Izvor: Objava, 05.Nov.2018, 08:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КРИМСКИ РАТ 1853-1856.

Средином XIX века огромна Турска је била неоспорно слаба (и по некима на самрти). У таквој ситуацији ставови и политика европских сила имали су изузетан значај. Русија је желела да се прошири на југ, на Балкан и да загосподари Црним морем, а Велика Британија је ово сматрала као претњу за своје интересе на Истоку.

Руски цар Никола I је веровао да ће се споразумети с Великом Британијом, и у тој нади је изјавио британском амбасадору: "Имамо на рукама болесног човека... хајде да се договоримо око поделе његовог наследства." Он је предложио да Велика Британија узме Египат, а да Русија добије Молдавију, Влашку, Бугарску и Цариград који би постао слободна лука.

Кнез Меншиков, царев ађутант, послат је у Цариград са захтевом да добије споразум који би дао Русији стварну заштиту над 20 милиона православних султанових поданика. Пре но што је одговорио, султан Абдул Меџид се посаветовао са британским амбасадором у Турској, лордом Страдфордом де Редклифом, који је уживао нарочито поштовање као осведочени пријатељ Турске. Редклиф је саветовао да се прихвате цареви захтеви и током преговора подстицао је султана на умереност. И поред тога Меџид је одбио руске захтеве.

Велика Британија и Француска су и даље тражиле начин да се избегне рат, али 3. јула 1853. руски генерал Горчаков је запосео подунавске кнежевине (Влашка и Молдавија). Велика Британија и Француска су то схватиле као изазов тако да је ускоро стигла и њихова флота. Иако је Аустрија са Пруском покушавала да сазове међународну конференцију где би се несугласице изгладиле то никако није ишло. Турска је поставила Русији ултиматум да се у року од месец дана повуче из подунавских кнежевина, што је остало без ефекта. Први меци између Русије и Турске испаљени су октобра 1853, а месец дана касније, 30. новембра руски адмирал Нахимов је крај Синопе потопио турску флоту у Црном мору. Слом Турске је био на видику тако да се у Бечу 5. децембра 1853. састају велике силе (без Русије). Из Беча се поручује рускоме цару Николи да овај рат не може донети било какве територијалне промене на Истоку. Заправо, тиме је јасно речено да Русија од заузетих територија за себе неће моћи задржати ништа. Русија је одбила компромис, а то је био знак да француски и британски бродови уплове у Црно море. Флота савезника је била огромна, више од 360 паробродова и једрењака. Како је руска флота била састављена од једрењака то се овој савременој флоти није могла супротставити и повукла се у утврђене луке. Савезничка флота се укотвила код Јевпаторије.

Почетком 1854. француски цар Наполеон III својеручно је написао писмо цару Николи I и поново га покушао довести за преговарачки сто, али овај то опет одбија. На то Велика Британија јавно објави све оно што су руски цар Никола I и њен амбасадор разговарали, а што је руски цар тражио да остане тајна. Од тога момента цела је Европа против Русије, а посебно је огорчење изазвано у Пруској, Аустрији и Француској, будући да је цар Никола I говорио о њима са доста ниподаштавања. Наравно, Русија је била огорчена на Велику Британију што су ови тајни разговори објављени. Тако је Русија сада била сама против свих. У пролеће 1854. Велика Британија и Француска су потписале савезнички споразум с Турском у коме су обећале да ће бранити османске територије и да неће тражити никакву корист за себе. Рат са Русијом је званично објављен у марту.

Сада је Русија била у безизлазном положају. У Црном мору савезничка флота је у пролеће 1854. избомбардовала и тешко оштетила ратну луку у Одеси, док град и трговачка лука нису дирани. На Балтику савезници су опколили Кронштат и искрцали се на Аландска острва. У Охотском мору све су сибирске луке блокиране, у Петропавловску војни арсенали су уништени, а ратна дејства долазе чак до Амура.

Но, главна мета напада је била велика руска поморска база Севастопољ на Црном мору. Здружене јединице од око 50.000 Британаца, Француза и Турака искрцале су се неометано септембра 1854, након што су савезници добили битку код Алме, на Крим и улогорили се код Балаклаве.

Савезничка војска се доста изненадила када је видела да су Руси успели за две недеље да подигну одбрамбене насипе са копнене стране Севастопоља. Тако је пропала идеја о лакоме јуришу, започела је опсада. Прва тежа бомбардовања тврђаве Малахов почела су 17. октобра 1854. Ту је одмах погинуо један од команданата одбране Севастопоља, адмирал Корнилов. Руси су 1854. два пута безуспешно покушали деблокаду града нападима код Балаклаве, где су руске пушке збрисале лаку бригаду британске коњице, и Инкермана. Колера и промрзлине су однеле много већи број освајача него непријатељи. Кримски рат је ускоро постао велика брука Велике Британије и Француске због велике неспособности оних који су га водили, због грешака војних старешина, пропуста да се обезбеде одговарајућа одећа, материјална средства и санитетска служба за војнике. Француска је морала да регрутује за ратни поход још 140.000 људи, а савезницима се придружио и Пијемонт који је на Крим послао експедиционе снаге од 15.000 људи тако да би могао да равноправно с великим силама учествује у сваком будућем управљању европском политиком.

Тек почетком 1855. почињу жестоке борбе, 26. маја био је и први јуриш на Севастопољ. Дана 18. јуна био је општи јуриш на сва руска утврђења. Било је ту неколико већих судара, код Балаклаве, на Инкерману, под Јевпаторијом. Савезници су се све више приближавали зидинама Севастопоља.

Нови општи напад предузет је у лето 1855. Због великих губитака Руси су евакуисали јужни део града, а у септембру је једна француска дивизија под вођством генерала Мак Маона најзад успела да заузме тврђаву Малахов и скрши одбрану Севастопоља. Савезници су 11. септембра ушли у напуштени Севастопољ и обуставили даља дејства. Падом Севастопоља била је решена и судбина целога рата, мада су на азијском ратишту Руси однели неколико победа над турском војском и 28. новембра 1855. освојили Карс. Суочена са јаком коалицијом, Русија је затражила мир.

Мировним уговором потписаним у Паризу 30. марта 1856. решено је бар за извесно време Источно питање. Одлучено је да Црно море буде неутрално (ни Турској ни Русији није дозвољено да у њему држе ратну флоту), да Молдавија и Влашка буду независне (Молдавија је увећана прикључењем једног дела руске Бесарабије), да на Дунаву буде слободна пловидба, да Русија одустане од своје улоге заштитника православне цркве у Турској. Заузврат, султан је обећао да ће потврдити повластице својим православним поданицима.

Мир је свима савезницима донео остварење циљева због којих су ушли у рат. За неко време, Русија је била ослабљена; Француској је први пут од 1815. враћен углед велике силе. Турско Царство се још једном усправило. Најзад, мир је означио знатно јачање француског утицаја на Турску.