Izvor: Objava, 21.Okt.2019, 13:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР 1941. ГОДИНЕ

Приликом слома Краљевине Југославије у Другом светском рату Немци су ушли у Крагујевац 11. априла 1941. године. Прва мера је била одузимање оружја, кога је иначе било мало у Војно-техничком заводу, јер је отпремљено пред рат у војне јединице.

Окружни комитет КПЈ и Окружни комитет СКОЈ-а радили су веома ефикасно. Од омладинаца и радника стварају се илегалне десетине, којих до почетка јула има 35. При Месном комитету КПЈ образован је Војни комитет а њим руководи Светозар - Тоза Драговић. Прикупља се оружје. У Шумарицама склоњено је, у сандуцима, до 100.000 метака.

Немци позивају раднике у Војно-технички завод. Од њих 12.000 долази свега 700, а половина по задатку МК КПЈ да за време рада оштети машине. Уместо производње Немци почињу демонтажу постројења - као један од облика привредне пљачке - и у 268 вагона одвозе у Јесенице 4.488 машина. Многе од њих остале су без најважнијих и најосетљивијих делова, а скинули су их радници.

Окружни комитет КПЈ долази до списка, на коме је 31 комуниста и симпатизер, што су га по налогу окупатора направили квислинзи. Сви су се на време склонили. Агенти 23. јуна, дан по нападу Немачке на СССР, остају празних руку јер не налазе никога предвиђеног за хапшење.

После напада на Совјетски Савез почињу да делују илегалне десетине. Акције су бројне и смеле, тако да је полиција забринута и озбиљно уплашена. Скојевци секу телефонске жице, пале окупаторову штампу, растурају и лепе летке...

Двојица омладинаца, 1. августа, на очиглед стражара, запалила су мапу источног фронта испред немачке команде.

Двадесет првог августа пале су и прве жртве - члан КПЈ Стеван Зарић, берберски радник, и скојевац Божидар Петровић, средњошколац. Ухваћени су при покушају да ликвидирају једног агента. Иако мучени у полицији, храбро се држе не одавши никога. Убијени су, а затим обешени у центру града.

Град није покорен.

Окупатори и квислинзи осећају се несигурним.

Комунисти, и поред свих мера полиције, раде непрекидно, проводећи тако одлуке КПЈ да се пружи што снажнији отпор непријатељу. Посебно су храбри у својим подухватима скојевци и омладина.

Фронт на којем делују напредне снаге заиста је широк и свеобухватан.

Истовремено са акцијама у граду, почетком јула, врше се припреме за стварање Крагујевачког народноослободилачког партизанског одреда.

Одлука о његовом формирању донесена је 12. јула на састанку Окружног комитета КПЈ за Крагујевац, у оближњем селу Грошници, у Петровој воденици. Именован је и штаб одреда који је већ сутрадан обавио све организационе послове. Одред има три чете, а већ 14. јула из Крагујевца долази и прикључује му се пет десетина.

Окружни комитет КПЈ објавио је, 15. јула, проглас - позив на јединствену борбу против окупатора радницима, сељацима, грађанима и свим родољубима Шумадије.

Постојање партизанског одреда осетило се веома брзо. Он је у првој половини августа разоружао све жандармеријске станице на територији крагујевачког и гружанског среза. У оба среза било је укупно осам оваквих станица. Током августа одред је поред разоружавања жандармеријских станица, спаљивао општинске архиве и палио књиге које је окупатор успоставио на вршилицама приликом вршаја, ради контроле житарица и узимања пшенице. Такође је онеспособио све железничке станице на прузи Лапово - Крагујевац и Крагујевац - Краљево, демолирајући станичне зграде и телефонско-телеграфске уређаје у њима. Оштећени су и срушени, у првој половини септембра, готово сви мостови на путевима Лапово - Крагујевац и Крагујевац - Горњи Милановац.

Борци истовремено делују и политички - одржано је више од 20 митинга, на којима је народу објашњаван значај и циљеви ослободилачке борбе коју је повела Комунистичка партија.

Акције се настављају и у септембру. Сарађује се са суседним партизанским одредима - Краљевачким, Чачанским, Првим и Другим шумадијским, Поморавским. Убрзо чете Крагујевачког одреда прерастају у батаљоне.

У Крагујевцу је, за ово време, стациониран јак немачки гарнизон са преко 5.000 војника.

Због успешног деловања Крагујевачког народноослободилачког партизанског одреда у околини, Немци су практично у блокади, потпуно одсечени од осталих места. Посебно због оштећених саобраћајница.

На прилазу граду су партизанске предстраже. Чак су и сељаци из околине престали да доносе намирнице.

Становници Крагујевца једнодушно подржавају акције одреда, а у самом граду непрекидно узнемиравају окупаторе.

Немци, уз помоћ полиције и љотићеваца, заводе мере терора. Хапсе, 13. октобра, 150 људи које ће сутрадан водити испред себе као таоце.

Пробој блокаде Немци су почели 14. октобра. Један њихов батаљон и одред недићеваца, уз сталне борбе са партизанима, продро је до Горњег Милановца. Ту су похапсили нове таоце и 17. октобра вратили се у Крагујевац.

У борбама са партизанима, приликом овог пробоја, погинуло је десет а рањено 26 Немаца. Изгубили су и три тенка.

Општенародни устанак снажно се ширио у Србији. Немачки окупатори одлучили су да тај, за њих неочекиван отпор, скрше што суровије.

Устанак у Србији требало је да угуши генерал Беме, командант 18. армијског корпуса, коме је била подређена сва војна и управна власт у Србији. Он, 10. октобра, издаје наредбу:

"Стрељати:
а) за сваког убијеног немачког војника или фолксдојчера (мушкарца, жену или дете) 100 заробљеника или талаца;
б) за сваког рањеног немачког војника или фолксдојчера 50 заробљеника или талаца."

Тако је почела јесен крвавих покоља у Србији.

На удару је Крагујевац и његова околина.

По повратку из Горњег Милановца, 19. октобра, немачки 3. батаљон 749. пешадијског пука и 1. батаљон 724. пешадијског пука излази из Крагујевца и у селима Грошници, Маршићу и Мечковцу врши масовно стрељање сељака. У овим селима окупатори су похапсили све мушкарце од 14 до 60 година који су се затекли код кућа или на њивама и без икаквог објашњења пострељали. Стрељано је укупно 427 људи.

Крагујевац је на реду.

Око 70 људи ухапшено је већ 18. октобра, а сутрадан увече град је изнутра блокиран.

Ујутро, 20. октобра почела су масовна хапшења свих мушкараца од 14 до 60 година.

Нису били поштеђени ни ђаци од петог до осмог разреда гимназије. Немачки војници изводили су их из учионица са часова, заједно са професорима - мушкарцима. У колонама, похапшени грађани одвођени су, уз јаку наоружану пратњу немачких војника, и затварани у бараке трећег артиљеријског пука бивше југословенске краљевске војске. Приликом одвођења у бараке, ухапшенима су одузимане легитимације и све што су од вредности имали код себе.

Освануо је 21. октобар 1941. године - најтужнији дан у историји Крагујевца. Шумарице су претворене у стратиште.

Немачки војници стрељали су похапшене у групама од 150 до 600 људи. Ученике су стрељали заједно са похапшенима. Љотићевци су покушали да из групе ученика ослободе Милоја Павловића, директора Учитељске школе, али је он то одбио: "Ја њихов професор стари, зар да их оставим саме? А сутра... Зар сутра да показују на ме...?" Са њима је и стрељан. Постројени за стрељање ђаци и професори су загрљени умирали под митраљеским рафалима певајући "Хеј Словени".

У очекивању стрељања ухапшени радници, ђаци, професори, службеници, свештеници и други - на кутијама од цигарета, на ђачким и радничким књижицама, на листовима из ђачких свезака, на маргинама новина, остављали су поруке - "Осветите нас!", "Чувај ми децу", "Мама, пошаљи ми џемпер, хладно ми је"...

Пред цевима митраљеза узвикивали су: "Живела слобода", "Живела Комунистичка партија", "Живео Совјетски Савез"...

У масакру становништва учествовали су немачки војници 1. батаљона 724. пешадијског пука 704. пешадијске посадне дивизије и 3. батаљона 749. пешадијског пука 717. пешадијске посадне дивизије. Помагачи окупатора у извршавању овог масовног убијања били су љотићевци - добровољци Петог добровољачког одреда под командом Марисава Петровића, недићевци и сви остали органи немачких војних и цивилних власти, као и крагујевачка полиција. Генерал Лотар, који је за то време био у граду, контролисао је како тече одмазда.

Тако је 21. октобра 1941. године у Крагујевцу стрељано преко 7.000 мушких становника града и околине, међу њима преко 300 ученика средњих школа, 18 професора и петнаесторо деце млађе од 12 година. Требало је за одмазду да умре читав један град. То је потврђено и на познатом процесу фашистима у Нирнбергу, 1947. године.

"Тако је у току једног дана од стране немачких регуларних војних јединица било стрељано готово сво одрасло мушко становништво једног града у Србији."

Једина стрељана жена је Нада Наумовић, студент медицине, члан КПЈ, која је доцније проглашена за народног хероја.

То је крагујевачки октобар 1941 - сурова прича о судбини града који није случајно одабран за одмазду и масакр. Требало је да због својих слободарских традиција буде застрашујући пример. Требало је да умре... У том и таквом Крагујевцу фашисти су, казује песник, убијали људе бојећи се ратника, убијали очеве бојећи се синова, убијали синове да не одрасту...

Убијали су људе,
Бојали су се људи.

Но, оно што је одлучило да живи, да се бори да би часно живело, оно што мора да траје - а зове се Слобода - није могао да покоси ниједан митраљез.

С метком туге у срцу
задрхтао је Крагујевац
ал' није пао.
Јер крик у пуцањ,
сузе у рафал,
јецај у бомбу
преточит' је знао.

Тако је било наредне три године, три године до слободе која је дошла 21. октобра 1944. године. На исти онај дан када је читав Крагујевац стајао испред немачких митраљеза.