Izvor: Objava, 11.Nov.2020, 12:15

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

Први светски рат био је оружани сукоб двеју империјалистичких група држава, настао као последица крајње заоштрених противречности у капиталистичком свету. У самом почетку захватио је 8 држава: на страни Антанте Француску, Велику Британију, Русију, Србију, Црну Гору и Белгију, а на страни Централних сила Немачку и Аустро-Угарску. До завршетка, у рат је ступило укупно 36 држава са преко 1,5 милијарду становника. Непосредни повод за рат био је атентат који је 28. јуна 1914. извршио у Сарајеву на аустријског престолонаследника, надвојводу Фердинанда Хабзбуршког, Гаврило Принцип са групом револуционара из омладинске револуционарне организације "Млада Босна". Аустро-Угарска је оптужила Србију као кривца за атентат па јој је, на подстицај Немачке која се најбоље припремила за рат, предала 23. јула ултиматум који је садржао тако понижавајуће захтеве да се унапред рачунало да ће бити одбијен. Аустро-Угарска је прекинула дипломатске односе са Србијом и 28. јула објавила јој рат. Датум објаве рата Србији сматра се почетком Првог светског рата, јер се аустроугарско-српски сукоб убрзо претворио у европски и светски рат. Немачка је стала на страну Аустро-Угарске и 1. августа објавила рат Русији, а 3. августа и Француској. Велика Британија објавила је рат Немачкој (4. августа), пошто је њена војска упала у неутралну Белгију, а Аустро-Угарска је следећег дана објавила рат Русији. Црна Гора је стала уз Србију, док се Италија није прикључила партнерима из Централних сила, већ је прогласила неутралност, да би касније прешла Антанти. Јапан је 23. августа објавио рат Немачкој, а Турска је 29. октобра ушла у рат на страни Централних сила.

Свака од држава-учесница имала је своје циљеве. Највише расположења за рат било је у владајућим круговима Немачке, која је желела да од својих ривала преотме колоније и сфере утицаја, потчини велике делове Европе и оствари превласт у свету. Њена, пак, савезница Аустро-Угарска ушла је у рат да би учврстила власт над угњетеним, претежно словенским народима, поробила Србију и Црну Гору и успоставила доминацију на Балкану.

У почетку рата створена су три главна фронта (ратишта): Западни, на коме су вођене борбе немачке војске с једне стране, и француске, белгијске и британске војске, с друге; Источни, на коме се руска армија сукобила са аустроугарским и немачким снагама, и Балкански, где су ратовале српске и аустроугарске трупе. Поред њих, постојао је још и Месопотамски фронт (Велика Британија против Турске).

ТОК РАТА 1914. Борбе су најпре отпочеле на западном фронту: Немачка је за само месец дана прегазила Белгију и надирала према Паризу. Почетком септембра, у бици на реци Марни, француски генерал Жофр зауставио је Немце и присилио их на повлачење до реке Ене, где се фронт стабилизовао. Наступио је период позиционог (рововског) рата: фронт је с обе стране био утврђен дубоким рововима опасаним бодљикавом жицом.

На Источном фронту операције су почеле 17. августа, када су се сукобиле руске трупе са немачким снагама. У Источној Пруској (код Таненберга и Мазурских језера) Немци су нанели Русима два тешка пораза, па су се они уз велике губитке повукли на десну обалу реке Њемен. Немци су успели да зауставе и руску офанзиву у Галицији и Буковини.

На Балканском фронту, аустроугарски команданти били су уверени да ће обрачун с малом Србијом бити брз и лак, али се догодило супротно: доживели су тежак пораз. Малобројна српска војска је извојевала велику победу у Церској бици (августа 1914) када је генерал Степа Степановић присилио непријатеља да се повуче преко Дрине. То је била прва победа савезника над Централним силама у рату. Командант аустроугарске Балканске војске, генерал Поћорек, отпочео је нову офанзиву из Босне. Упорном одбраном на Дрини заустављена је друга офанзива Аустријанаца на Србију. После тога развиле су се вишенедељне најкрвавије борбе од свих које је српска војска водила у Првом светском рату (Дринска битка). Срби су се, пре свега због недостатка муниције, морали повући. Напуштен је Београд, Ваљево и низ других градова, а Беч је већ славио коначну победу над Србијом. Међутим српска војска је на иницијативу команданта 1. армије генерала Живојина Мишића кренула у противофанзиву. У Колубарској бици разбила је 5. и 6. аустроугарску армију и за само 12 дана (до 15. децембра) избацила непријатеља из Србије. Славна Колубарска битка је један од најбоље изведених маневара у историји ратовања уопште. У Србији је прве ратне године погинуло 50.000 аустроугарских војника.

ТОК РАТА 1915. Почетком године Немачка пребацује тежиште операција на Источни фронт како би неутралисала Русију, после чега би се окренула против Француске. Немци крећу у офанзиву из Источне Пруске (4-22. фебруара) и остварују успех у бици код Мазурских језера, али су руском офанзивом заустављени. Након почетних неуспеха Немци средином априла пребацују са запада своје најбоље дивизије, од којих је формирана 11. армија генерала Макензена, који је 2. маја пробио руски фронт код Горлица. До краја септембра Руси су избачени из Галиције, Пољске и других области. Коначно се фронт стабилизовао на линији река Дњестар - Ришки залив.

У немогућности да пробију немачки фронт на западу, савезници одлучују да почетком 1915. освоје Босфор и Дарданеле, како би се повезали са Русијом. Извршен је велики десант на полуострво Галипоље, али је због јаког отпора турске војске подухват пропао, па су крајем 1915. и почетком 1916. остаци француске и британске војске евакуисани у Солун.

На почетку рата Италија је прогласила неутралност, а обе зараћене стране покушавале су да је придобију, обећавајући територијалне уступке. Априла 1915. Италија је приступила силама Антанте, а за узврат јој је обећано Словеначко приморје, Трст, Истра са кварнерским острвима и део Далмације, као и неке друге територије. Тиме је у мају 1915. створен и Италијански фронт. На њему су италијанске снаге водиле од јуна до децембра више офанзива на Сочи, али без икаквог резултата.

Током 1915. централне силе су појачале своје снаге према Србији довођењем немачких трупа и командног кадра. Повољна околност за Централне силе било је придобијање Бугарске (у октобру 1915), која је почетком рата прогласила неутралност. Бугарске снаге напале су српску војску с леђа (14. октобра), а Макензен је претходно напао Србију са 11. немачком и 3. аустроугарском армијом из Баната и Срема. Не могавши да одоли нападима надмоћнијег непријатеља, српска војска повукла се на Косово и Метохију, одакле је крајем новембра почела повлачење преко Црне Горе и Албаније до Јадранског мора, где је требало да се укрцају на савезничке бродове. Под леденом зимом, гладна и изнурена, српска војска изгубила је више од 77.000 војника, а од 200.000 људи, колико се повлачило с војском, остало је само 60.000. На малом острву Виду, крај Крфа у Грчкој, налази се гробље српских војника који су се пробили до мора, али су подлегли поднетим напорима и болести. Заједно с војском повукла се на Крф и влада. Тако је српска војска, иако је њена земља била окупирана, наставила рат. После пораза Србије, аустроугарске снаге напале су Црну Гору. Црногорски сердар (генерал) Јанко Вукотић успео је да их заустави у бици код Мојковца 1916, међутим уследио је напад из Боке Которске, преко Ловћена, па је за 5 дана аустроугарска војска освојила црногорску престоницу Цетиње. Србију и Црну Гору су окупирале аустроугарске и бугарске трупе, заводећи најсуровији окупациони режим.

ТОК РАТА 1916. Немци су 21. фебруара 1916. започели Верденску битку, једну од најкрвавијих у историји ратова, која је, с прекидима, трајала до 9. септембра. У борбу су с обе стране уведене велике снаге, а губици су били огромни - 685.000 мртвих војника са сваке стране. Французи су успели да одбране Верден, који је постао симбол њиховог отпора у Првом светском рату. У лето је почела британска офанзива на реци Соми, у којој су Британци први пут употребили тенкове (15. септембра). Битка је трајала до децембра и завршила се савезничким неуспехом, пошто циљ офанзиве није остварен. Губици су с обе стране били већи него код Вердена. Руси су средином јуна почели велику офанзиву против Аустријанаца на Источном фронту. Под командом генерала Брусилова пробили су фронт и брзо напредовали. Од јуна до августа Брусилов је заузео Буковину и део Галиције и заробио више од 400.000 непријатељских војника. Међутим његово напредовање није дуго трајало, јер је војска била исцрпљена и лоше снабдевена.

Румунија је 28. августа ушла у рат на страни Антанте, али је њена војска до децембра у борбама с Немцима претрпела слом - изгубљен је већи део Румуније заједно с Букурештом.

Савезници су 11. септембра на новоотвореном Солунском фронту предузели офанзиву против Бугара у Македонији. У огорченим борбама српска војска је 18. септембра заузела планински врх Кајмакчалан, чиме је закорачила на тле отаџбине. Срби су заједно са Французима 19. новембра успели да заузму Битољ и протерају Бугаре. Средином децембра, због пораза Румуније у сукобу са Немцима као и због исцрпљености српске војске, која је у крвавим биткама изгубила око 30.000 бораца, Антанта је обуставила офанзиву на Солунском фронту који се затим стабилизовао све до септембра 1918.

Крајем новембра Грчка је напустила дотадашњу политику неутралности и ушла у рат на страни чланица Антанте.

На мору су се 31. маја сукобиле главнина британске и немачке флоте, у Јитландској бици, највећем поморском сукобу у Првом светском рату. Британци су изгубили више бродова, али је немачка флота прекинула борбу и повукла се у своје базе.

ТОК РАТА 1917. Немачка 1. фебруара објављује савезницима "неограничени поморски рат", што је значило да ће њена флота убудуће нападати све бродове који плове ка лукама противника. У Русији је почетком године избила Фебруарска револуција која је делимично паралисала њену војску. У Аустро-Угарској је протестовало око два милиона радника.

САД су 14. јула ушле у рат на страни Антанте, коју су од почетка сукоба подржавале и материјално помагале.

Британци су од јуна до новембра водили битку у Фландрији. Нанели су Немцима тешке губитке, али нису успели да пробију њихов фронт.

Почетком јуна поново је оживео Источни фронт. Користећи чињеницу да су руски војници одбијали да се боре, аустроугарска и немачка војска пробиле су 19. јула руски фронт и потисли Русе из Буковине и дела источне Галиције. Незадовољство руског народа на фронту и у позадини политиком владе кулминирало је у Октобарској револуцији. Аустроугарска војска је заједно са Немцима у бици код Кобарида нанела тежак пораз Италијанима, који су ипак успели да се уз хитно ангажовање британских и француских снага (пребацивање 12 дивизија) консолидују и заједно с њима следеће године узврате ударац аустроугарским снагама на реци Пијави.

Турци су у борби са Британцима изгубили Багдад и Јерусалим на Средњем истоку.

ТОК РАТА 1918. Почетком године немачка армија је на Источном фронту постигла нове значајне победе, па је нова совјетска влада у Русији потписала мировни уговор са Аустро-Угарском и Немачком у Брест-Литовску са одредбама које су биле неповољне за Русију. Иако је рат на Источном фронту прекинут, Немачка је била економски исцрпљена, а Велика Британија јој је онемогућавала довоз сировина. Последњим снагама Немачка је у пролеће почела офанзиву на Западном фронту у којој је учествовало 90 дивизија. Оне су пробиле фронт и озбиљно запретиле да "клином" раздвоје британску и француску војску. Међутим почетком априла Немци су задржани интервенцијом француске војске. Извлачећи искуства из немачке офанзиве, Французи, Британци и Белгијанци су уместо дотадашњих посебних војних команди створили јединствену Врховну команду; на њено чело постављен је француски маршал Фердинанд Фош. Немачка је до јула 1918. извршила још четири безуспешна покушаја да пробије западни фронт. За то време су постепено стизале на Западни фронт америчке дивизије, што је омогућило савезницима да у августу предузму контраофанзиву која је Немачку коначно принудила на капитулацију. У јеку велике савезничке офанзиве на Западу, почела је и офанзива на Солунском фронту, где су српски и француски војници извршили пробој 15-18. септембра. За десетак дана непријатељ је потпуно разбијен. Српска војска избила је 23. септембра на бугарску границу код Царевог Села и Криве Паланке, па је Бугарска капитулирала 29. септембра. Српска и француска војска су ослободиле Србију и савладале неколико слабих немачких дивизија које су покушале да зауставе њихова напредовања. Београд је ослобођен 1. новембра. Убрзо после Бугарске капитулирала је Турска (30. октобра), затим, 3. новембра Аустро-Угарска и најзад, 11. новембра 1918. Немачка. Капитулацијом Немачке Први светски рат је завршен, а Мировни уговор потписан 28. јуна 1919. у Версају.

У Првом светском рату под оружјем је било око седамдесет милиона људи, а погинуло је осам милиона, док је човечанство претрпело огромне патње, болести и страдања.