Izvor: Objava, 12.Jul.2019, 12:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ИСКРЦАВАЊЕ САВЕЗНИКА НА СИЦИЛИЈУ 1943. ГОДИНЕ

Острво Сицилија је у Другом светском рату била значајна ваздухопловна и поморска база фашистичке Италије. После завршетка борби у северној Африци, савезници су, у духу одлука донетих на конференцији у Казабланци крајем јануара 1943. године, почели већ у мају припреме за десант на Сицилију.

Савезничке инвазионе снаге под командом британског генерала Александера биле су обједињене у 15. групу армија, коју су сачињавале: британска 8. армија (250.000 војника) под командом генерала Монтгомерија и америчка 7. армија (228.000 војника), генерала Патона. Британске снаге добиле су задатак да се искрцају на југоисточну обалу Сицилије, јужно од Сиракузе, а америчке снаге на јужну обалу у ширем подручју места Ђела.

У операцији "Хаски", како је названо освајање Сицилије, учествовало је 12 савезничких дивизија, неколико самосталних бригада и одреда у чијем саставу је било 478.000 војника, 800 тенкова, 1.800 топова и 15.000 возила. За инвазију Сицилије савезници су концентрисали 4.900 авиона.

Конвоји с материјалом и трупама полазили су из многобројних ближих и удаљенијих лука, не само на обалама Средоземног мора (Малта, Триполис, Сфакс, Оран, Алжир, Бизерта, Тунис, Александрија, Порт Саид) већ и из Велике Британије (Клајд). У водама Малте амерички конвоји су се формирали у Западни десантни одред, а британски у Источни десантни одред. Сваки од ових одреда имао је блиску заштиту и бродску подршку. Снаге осигурања биле су подељене на два састава. Ојачана ескадра H (4 бојна брода, 2 носача авиона, 6 крстарица и 18 разарача) имала је задатак да крстари источно од Сицилије и штити десантне одреде од евентуалног напада италијанске флоте. Ескадра Z (2 бојна брода, 6 разарача), дислоцирана западно од Сицилије, спречавала би деловима италијанске флоте да се приближе подручју искрцавања са запада, а непосредно уочи десанта, бомбардовала би луке Трапани и Марсалу на западној обали Сицилије, у циљу диверзије. Подморнице у саставу десантних одреда имале су задатак да служе као навигацијске ознаке и да искрцају диверзантске одреде на обалу Сицилије.

Тактичка авијација имала је задатак да обезбеди локалну превласт у ваздуху за време извођења операције, штити конвоје приликом превожења и подржава трупе после искрцавања. Стратегијска авијација требало је да бомбардује важне објекте у непријатељевој позадини и, по потреби, пружа подршку копненим снагама.

Одбраном Сицилије руководио је италијански генерал Гузони, који је у споразуму с Немцима поделио снаге у два ешелона. Први, састављен искључиво од италијанских јединица, распоређен је у кордонском распореду дуж обале. Те снаге требало је да пруже одлучан отпор нападачу и створе потребно време за интервенцију другог ешелона, који се налазио у унутрашњости отока, а састојао се од моторизованих немачких и неколико италијанских дивизија. За одбрану Сицилије Немци и Италијани су ангажовали 300.000 људи (од тога 70.000 Немаца), 400 тенкова, 1.500 топова и 1.000 авиона. Међутим, од флотних снага које су још увек биле јаке, Италијани су употребили само неколико подморница и торпедних чамаца, који су базирали у лукама Сицилије.

Савезничком искрцавању претходило је интензивно бомбардовање из ваздуха свих осовинских аеродрома на Сицилији и Сардинији. Од 3. до 9. јула онеспособљена је већина аеродрома, а авиони који нису били уништени, пребазирани су на италијанско копно. У међувремену, зависно од удаљености, испловили су десантни конвоји из лука и до вечери 9. јула приспели у близину Малте. Неочекивано јак маестрал, који је тог поподнева почео да дува, смањио је брзину кретања бродова и изазвао многе тешкоће укрцаним трупама, али је било касно да се операција одложи и изјутра 10. јула почело је искрцавање између Сиракузе и Ликате.

Пре но што су први ешелони поморскодесантних трупа ступили на обалу, спустиле су се на Сицилију ваздушнодесантне трупе. Због слабог отпора обалских јединица, савезници су већ првог дана успоставили мостобран на фронту од преко 150 км и обезбедили искрцавање осталих снага.

У ноћи 10/11. јула немачка оклопна дивизија "Херман Геринг" и италијанска пешадијска дивизија "Ливорно" поселе су полазне положаје за напад на америчке снаге у рејону Ђеле. Међутим, у јутарњим часовима 11. јула, пре него што су ове снаге кренуле у напад, савезнички бродови подршке отворили су снажну артиљеријску ватру, која је Италијане потпуно деморалисала. Немци су, и поред претрпљених губитака, кренули у напад. Тенкови су успели да продру у положаје америчких трупа, али је уз помоћ бродске артиљерије напад сломљен и Немци присиљени на повлачење.

Пошто је одбијено више италијанско-немачких противнапада, настављено је продирање у унутрашњост Сицилије. Према Палерму је наступала 7, а према Месини 8. армија, при чему су јачи отпор напредовању Англо-Американаца пружале само немачке трупе. Борбе су трајале 38 дана. Осовинске снаге су претрпеле тешке губитке (око 120.000 погинулих), али савезници су пропустили прилику да све снаге које су браниле Сицилију опколе и униште. У времену од 3. до 16. августа са Сицилије се преко Месинског теснаца на италијанско копно повукло 62.000 италијанских и близу 40.000 немачких војника, а пребачено је чак и близу 10.000 возила, 47 тенкова и велика количина ратног материјала. Савезници су у борбама за Сицилију имали 35.000 погинулих и рањених војника.