Izvor: Story, 25.Okt.2015, 17:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aleksandar I Karađorđević: Viteški kralj ujedinitelj
Devetog oktobra navršava se osamdeset jedna godina od kada je u Marselju izvršen atentata na Karađorđevog praunuka Aleksandra I Karađorđevića, koji je proširio granice Srbije.
Foto: Arhiv Kraljevskog dvora, Profimedia
Pored vojnih i vladarskih podviga, iza sebe je ostavio tri sina, ali je u grob odneo tajnu o vanbračnoj ćerki i misterioznoj tetovaži na svojim grudima
Prilikom zvanične posete kralja Aleksandra I Karađorđevića Francuskoj, u Marselju >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << ispred Palate Burze, u popodnevnim časovima atentator Vlado Černozemski, pripadnik organizacije VMRO, ubio je srpskog kralja, Karađorđevog praunuka. Time je, na tragičan način, okončana njegova dvodecenijska vladavina. Hvaljen i kuđen, uzdizan i osporavan, kralj Aleksandar bio je vrlo kompleksna ličnost. Njegova istorijska uloga može se sagledavati iz više aspekata, ali ne mogu se osporiti osnovne crte njegovog karaktera, plemenitost i viteštvo, koje su obeležile njegovu vladavinu.
ROĐEN U IZGNANSTVU
Rođen je 16. decembra 1988. godine na Cetinju, jer su njegovi roditelji, knez Petar Karađorđević i kneginja Ljubica – Zorka, tada živeli u izgnanstvu zato što je Srbijom u to vreme vladala rivalska dinastija Obrenović. Aleksandrov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a baba kraljica Milena. Inače, Aleksandrov deda bio je poznat kao Tast Evrope, jer je svoje ćerke udao u najveće evropske dvorove i plemićke kuće. Na taj način, pašenozi Aleksandrovog oca Petra postali su kralj Italije i Albanije Viktor Emanuel III, car Etiopije, veliki knez Nikolaj Nikolajevič Romanov od Rusije, knez Georgije Romanov Lajhtenberg i princ Franc Jozef od Batenberga.
Aleksandrovi roditelji, knez Petar i kneginja Zorka, u braku su dobili petoro dece: kneginje Jelenu i Milenu, kao i knezove Đorđa, Aleksandra i Andriju. Ali, kneginja Milena umrla je kada je napunila godinu i po, a knez Andrija poživeo je svega mesec dana, što je osobito ražalostilo njihovog oca. Posle ove tragedije, Aleksandar je ostao kao najmlađe živo dete kneza Petra.
Preko svog izaslanika, kum na Aleksandrovom krštenju bio je ruski car Nikolaj II Aleksandrovič, što će kasnije imati značajan uticaj na njegovu prorusku orijentisanost. Tokom ranog detinjstva odrastao je u Crnoj Gori i veoma mlad ostao bez majke koja je umrla kada je imao svega 15 meseci. Već skrhan bolom zbog ranijih porodičnih tragedija, Aleksandrov otac Petar teško je podneo preranu smrt svoje supruge, pa je rešio da promeni porodičnu krsnu slavu. Uz mitropolitov blagoslov, umesto Svetog Klimenta počeo je da slavi Svetog Andriju, kojeg Karađorđevići i danas slave. Preselio se sa decom u Švajcarsku, tako da je Aleksandar kasno detinjstvo i mladost proveo u inostranstvu. Školovao se u Ženevi i kao dete siromašnog srpskog kneza, osnovnu školu pohađao je sa ostalom decom iz građanskih slojeva, među kojima se isticao kao odličan đak.
Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Sankt Peterburgu, a potom u Beogradu, u koji je došao posle Majskog prevrata 1903. godine kada su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga, kraljica Draga. Tada se prekinula loza vladarske porodice Obrenović i na čelo Srbije došla je dinastija Karađorđević. Aleksandrov otac Petar izabran je za kralja Srbije, a njegov stariji brat Đorđe postao je prestolonaslednik. Sa navršenih petnaest godina, kao običan redov, princ Aleksandar pridružio se Šestom puku srpske vojske, koji će od tada nositi njegovo ime. I pored toga što je bio posvećen vojnoj karijeri, zadržao je ljubav prema knjigama i umetnosti. Njegov prvi mentor, grof Lujo Vojnović, zapisao je da je Aleksandar bio darovit, bistar mlad čovek koji je pokazivao sposobnost da shvati suštinu stvari, a naročitu sklonost imao je prema slikarstvu i muzici.
NAJVEĆI ŽIVOTNI PREOKRET
Dvojica Petrovih sinova bili su potpuno različitih karaktera. Stariji Đorđe mnogim svojim osobinama podsećao je na Karađorđa, pretka po kome je i dobio ime. Bio je preke naravi, čvrstog stava i izrazito patriotski orijentisan. Mlađi Aleksandar bio je odmereniji od njega i imao je izražen dar za diplomatiju. Najveći preokret u životu mladog princa Aleksandra desio se 1909, kada se njegov stariji brat, princ Đorđe, odrekao prava na presto, što je srpska javnost dočekala sa odobravanjem jer su ga zbog impulsivnog karaktera i nestabilne ličnosti sklone incidentima mnogi smatrali nepodesnim da postane kralj Srbije. Naime, Đorđe je bio vinovnik tragičnog incidenta na dvoru kada je svog slugu udario nogom u stomak i naneo mu teške povrede sa smrtnim ishodom. Ovaj incident izazvao je veliki skandal u srpskoj javnosti, kao i u tadašnjoj austrougarskoj štampi koja je intezivno izveštavala o ovom događaju, pa je princ bio primoran da se odrekne prava na presto i prepusti ga mlađem bratu.
OSVETNIK KOSOVA
Kao nova figura na srpskom dvoru, Aleksandar se na međunarodnom planu pokazao kao pogodna ličnost za diplomatsko otvaranje Srbije, koja je od 1903. bila u izolaciji zbog ubistva kralja Milana Obrenovića i kraljice Drage. Intenzivirao je i produbio kontakte sa bugarskim kraljem Ferdinandom, čime je ubrzao stvaranje saveza s ovim susedom. U Prvom balkanskom ratu 1912. godine, pod njegovom komandom izvojevana je pobeda nad turskom vojskom kod Kumanova, što je uticalo na čitav dalji tok ratnih dešavanja.
Pokorena je Otomanska imperija i završena vekovna borba Srba protiv Turaka. U Drugom balkanskom ratu, kada se rešavalo pitanje preraspodele Makedonije, inicirao je stvaranje srpsko-grčkog saveza protiv Bugarske. Ponovo pod njegovom komandom potučena je bugarska vojska i Srbija je postala dominantna sila na Balkanu sa velikim političkim ugledom u Evropi. Posle ovih ratova, Aleksandar je ušao u srpsku istoriju kao osvetnik Kosova.
KRUNISANJE
Od 1914. Srbijom je vladao kao prestolonaslednik, a od 1918. kao regent. Kao vrhovni komandant Srpske vojske, u Prvom svetskom ratu stekao je ugled dobrog vojskovođe. Iako je u ratu bio pobednik, kao vladar, u miru suočio se sa teškim problemima. Novostvorenu državnu zajednicu, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, posle Kraljevinu Jugoslaviju, lomile su velike razlike i suprotnosti – od političkih i ekonomskih do nacionalnih i verskih, što je bila posledica viševekovnih istorijskih okolnosti. Njegov otac Petar umro je 1921. i iste godine, 16. septembra, Aleksandar je stupio na presto i poneo titulu kralja.
Nepunu godinu dana posle toga, 8. juna 1922. oženio se princezom Marijom, ćerkom rumunskog kralja Ferdinanda I Hoencolerna i kraljice Marije, ćerke ruskog cara Aleksandra II, odnosno unukom engleske kraljice Viktorije. Naredne godine, 6. septembra, dobio je prvog sina Petra, koji je postao i prestolonaslednik, a 1928. i drugog naslednika Tomislava. Godinu dana posle toga Marija mu je rodila i trećeg sina Andreja.
VANBRAČNA ĆERKA
Pored dece stečene u zakonitom braku, u istorijskim spisima često se pominje i Aleksandrova vanbračna ćerka koju je dobio pre nego što se oženio. Naime, kad je završen Prvi svetski rat, Aleksandar je već imao trideset godina i tada se spekulisalo o njegovoj muškoj nesposobnosti. Još kao mladić bolovao je od zapaljenja jednog testisa i dugo se lečio od tog zdravstvenog problema. Stanje mu se pogoršalo 1915. godine, pa je morao da se podvrgne operaciji, a neki državni funkcioneri tog vremena brinuli su da se zbog ove boljke ne prekine dinastija.
Kao deo državnog projekta, Aleksandru su dovođene dame da bi se testirale njegove seksualne moći. Neki hroničari tvrde da se iz jedne takve avanture sa mladom doktorkom iz Francuske, poslednjeg dana decembra 1920. godine u američkom Konzulatu u Beogradu rodila zdrava devojčica Jelena.
Početkom 21. veka, Aleksandrov sin Tomislav izneo je romantičniju verziju priče o tome kako je dobio polusestru:
- Moj otac i Jelenina majka Šarlot Kotijar, upoznali su se uoči Prvog svetskog rata u Parizu. Ona je bila iz Bretanje i zbog porodične tradicije, pošto su joj otac i deda bili lekari, studirala je medicinu na Sorboni. Najpre je upoznala kneza Pavla, a onda joj je on predstavio mog oca. Navodno je ovo bila ljubav na prvi pogled, ali državničke obaveze tadašnjeg prestolonaslednika i ratne slutnje, razdvojile su ovo dvoje mladih ljudi. Da imam sestru po ocu, saznao sam za vreme Drugog svetskog rata. Za to žensko dete znala je i moja majka, ona je tu informaciju dobila od oca, ali nama ništa nije govorila. Uopšte, o tome se među nama nije govorilo. To je znala samo nekolicina očevih najbližih prijatelja. Knez Pavle bio je najupućeniji u tu porodičnu tajnu.
Posle Aleksandrove smrti 1934. godine, knez Pavle nastavio je brigu o Jeleni Juženidi, kako se zvala kraljeva vanbračna ćerka. Ona je povremeno održavala veze i sa Petrom II Karađorđevićem u Londonu, a prema nekim izvorima, na Oplencu je posetila svog polubrata Tomislava neposredno pred njegovu smrt.
SUOČAVANJE SA PROTIVNICIMA
Podaci iz privatnog života Aleksandra I Karađorđevića retko se pominju u istorijskoj građi, pa je priča o vanbračnoj ćerki jedan od najzanimljivijih detalja iz tog segmenta njegovog života. S druge strane, njegova biografija obiluje informacijama o vojnim podvizima koji su nesporni. Mnogi su mu odavali počast zbog proširenja granica Srbije. Međutim, postoji i nešto zbog čega ga pojedini istoričari osporavaju ističući u prvi plan da je upravo Aleksandar glavni krivac za stvaranje i utemeljenje Jugoslavije, kao i potiskivanje srpskih nacionalnih interesa u drugi plan. Zbog podrške ideji o stvaranju Jugoslavije, nazvali su ga viteški kralj ujedinitelj. U nameri da svim silama očuva jedinstvo države, suočio se sa mnogim političkim protivnicima i nekim visokim vojnim činovnicima, što je bio glavni razlog za uvođenje diktature u periodu od 1929. do 1931. godine.
Inače, Aleksandar je bio prvi Srbin koji je leteo avionom. Prilikom boravka u Parizu 1910. godine, tada prestolonaslednik Srbije i kasnije kralj Jugoslavije, leteo je u avionu flajer br. 1, čiju je licencu za proizvodnju francuska vlada otkupila od braće Rajt. Skoro dve i po decenije kasnije, u toj zemlji okončan je i njegov poslednji let. Po mnogim istoričarima, ubistvo srpskog kralja u Marselju predstavljalo je, u stvari, atentat na tadašnji poredak u Evropi. Britanski ministar Entoni Idn o ovom tragičnom događaju kasnije je rekao: Marseljski pucnji bili su prvi hici Drugog svetskog rata. Uz velike vojne i državne počasti i u prisustvu istaknutih evropskih državnika, kralj Aleksandar Karađorđević sahranjen je 18. oktobra 1934. na Oplencu, u Crkvi Svetog Đorđa.
MISTERIOZNA TETOVAŽA
Početkom 20. veka tetoviranje je bilo veoma popularno među evropskim kraljevskim porodicama, a manje je poznato da je kralj Aleksandar na grudima imao istetoviranog velikog krunisanog orla, sa germanskim heraldičkim motivima koji su karakteristični za pruske plemićke grbove. U pitanju je jednoglavi orao široko raširenih krila, sa mačem u jednoj i šarom u drugoj kandži. Heraldička kruna na orlu, liči na krunu Svetog rimskog carstva. U knjizi Grbovi, zastave i himne u istoriji Srbije, đakon Nenad Jovanović prvi put je objavio fotografiju istetoviranog orla na Aleksandrovim grudima i uz to napisao:
- Orao je krunisan heraldičkom krunom, koja liči na krunu Svetog rimskog carstva nemačke nacije. Naša heraldička nauka ovim pitanjem nije se bavila i verujem da će naredna istraživanja dati verodostojan odgovor.
Jovanović dalje piše da je upotreba ovakvog heraldičkog znaka bez presedana kod jednog srpskog vladara, posebno ako se ima u vidu da su upravo Karađorđevići vodili slavan i pobedonosni rat koji je značio kraj nemačkog carstva i silazak Hoencolerna sa nemačkog prestola. Moguće objašnjenje ove tetovaže pojedini heraldičari vide u rodbinskim odnosima pruske vladarske kuće sa Karađorđevićima.
- Supruga kralja Aleksandra, naša kraljica Marija, bila je rumunska princeza iz doma Hoencolern-Zigmaringena – kaže Jovanović.
SUZE PRED KOBNO PUTOVANJE
Pre putovanja u Marselj, za koje će se ispostaviti da je za njega bilo poslednje, kada je ušao u automobil, Aleksandar je ugledao svog srednjeg sina i rekao šoferu da sačeka. Izašao je iz kola, došao do šestogodišnjeg Tomislava i rekao mu da ide na put u Francusku i Englesku. Pitao ga je želi li da mu donese neki poklon sa putovanja, a dečak je ocu odgovorio: Hvala, ne. Želim samo da mi se vratiš. Kralj je skinuo naočare, obrisao suze, pogladio sina po glavi i zaputio se u Marselj. Nekoliko dana kasnije, malom Tomislavu saopšteno je da mu je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći, a jugoslovenskoj javnosti da im je kralj ubijen.
Piše: Saša Tošić
Izvor: Story
