Izvor: Objava, 21.Avg.2018, 11:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВУК КАРАЏИЋ О ПОВРАТКУ КНЕЗА ДАНИЛА ИЗ РУСИЈЕ У ЦРНУ ГОРУ 1852. ГОДИНЕ

Црногорци су знали, да ће књаз Данило у суботу уочи илина дне по подне доћи на пароплову у Котор, за то Перо, брат покојнога владике и председатељ сената, са многим старешинама и главарима и простим Црногорцима дође му онде на сусрет. Кад пароплов с мора уђе у залив которскиј под Новим, сретне га Иво Радоњић, војвода његушкиј и сенатор, за коим му је сестра. Кад се пароплов прикучи Котору, дође нањ Перо и загрли се с књазом говорећи: "Благо мене и сад и до вијека!" У тај мах сав су залив од Котора до пароплова биле притисле барке с Црногорцима, кои су пуцали из пушака, као и други многи са сува. Данило је одмах стао викати, да немећу пушака и тако је једва то престало. Кад брод стане и Данило изиђе на суво, онде га обколе остали Црногорци, кои му на брод нису могли изићи, и стану га љубити кои у руку кои у скут где је ко могао дохватити. И у такој гомили одпрате га у град у кућу, која је за њега била одређена. Између остали црногорски старешина и главара овде је био Новица Церовић из Дробњака, кои је 1840. године навео ускоке и помогао ијм те су убили у Дробњацима Смаил-агу Ченгића и кои је за то морао оставити своју постојбину и пребећи у Црнугору, те сад као сенатор живи на Цетињу; граовскиј војвода Јаков Даковић, ћеклићкиј капетан поп Никола и капетан грађанскиј поп Ђуро Кусовац. На илиндан у јутру после 7 сатиј крене се књаз с пратњом своиом пут Црнегоре уз брдо: он и Перо и Новица и иош неколицина били су на коњма а остало све пешице; коњици су ишли путем, кои је начињен на врло честе завоице, а пешаци понајвише на пречац преко камења као и козе. Пут је овај уз брдо трајао готово два сата и први су били већ у по брда, а задњи су тек полазили из Котора, и целим путем једнако су пушке грмљеле. Где се већ излази на брдо, чекала је књаза једна гомила Црногораца, и кад су га били опазили, сви су пушке избацили. Пошавши одатле мало брдом множина отиде управо путем у Његуше, а књаз са главарима окрене на лево кући капетана његушкога Пророковића на обед. Кад гости уђу у једну велику собу без пећи, одмах иј почасте ладном водом, кафом и ракиом. Кад обед буде готов, намести се поред зида једна дугачка трпеза од дасака и по њој трпежњак (ова је трпеза готово у пола нижа од овдашњи столова или астала); и поред ње с обадве стране метну се клупе за сеђење. Мени је било одређено место близу књаза, кои је сео у горње чело, али се мени због своје ноге учини тешко онде сести, него седем готово на дно софре уза зид. Прво се јело донесе у чорби од меса овчиега погуст скуван пиринач. Пред књазом били су судови доста господски или варошки, било је и тањира и ножева и виљушака, а где сам ја седио, само су мени донели нож и виљушке; и овај се пиринач донесе у великоме дрвеном чанку, кои се онамо зове ваган, и сви смо га амо од књаза даље јели великим дрвеним кашикама, какове су и у Србии по селима. После пиринча донесе се кувано овчије месо у великим комадима (готово у четвртима), које је један од гостију после секао намање; иза овога меса донесе се јагњеће месо печено, исто онако у великим комадима, које је опет један од гостију секао у на какав суд пред собом, а они, кои су седили иза мене на крају, неимајући суда никаквога, један од њи узгрне трпежњак па исече месо на трпези; иза овога печења донесе се шунка, која се онамо зове пршут, а после ње сир. Где је књаз седио било је и чаша подоста, али ми амо даље пили смо вино стаклом од оке редом наздрављајући један другоме, као н. пр. што се у Србии кадшто пије чутуром. Мени је овај обед био милии него икакав по обичају европскоме, јер сам се с радошћу опоменуо, како сам у детињству за оваким трпезама седио о крсним именима и на свадбама. Кад пођемо одавде многиј од гостију избаци по једну пушку говорећи: "да захвалимо домаћину на части", јер онамо кажу, да гост није задовољан кад полазећи одакле са конака или с обеда неизбаци пушке.

Дошавши одатле у праве Његуше књаз, а и остали главари за њим, сврне најпре, како му је на путу било, своме зету Иву Радоњићу, војводи његушкоме и сердару, одатле своиој кући и своме брату старијему Мирку, кои је иош у Трсту пред њега дошао и овде сад с њиме заједно, одатле староме Тому, отцу покојнога владике; и онде смо се најдуже бавили, јер је књаз оданде ишао пешице своме стрицу а синовцу Томову Машану. На свим овим местима частили су нас вином, кафом и лубеницама, или као што они веле дињама, које шта хтјео. Пошавши с Његуша дочекивале су књаза на свакој главици гомиле Црногораца са метањем пушака. У пољу цетињскоме сретне га вицепредседатељ сената Ђорђије са сенатором Стефаном Вукотићем и са цетињским сердаром и сенатором Милом Мартиновићем и с многим другим главарима и простим Црногорцима, и пушке су једнако пуцале свуда а код намастира су грували топови.

(Одломак из дописа Вука Караџића у "Србским новинама", Београд, 1852)