojsku od preko 3.000 Turaka. Inače, Delibaša je takođe bio rodom iz Maoča i dobar prijatelj Mula Nožine još od detinjstva. Rodili su se u porodicama koje su pripadale muslimanskoj raji i bile uboga sirotinja, kmetovi srebreničkog ajana Hadži-bega. Pre nego što su se pridružili janičarima i dočepali bogatstva i vlasti, obojica su bili najpre seizi kod Hadži-bega, zatim splavari na Drini. Deleći zajedno dobro i zlo u životu pre ustanka, Mula Nožina i Delibaša su i sada zajedno pošli na Srbe koji su držali u opsadi Šabac.

Međutim, na tom pravcu Mula Nožinu čekao je Kitog, gusta hrastova šuma oko manastira Čokešine, u kojoj se tada nalazilo nekoliko stotina srpskih hajduka, već prekaljenih u borbama pre i u toku ustanka, koji su dobro poznavali taj teren i koje nikako nije smeo da kao stalnu pretnju ostavi za leđima. Zato je i odlučio da tu prvo udari i otkloni sa te strane opasnost po svoje snage, usput poharavši i spalivši manastir.

U to vreme kod manastira Čokešine nalazila se hajdučka družina Đorđa Obradovića, poznatijeg kao Đorđe Ćurčija (nazvan tako po zanatu kojim se bavio pre nego što se prihvatio onog drugog, hajdučkog), rodom iz sela Bosuta u Sremu. On se sa svojom družinom, naravno, priključio ustanku, mada se nerado stavljao pod tuđu komandu, već je bio sklon da dejstvuje samostalno, povremeno usklađujući svoje delovanje sa ostatkom srpske vojske koja se obrazovala i kalila u vatri svakodnevnih borbi. Tako je družina Đorđa Ćurčije sa ostalim ustanicima učestvovala u bitkama kod Svileuve i u oslobađanju Valjeva, ali se potom vratila na svoj teren.

Prelazak turske vojske preko Drine i njen dolazak u Lešnicu nisu prošli nezapaženo, a Ćurčija je čak, obrijavši glavu i presvukavši se u tursko odelo, uspeo da se uvuče u Lešnicu, gde je proveo tri dana i lično se uverio u brojnost turske vojske i saznao za plan Mula Nožine da se prvo obračuna sa hajducima. Zato je odmah poslao glasnika Damjana Kutišanca ustanicima koji su opsedali Šabac i tražio da mu daju nešto vojske da se obračuna sa ovom novom turskom pretnjom, trenutno smeštenom u Lešnici.

Za Jakova Nenadovića ovo nije bila dobra vest jer nije imao zadovoljavajuće rešenje za novonastale okolnosti. U blizini nije bilo druge srpske vojske koja bi mogla da mu se pridruži, a ako uzme veći deo svoje vojske, oslabiće pritisak na Šabac i onda bi sve što je do tada uradio bilo dovedeno u pitanje. A on je upravo pre dolaska Damjana Kutišanca bio postigao sporazum sa Turcima građanima iz Šapca da će u toku toga dana i iduće noći oni svršiti s Musagom i janičarima. Ali nije mogao ni da pusti bosanske i lešničke Turke da haraju i pale po Pocerini. S druge strane, Ćurčija traži pomoć i, ako mu je ne pošalje, povući će hajduke u planinu i pustiti Turke bez borbe do Šapca da mu udare u leđa.

Zato je najzad, posle dužeg razmišljanja, Jakov Nenadović odlučio da uzme nešto malo svojih vojnika i pođe s njima da svojim prisustvom ohrabri hajduke na očajnu i neravnu borbu, jer je računao da će dotle njegov sinovac (Prota Mateja), kome je prepustio rukovođenje opsadom, uzeti Šabac i omogućiti mu da raspolaže celom vojskom prema Drini.

Na sastanku ustaničkog vojvode i hajdučkog harambaše kod manastira Čokešine ispoljena je tradicionalna srpska nesloga. Ćurčija je prigovorio Nenadoviću da mu nije doveo potrebnu vojsku, a ovaj mu je odvratio da zasad nije mogao da dovede više, ali da će vojska doći, možda još u toku istog dana, samo dok Prota svrši sa Šapcom, a njih dvojica će i sami pokušati da zaustave Turke. Ćurčija to nije prihvatio i došlo je do prepirke. Na kraju je Jakov tvrdo i odlučno rekao:

"Ja sam starešina i biće kako sam rekao." Uvređen, Ćurčija je kratko odgovorio: "Kad je tako, želim vam sreću!" Zatim se okrenuo i pogledao po hajducima: "Ko je moj, za mnom!" Čim je pala ta reč, stotinak hajduka se ćutke izdvojilo iz odreda i krenulo za Ćurčijom prema Ceru.

Među hajducima koji su ostali kod Čokešine najčuveniji su bili braća Nedići, Dimitrije i Gligorije. Međutim, ni sa njima Jakov nije mogao da se dogovori oko toga gde da se upuste u bitku. Dok je on predlagao da oko manastira i kamene avlije naprave šanac i da se u njega svi smeste i odatle pruže otpor, oni se sa tim nisu složili.

Odlučno su mu rekli: "Čiča-Jašo, mani se ćorava posla. Mi smo gorski hajduci i nećemo ženski da ginemo oko manastira i poganom turskom krvlju prljamo svetinju. Izići ćemo im u susret i pobiti se s njima da ceo svet vidi."

Uzaludna su bila Jakovljeva nagovaranja i razlozi da se borba vodi iz šanca. Nedići nisu hteli ni da čuju.

Na kraju je ispalo sve kako su Nedići hteli.

Dvadeset osmog aprila 1804. godine, hajduci, kojima je sada harambaša bio stariji od braće Nedića, Dimitrije, zauzeli su položaj bregom iznad potoka i jaruge Vranjevca, gde je, prema mišljenju Nedića, bilo najbolje dočekati Turke.

Turska strana je po broju boraca bila u ogromnoj prednosti.

Kolonu koja je išla prema Čokešini pratilo je nesnosno bubnjanje doboša, piska zurli i tutanj gočeva, fanatično vriskanje, vika i besno urlanje mržnjom i silinom zanesenih Turaka, koji su videli kad su hajduci zauzimali položaj, pa računajući na njihovu malobrojnost, već bili uvereni u svoju pobedu.

Već su Turci u gustim redovima izbijali na breg, računajući da ih hajduci neće smeti ni sačekati. Dimitrije Nedić je svojom šarom uzeo na nišan Delibašu koji je na ogromnom belcu išao na desetak koraka ispred cele turske vojske, okinuo i sastavio ga sa zemljom. To je bio znak za ustanički puščani plotun. Ubitačnom vatrom srpski borci proredili su turske redove, pa su Turci u prvi mah bili iznenađeni i zbunjeni. Ali brzo su se pribrali, zaurlali i ponovo jurnuli napred. Drugi plotun bio je još silovitiji. Zabuna među Turcima postala je veća. Oni koji su bili napred, bežali su i sudarali se sa onima koji su im urličući dolazili u susret. Hajduci su u tu gužvu sručili i treći plotun.

Bitka je trajala ceo dan. Gubici napadača su se brzo uvećavali, ali je i branilaca bilo sve manje. Jedan za drugim, padali su hrabri i ponosni. Čak su i njihove vođe, braća Nedić, bili obojica teško ranjeni, ali su jedan pored drugog, oslonjeni o dva hrasta, nastavili da hrabre saborce i da pucaju na neprijatelja bez predaha.

Tek u prvi sumrak, kada je broj branilaca bio više nego prepolovljen i kada im je nestalo municije, Turci, kojima je u međuvremenu stiglo pojačanje iz Bosne, usudiše se da sa isukanim jataganima krenu u odlučujući juriš. Kad je pao mrak, u krvavoj šumi podno Cera prestao je i poslednji otpor, a Turci su divljački isekli i polumrtve i već mrtve neprijatelje. Samo je nekolicina branilaca, potpuno izmrcvarena i teško ranjena, ostala pod hrpom tela koja su padala na njih i noć ih je spasla daljeg iživljavanja surovih napadača. Noć je pomogla i Jakovu Nenadoviću da se sa nešto preživelih svojih vojnika oko sebe oprezno izvuče između Turaka u šumu više manastira. Turci, plašeći se da zanoće u šumi, vratili su se u Lešnicu. Za njima je ostalo krvavo bojište na kome je ležalo više od hiljadu mrtvih Turaka i skoro svi srpski borci.

Zbog toga što su Turci bili u blizini niko se nije usudio da priđe bojištu naredna tri dana, što je tragediju grupice preživelih ustanika na poprištu bitke dodatno uvećalo. Ležali su u bolovima i krvarili, gladni, žedni i sami puna tri dana. Prvi su uspeli da im se prikradu neki dečaci, čobani iz okolnih sela, koji su se vratili i obavestili starije da pod hrpama tela još uvek ima onih koji dišu. Seljani i izbegli iguman manastira Hadži Konstantin okupili su se i pokušali da pomognu. Našli su devet srpskih boraca koji su davali znake života, ali su svi bili na umoru. Preneli su ih u manastir Čokešinu, gde su neki od njih došli svesti i tražili ko vode, ko vina, a ko malo sira. Istog dana su svi do jednog izdahnuli.

Najveći broj njih sahranjem je na samom poprištu bitke, a spisak svih poginulih Srba u ovom boju, ukupno trista tri imena, sastavio je Vasilije Popović, sveštenik iz manastira Čokešina.

Nemački istoričar i prijatelj Srba Leopold Ranke (1795-1886) je, zbog mnogih sličnosti između antičke i ove srpske, ovu bitku nazvao srpskim Termopilima. I zaista, gotovo da je isti broj boraca učestvovao u obe bitke, sa istom svešću o neizbežnom ličnom stradanju, ali i sa jednakom odlučnošću i junaštvom.

Kad je o epilogu boja na Čokešini reč, janičari Mula Nožine nisu ostvarili nijedan od svojih ciljeva - nisu uspeli da zapale manastir (ovo nije dozvolio Derviš-aga iz Zvornika), nisu uništili hajduke ispod Cera (ostao je Đorđe Ćurčija sa oko stotinu hajduka koji nisu učestvovali u bici) i nije im pošlo za rukom da s leđa napadnu srpsku vojsku koja je opsedala šabačku tvrđavu. Štaviše, gubici su im bili tako strašni da su odmah po završetku te surove bitke shvatili da je ratovanje za njih završeno. Bosanski Turci su ih odmah napustili i vratili se u Bosnu, a lešnički Turci takođe više nisu hteli da čuju za njih. Stoga ni Mula Nožini nije preostalo ništa drugo nego da se sa svojim janičarima uputi ka Drini - nazad u Bosnu. Uz put su bili napadnuti od Hadži-bega srebreničkog, neprijatelja janičara, i Mula Nožina se samo sa petoricom ljudi vratio tamo odakle je pošao. A imao je preko 1.500 vojnika kada je ušao u Srbiju.

Šabački Turci, prema dogovoru sa Jakovom Nenadovićem postignutim pre boja na Čokešini, proterali su iz grada Musagu i janičare koji su preko austrijske teritorije stigli u Beograd. Zatim su pustili Srbe u Šabac, koji je tako postao prvi grad koji su ustanici osvojili.

Boj kod Čokešine kasnije je opevao Filip Višnjić u jednoj od svojih znamenitih epskih pesama.