Izvor: Objava, 09.Jul.2019, 16:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНАК 1875-1878. ГОДИНЕ

Низ устанака у Босни и Херцеговини против турске власти у претходне две деценије завршава се великим устанком, који избија 1875. године и постаје полазна тачка за шири ослободилачки покрет јужнословенских народа. У рат против Турске улазе Црна Гора и Србија, најпре саме, а затим у савезу са Русијом. Упоредо се развија и акција великих сила заинтересованих у тзв. Источном питању, које теже да сваки ослободилачки покрет против Турске решавају у складу са својим интересима.

Устанак у Босни и Херцеговини није избио одједном, него се политички и друштвено припремао неколико година раније. У припремању устанка највише се радило у Херцеговини, где је отпор против турске управе и социјално-економске експлоатације нашао најјачи одраз. Поред унутрашњих фактора, дизању устанка допринела је и агитација тајних политичких организација, које је углавном организовала Србија, као и заштитничка помоћ коју је Црна Гора давала политичким емигрантима и избеглицама из суседних граничних крајева под турском влашћу. Нарочито је у томе погледу радила Црна Гора. Да би олакшао положај херцеговачког становништва кнез Никола Петровић интервенисао је још 1873. године код руског и аустријског двора да би се на Порту извршио дипломатски притисак и тиме заштитио и олакшао општи положај Херцеговаца. Ти његови кораци остали су без резултата.

Тешке прилике у којима су живели сељаци у Босни и Херцеговини који су, и поред низа турских реформи, и даље остали у кметском положају, нарочито су се погоршале 1874. године. Летина у неким крајевима била је сасвим слаба, па се у невесињској и гатачкој нахији појавила оскудица и глад. Турска власт се није бринула о становништву, а њени органи су вршили насиља и злоупотребе. Народни прваци невесињске нахије одлучили су да се на пролеће 1875. године дигне оружани устанак. Велика заоштреност између обесправљеног хришћанског становништва и домаћих феудалаца - ага и бегова, није попуштала. То је условило да је у јуну 1875. године дошло до оружаног сукоба између сељака и турских заптија код Габеле, у јужној Херцеговини, а одмах затим дошло је и до веће борбе и у невесињској нахији, код Невесиња. Затим је хајдучка чета Пере Тунгуза напала војничку пратњу и отела караван у Биштини, код Невесиња. У потери за хајдучком четом Пере Тунгуза, турске јединице и заптије из Невесиња сукобиле су се 9. јула 1875. године са групом наоружаних сељака Јована Гутића на брду Градац, северно од села Клекова. Тај сукоб назван је "Невесињска пушка", и био је сигнал за почетак општег устанка у Херцеговини. У току лета 1875. године народ великог дела источне Херцеговине протерао је представнике турске власти, па је почео да се организационо припрема за предстојеће сукобе са турском војском. Тога ради устаници се обраћају Црној Гори за помоћ у оружју и муницији. Убрзо се устанак проширио и на друга подручја Херцеговине и обухватио је готово сав српски живаљ и знатан део католичког становништва. На челу устаничких чета били су домаћи прваци: у источној Херцеговини војводе Лазар Сочица, поп Богдан Зимоњић, Мићо Љубибратић, харамбаша Перо Тунгуз, Трипко Вукаловић и други, а у доњој Херцеговини (поред далматинске границе) католички свештеник Иван Мусић. Први већи успех постигли су херцеговачки устаници 29. августа 1875. године у нападу на Невесиње, кад је освојена варош сем утврђеног дела града.

Месец и по дана по избијању устанка у Херцеговини дигао се на оружје и народ у Босанској крајини. Прво се побунило Кнежопоље, па се устанак проширио на територији од доње Босне до личко-далматинске границе. На челу устаничких чета у Босанској крајини истакли су се харамбаше Петар Петровић Пеција и Остоја Корманош, као и заповедници Голуб и Перо Бабић, Марко Бајалица и други. Главни центар отпора је био у Црним Потоцима (тромеђа Далмације, Босне и Лике), где се налазило језгро устаничких чета. У Босанској крајини, одстранивши турске власти из хришћанских села, устаници су развили посебну тактику ради заштите ослобођених места и крајева: поседање друмова и кланаца и блокирање турских посада у варошима. Устанак се брзо пренео и на југозападну Босну.

Побуњени народ се склањао у планине или пребацивао преко границе, а муслимански феудалци склањали су се у варошице, одакле су се успешније супротстављали устаницима, помогнути од регуларних војних снага посланих из Цариграда. Због тога ниједна од противничких страна није могла брзо постићи одлучујућу победу, и борбе су вођене 1876. и 1877. године. Устаници су почетком марта 1876. године на Муратовици однели сјајну победу над Турцима, којих је пало 800, док су заплењени два брдска топа типа "круп", 1.300 пушака острагуша и велика количина муниције.

Устанак босанско-херцеговачког становништва наишао је на добар пријем у ширим круговима свих Јужних Словена, у Црној Гори, Србији, Војводини, Хрватској и Далмацији. Многи истакнути људи тога доба, као Светозар Милетић, бискуп Јосип Јурај Штросмајер, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Владислав Каћански и други, развијали су живу пропагандну активност у корист босанско-херцеговачких устаника. У Београду, Загребу, Новом Саду, Дубровнику, Цетињу, Трсту и другим местима стварају се одбори за материјално помагање избеглица и устаника. Од личности у тим одборима истичу се социјалиста Васа Пелагић, трговац - емигрант Васо Видовић и други. Босанско-херцеговачки устанак је подржавао италијански револуционар Ђузепе Гарибалди и други напредни људи Европе, чијим су залагањем формирани комитети за помоћ устаницима у Риму, Венецији, Бечу, Лондону и другим европским градовима.

Устанак у Херцеговини и Босни био је прогресиван, јер је рушио феудални поредак. Поред сељаштва у устанку је учествовало и српско грађанство, преузевши политичко руководство и дајући му карактер националноослободилачког покрета. Унаточ масовности и трогодишњем трајању, устанак је имао низ слабости: имао је карактер герилске борбе; није имао заједничку врховну команду; недостајало је оружје, тако да је било свега до 30.000 бораца.

Устанак је 1876. године проузроковао рат Србије и Црне Горе против Турске. Како је Порта одбила да у Босни спроведе реформе, следеће године у рат је ступила и Русија.

Немоћ Турске да у трогодишњим борбама угуши устанак искористила је Аустрија, која је упорном дипломатском борбом на међународном плану остварила своје претензије на Босну и Херцеговину. На Берлинском конгресу у лето 1878. године она је добила мандат од великих сила да војнички окупира Босну и Херцеговину, под изговором да у тој земљи заведе ред и мир и реши питања због којих су избијале буне и устанци. Тиме су сви успеси устаника били изиграни. Босна и Херцеговина, додуше, више нису биле под турском влашћу, али су предате новој туђинској - аустроугарској - власти. Аустроугарске трупе су у Херцеговини, септембра 1878. године, разоружале 6.750 устаника, које је црногорски кнез Никола Петровић позвао да мирно приме окупацију. Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину да би јој оне послужиле као плацдарм за остварење своје политике "Drаng nаch Оstеn".