Izvor: Story, 01.Jun.2015, 16:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Agota Ferenc: Ja sam žena 3u1
Glumica Novosadskog pozorišta zablistala je u predstavi Violinista na krovu, rađenoj u koprodukciji sa SNP-om. Za Story govori o tradiciji, umetnosti, ljubavi, deci, hrabrosti i pomalo o Džoniju Depu.
Agota Ferenc, promo foto
Ona peva kao slavuj, uloga kao skrojena za nju, izuzetna dikcija, harizmatično osvajanje scene, uverljiva zaigranost i glumačka lucidnost, unela je dah Brodveja u ovo scensko čitanje slavnog komada.... Samo su neki od komplimenata koje je ovih >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << dana, zahvaljujući briljantnom nastupu u mjuziklu Violinista na krovu, pobrala Agota Ferenc.
Njena Hodl, junakinja je u koju se gledalac smesta zaljubljuje. Majstorski je plela njenu nespretnost i odlučnost, njenu tradicionalnost a istovremeno otvorenost za velike ideje i najveću među njima – ljubav! Tako lik gradi samo neko ko ga razume, voli i poštuje. Ferenc iza sebe ima već ozbiljan glumački skor. Upečatljiv nastup imala je još na početku karijere u Medejinim krugovima, potom kao Eva u Čovekovoj tragediji, onda kao Doroti u Čarobnjaku iz Oza a danas je gledamo u nizu izvrsnih uloga: u Ričardu Trećem, zabranjenom, Elektri kompleks, Neusatzer kabareu i regionalnom festivalskom pozorišnom hitu Neoplanti.
Glumica koja bi svoje glumačke i životne svetonazore skrojila od redova: bajno bežati bajkama, čuvati čedo časti, davati drugima darove, ljudski ljuljati ljubav, magijom maske majstorisati, slobodno stvarati svet, telo tangom topiti, i, voleti violinske varijacije, govori najpre o mjuziklu nastalom u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i njenog matičnog Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz.
Violinista na krovu jedna je od onih - za gledaoca lekovitih - predstava, pogotovo danas kada je empatija sve više strana reč, kada nestaju toplina i iskrenost u ljudskim odnosima... Šta glumcu znači uloga u takvoj predstavi, šta znači u tvojoj karijeri?
- Potreba za kulturom je sve manja. Nemamo potrebu da se oplemenjujemo, ili se lažemo kako bi se pokazali u što svetlijem ruhu. Sama kultura gubi smisao. Pitamo se šta nam znači, znači li išta, imamo li potrebe za njom, šta je uopšte kultura? Danas ona postaje isto što i estrada, i ja kao glumica u tom smislu gubim optimizam i veru u kulturnije sutra. Duboko sam ubeđena da je Violinista savršen potez novosadskih pozorišta, jer se bavi baš suštinom problema, postavlja veoma aktuelna pitanja, osvetljava čoveka u najboljem ruhu i navodi publiku na razmišljenje, a to je danas veoma retko. Sve stavlja pod nos - zdravo za gotovo - i nije poželjno razmišljati. Mene je uloga u ovom mjuziklu podsetila na one sitne iskrenosti u čoveku, na pogled bez laži, na osećanja bez prašine, na reči bez drugog značenja. Zahvalna sam što sam imala čast da radim sa rediteljem kao što je Atila Bereš, jednim od retkih ljudi koji ne traže mali plus kod uloga, nego se trudi da glumca vode najjednostavnije i čisto do srži lika kojeg igra, ne jednom podsećajući glumca da je na sceni manje - uvek više.
Tradicija ili život, najvažnija je dilema koju postavlja ovo delo. Mora li se birati između njih, kako živeti u duhu jednog i drugog?
- Ovo je tema koja me mnogo jede u poslednje vreme. Ceo proces Violiniste mi je protkan ovim pitanjem: šta je važno čoveku - tradicija, život ili sam čovek. Nisam rešila tu dilemu u sebi, a i kako bih kada to nije jednostavno pitanje, i verujem da ću i za 20 godina razmišljati na ovu temu… Ipak, već sada mislim da sam život bez tradicije ne bi funkcionisao. Svi mi imamo neke naše tradicije. Možda to nisu velike istine ali su moje, deo moje porodice, onoga što ja gradim i živim. One nisu iste kao običaji mojih predaka, jer vremena se menjaju, životni stil i ljudi... Ali bez tih okvira koje nazivamo tradicija, ne bismo imali svoj put u životu.
Ovo je prvi put da ti i tvoje pozorište sarađujete sa glumcima SNP-a. Šta ste naučili jedni od drugih? U tebe i tvog partnera Nebojšu Savića gledalac se naprečac zaljubi. Kako se grade to partnerstvo i poverenje na sceni?
- Mislim da je prvo i najvažnije imati hrabrosti i samopouzdanja prihvatiti tako nešto. Igra na namaternjem jeziku, pred drugom publikom, pravo je uzbuđenje, bar za mene jeste. Kao Novosađanka, uvek sam imala poseban odnos prema ovoj instituciji, imala sam želju da se pokažem i na ovim daskama. To da mi se ova prilika i ukazala i više je nego čast: da upoznam kolege iz tog pozorišta, da radimo veoma ozbiljno sa njima, da me podsete da gluma nije samo posao, nego pravo zadovoljstvo, da probude dete u meni, da me teraju na osmeh, sve su to kolege iz Srpskog narodnog pozorišta pružali. Kako sam počela da radim sa Nebojšom Savićem, imala sam utisak da ga znam od rođenja, bilo je dovoljno da ga pogledam, da me pogleda, i znali smo šta onaj drugi misli, šta hoće, disali smo zajedno, a kada se to desi, uz pomoć preciznih očiju našeg reditelja, rode se nezaboravni trenuci, scene za pamćenje.
U Novosadskom pozorištu predstave se igraju na mađarskom jeziku. Svi mediji posebno ističu to što njegovi glumci u Violinisti igraju na srpskom, kao da je to neka nesavladiva veština. Zaboravljaju da je glumac, ako je vrhunski, svemoćni uređaj koji ume da napravi čudesa...
- Živimo u državi u kojoj je neophodno znati jezik sredine u kojoj živimo, a i bogatiji si ako znaš još više. Ja verujem u to da je na sceni moguće zvučati kao da govorim maternjim. Moram da spomenem koleginicu Gordanu Jošić Gajin, i naravno mog partnera Savića, koji su mi pomogli oko akcenata u rečenicama. Glumac je čudo od mašine, sposoban za sve ako ima potrebu za tim. Pa da mi ponude ulogu u najnovijem holivudskom filmu, da glumim suprugu Džonija Depa, verujte mi, znala bih engleski perfektno
Prethodni novosadski Violinista trajao je 100 izvođenja. Imaš li možda snage i za jednog više
- Predstava ima odličnan eho kod publike i kako smo krenuli - verujem da će se dugo igrati. Svakako bi mi bilo drago da odigramo i 100 predstava, ali važnije mi je da poruka predstave ne ostavi ljude hladnima, nego da ih natera na razmišljanje, ne samo u vezi predstave, nego i celog života. Mene uvek napuni pozitivnom energijom i da mi snagu da preživim do sledeće predstave. Nadam se da je to ta energija koja doseže do publike.
Priča o Violinisti je priča o ljubavi i hrabrosti, o odanosti... Jako malo predstava danas govori o tome, pozorište se nekako odrodilo od publike, prečesto radi na njenom sistematskom rasterivanju. Kojim bi se temama trebalo vratiti ili otvoriti?
- Znam ljude koji ne dolaze u pozorište baš zato što im je dosta da gledaju gadosti na sceni. Mislim ovde na ogoljenu realnost naše današnjice, na silovanja, ubistva, na težak život. Dosta im je da ih šamaramo njihovom svakodnevnicom. I ja ih razumem. Isto se pitam, šta je onda ono najbolje za njih? Mnogo im je lakše sedeti kod kuće, uz opuštajuću komediju ili neki romantičan film, čašu vina, nego doći do pozorišta, odgledati predstavu i popričati o istoj sa prijateljima ili glumcima. Teško mi je da razmišljam o svemu ovome jer se počinjem pitati šta je, i ima li uopšte budućnosti za pozorište i za glumu u istoj… Pošto sam optimista, verujem da ima tekstova, kao što je i naš Violinista, koji može da preobrati publiku i inspiriše je da počne da veruje u čuda na sceni.
Tvoje pozorište uvrstilo se u poslednje vreme među najbolja u zemlji. Kakvu vrstu straha, nade, želja to unosi u tebe kao glumicu?
- Prvenstveno sam ponosna na kuću koju predstavljam, na kolege sa kojima radim, od kojih svaki dan učim, sa kojima zajedno stvaram. Verujem da smo uigrana ekipa, znamo svoje prednosti i mane. Svi znamo gde nam je mesto u toj podeli. Znamo kako drugi razmišlja. Imamo iste ciljeve. Kada se čovek u svome poslu oseća kao kod kuće, strahovi nestanu, poverenje u druge postaje normalna pojava. Mene ono održava u životu, daje mi snagu za sutra, veru u ljude. Svoju kuću bih napustila samo ukoliko bi me Džoni pozvao u onaj već pomenuti holivudski film
Treba puno hrabrosti i snage da bi čovek svake večeri stao pred publiku. Zato mora naći neki mir van scene. Kako se ti štitiš od svakodnevne histerije 21. veka, galame, viška informacija? Gde bežiš, kome bežiš kada se ne daješ publici?
- Da bismo ostali donekle mirni u ovako krivom svetu, svaki čovek bi trebalo da ima ventil za negativne taloge. Nažalost, vidim da je ljudima mnogo lakše da uzmu neku tabletu, popiju čašu vina, pobegnu u svet društvenih mreža ili virtuelnih igrica. Malo je onih koje stretnem na trčanju, uglavnom su to svako jutro ista lica i već smo na: kako je komšija, opet se džogira, hoćemo danas pet ili sedam km… Ja istrčim i izvežbam iz sebe te moje nemire. Em me opusti, em se rekreiram. Ako me neko istera iz tog mog mira, opet odem na trčanje, u prirodu - ako je moguće, pored Dunava, na kej ili na Ribarac. Ranije sam svirala i violinu, mada sad imam sve manje vremena, ponekad mi ipak treba da opustim dušu uz note i instrument.
Jako je teško stvarati magiju na sceni a istovremeno kreirati je i u stvarnom životu. Ti si mama, supruga i glumica. Koliko je to puta dnevno šizofrena situacija?
- Kada čovek prihvati svoj život takav kakav jeste, onda se sve to ni ne postavlja kao pitanje. To se ne razdvaja. Kao kafa 3in1, i ispadne dobro na kraju. Kada bih počela da se preispitujem, da li sam ovo ili ono, mama ili supruga, glumica ili mama, supruga ili glumica, pa nema te kilometraže koju bih morala da pretrčim da se dovedem u red. Ja sam Agota - 3in1. Imam svoju porodicu, sinove, imam prijatelje i kolege, imam posao. Svoj život, i ne bih ga menjala.
Koliko porodica danas utiče na razvoj deteta a koliko, već odmalena, internet koordinira sve u njoj? Je li ti tvoj scenski život doneo kakve životne mudrosti o ljudima koje si mogla da primeniš u svojoj porodici i okruženju?
- Mislim da je porodica suštinski najvažnija za razvoj deteta. Da odraste sa mamom i tatom, u ljubavi, sa mnogo smeha, druženja i igre. Ukoliko roditelj nema vremena za svoje mališane, tu počinju da se stvaraju problemi, deca se okreću televiziji i kompjuterima i odrastaju u pogrešnom svetu, uče neke iskrivljene norme i odrastaju u ljude kojih je sve više. Pitamo se gde grešimo, a u stvari znamo. Posao glumca je takav da ga nosim svuda sa sobom. Kada sam kod kuće - opet razmišljam o ulozi, o nekoj situaciji, vežbam pesme, itd… A pri tom se igram sa svojom decom. Učim od njih jer me svakog dana podsete šta je suština života.
