Izvor: Story, 29.Nov.2015, 15:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aja Jung: Čuda su moguća, vredi igrati dalje
Direktorka Beogradskog festivala igre otkriva da već 13 godina pliva uzvodno, zašto otpozdravlja nepoznatim ljudima na ulici i kako je uspela da Jiržija Kilijana dovede u Srbiju
Aja Jung
Zaražena virusom igre još kao devojčica, nekadašnja balerina Aja Jung upustila se u neverovatno ambiciozan poduhvat nazvan Beogradski festival igre. Ideja je bila da se u Srbiju dovedu najznačajniji svetski koreografi, plesači, poznate trupe i na taj način domaćoj publici omogući >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << da uživa u aktuelnim plesnim produkcijama. Iako mu nisu predviđali svetlu budućnost, uglavnom zbog hroničnog nedostatka novca i interesovanja za savremeni ples na ovim prostorima, ovaj festival opstao je i postao jedna od najznačajnijih kulturnih manifestacija u Srbiji. U susret 13. Beogradskom festivalu igre, Aja Jung za Story otkriva kako on nastaje, zašto najznačajniji svetski umetnici dolaze u Beograd i šta ne bi trebalo propustiti na ovogodišnjoj smotri.
Posle 12 održanih festivala i 13. pripremate gotovo sami, odnosno sa vrlo malim timom i neznatnom podrškom državnih i gradskih institucija. Šta vas još vuče napred i ne dozvoljava vam da odustanete?
- Vrhunska igra, brojna publika i prepune sale, nezaboravne predstave, važni gosti i mogućnost da Beograd bude u centru pažnje svetske umetničke javnosti, samo su neki od razloga da se s osmehom nastavi avantura zvana Beogradski festival igre. Povoda za brigu uvek ima, baš kao i oblaka koji se u Srbiji redovno nadviju nad svakim dobrim pomakom pojedinca ili male grupe ljudi. Zadovoljni programom i zvezdama koje najavljuju svoj dolazak naredne godine, u ovom periodu okupljamo tradicionalne i nove partnere, ali i osmišljavamo realizaciju svakog detalja. Tokom poslednjih nekoliko godina, Beogradski festival igre ostvario je, ali i višestruko opravdao dobru saradnju sa Ministarstvom kulture, Izvršnim većem Vojvodine, Delegacijom EU u Srbiji i ambasadama zemalja učesnica, kao i nekoliko kompanija koje žele da ulažu u srpsku kulturu, pa verujem kako postoji dobra i obostrana volja da se ide dalje.
Na koji način se Festival igre percipira u inostranstvu, a kako kod nas?
- Stručni magazini u Berlinu, Milanu i Njujorku već nekoliko godina zaredom saglasni su da upravo Beograd ima jedan od najboljih evropskih festivala umetničke igre. Nije neskromno reći da se radi o najvećem festivalu umetničke igre u regionu, o vrhunskom kvalitetu produkcija, o hrabrim iskoracima u otkrivanju novih autora, o trendseterskim premijerama, ali i o činjenici da koreografi svetskog renomea nikada ne propuštaju izvođenje svog dela na našem festivalu! S druge strane plota, na ovoj našoj kaldrmi na kojoj se uspeh ne prašta, često smo bili gurkani i gaženi. Međutim, kada uđete u neke zrele godine, izgubi se ona detinjasta potreba da budete voljeni i opšteprihvaćeni. Svejedno vam je kada vas ogovaraju, napadaju bez razloga ili na sve načine omalovažavaju posao koji je urađen. Naprotiv, plivanje u suprotnom smeru od rečne struje vremenom postaje prirodna radnja. A svakako ima i onih koji će navijati da uzvodno stignete do cilja! Ja još trčim kao da je prvi put, često ne spavam zbog preuzetog rizika i osećam sav teret obaveze da se poverenje publike sa kupljenom ulaznicom, novinara koji je program najavio, kao i donatora koji je pomogao da se taj program dogodi–mora opravdati. O misiji i uticajima Beogradskog festivala igre koji je hrabro otvorio najveća vrata i uveo savremenu igru na naše pozornice, raspravljaće se u godinama koje dolaze. Mentalitet nalaže da tek naredna generacija prepozna kako smo u nekim retkim stvarima, zahvaljujući nečijem entuzijazmu, energiji i vremenu, išli u korak sa svetom.
Zašto poznate strane kompanije odlučuju da dođu baš na Beogradski festival igre, naročito kada se ima u vidu da su ulaznice kod nas znatno jeftinije nego u svetu?
- Na početku mnoge trupe nisu želele da dođu, bar ne one čije smo produkcije mi želeli da vidimo na beogradskim scenama u isto vreme kada su se one događale u svetu. Bilo je potrebno uložiti mnogo vremena i truda, kao i ličnih poznanstava i veza, kako bismo ubedili neku važnu trupu da krene put Srbije. Jedni su se brinuli za svoju sigurnost, drugi nisu želeli da gube vreme jer Beograd nije značio mnogo u njihovoj biografiji, a mnogi nisu mogli da pronađu finansijsko opravdanje za svoje pomeranje. Istina je da je naša zemlja tokom devedesetih bila precrtana kao kulturna destinacija, baš kao što je tačno da Beogradski festival igre nikada nije mogao da ponudi evropske honorare i uslove. Međutim, beskrajna upornost i želja da imamo kvalitetan program, učinili su da velike zvezde ipak dođu. Ne postoji festival u Evropi, osim onog u Monaku, koji je uspeo da u goste dovede Jiržija Kilijana. A taj neverovatni Kilijan naredne godine po drugi put stiže u Beograd, ne samo da bi ispratio izvođenje komada Istočna senka u Sava centru, već i zbog ideje da upravo u srpskoj prestonici snima svoj novi film! Takođe, Mihail Barišnjikov, Silvi Gilem, Karla Frači, Mats Ek, Pol Lajtfut, Johan Inger, Ana Laguna, Bendžamin Milepje (muž Natali Portman), Anjes Letestu, Hoze Karlos Martinez i mnogi drugi, danas su naši ambasadori.
Iako se čini kao da kod nas nema dovoljno publike za savremenu igru, Velika sala Sava centra tokom trajanja festivala uvek je puna, a za predstave na manjim scenama traži se karta više. Kako ovo tumačite? Ima li festival neku svoju publiku?
- Festival ima neku posebnu, ali svakako najbolju, najzahtevniju i najprobirljiviju publiku. To je ona beogradska intelektualna gerila, neka vrsta ugrožene, ali posebne manjine što ne gleda rijalitije. Građani sveta kojima nije lako prodati robu sa greškom ili onu kojoj je istekao rok. U periodu između dva festivala, srećemo se u Beogradu. Prepoznam ih po toplom pogledu i uvek se ljubazno javim. Neki me pitaju za savet šta da gledaju na narednom festivalu, a neki mi prepričavaju svoja zapažanja. Ostaje mi u uspomeni susret s jednom gospođom koja mi je u prolazu, usred Knez Mihailove ulice, tražila da joj obećam kako ću vratiti kišu na scenu Sava centra! Zastala sam za sekund, a onda shvatila da misli na jedan maestralan komad Pola Lajtfuta u izvođenju Holandskog plesnog teatra, u kome je sve vreme padala kiša i koji je učinio da savremena igra dobije jednu novu, magičnu, gotovo filmsku dimenziju. Onu zbog koje jednostavno vredi igrati dalje.
Koju biste predstavu iz programa 13. Beogradskog festivala igre preporučili najširoj i najmanje potkovanoj publici, a koju biste izdvojili kao biser za sladokusce i poznavaoce?
- Kada smo već kod Holandskog plesnog teatra, svakako bih savetovala najširoj publici da ne propusti peto gostovanje ove trupe na našem festivalu i u Sava centru. Reč je o jednoj od najboljih evropskih kompanija, sa fantastičnih programom vrhunske estetike. Takođe, preporučujem neponovljivu igru kompanije Kristijana Ingimarsona iz Kopenhagena koja dolazi sa predstavom Tras, nastup trupe Complexions iz Njujorka ili kompanije La Veronal iz Barselone u Pozorištu na Terazijama. Dolazak Forsajt kompanije iz Frankfurta takođe će ponuditi uživanje najširoj baletskoj publici. Za one iskusnije, stoji otvoreni poziv na predstavu grčkog slikara i koreografa Dimitrisa Papajoanua u Sava centru, kao i na predstavu kineskog autora Tao Jia u Beogradskom dramskom pozorištu.
Jasno je da je BFI tokom 12 godina postojanja uticao na srpsku kulturnu scenu, formiranje publike, ali i na naše igrače i koreografe. Njegov društveni značaj je nesumnjiv, a šta ovaj festival znači vama lično?
- On je za mene nešto kao dokaz da se čuda moguća i onda kada se u pogrešno vreme nađete na sasvim pogrešnom mestu.
Razgovarala: Vera Nikolić
Izvor: Story.rs
