Izvor: Objava, 02.Avg.2018, 20:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БЕЧКИ КОНГРЕС 1814-1815.

После пада огромног Наполеоновог царства 1814, државе победнице Велика Британија, Аустрија, Русија и Пруска решиле су да пронађу ново уређење за Европу. То је довело до организовања великог конгреса у Бечу, који је отпочео са радом 1. октобра 1814. Неоспорни главни актер Бечког конгреса био је аустријски министар иностраних дела кнез Метерних (1773-1859), присталица најкруће конзервативности и противник свих либералних идеала. Принципи који су стајали иза његовог политичког усмерења, које ће постати политичко усмерење целог Конгреса, били су повратак законитих владара и стварање равнотеже у којој ниједна од сила неће бити у могућности да прети другој.

Бечки конгрес закључен је потписивањем коначног документа 9. јуна 1815. Вође европских сила који су се окупили у Бечу покушали су да дају Европи нов изглед, бришући сваки траг Француске револуције и Наполеоновог доба. Због тога су расподелили територије практично за преговарачким столом. Италија је реорганизована у осам држава, при чему је север био под непосредном управом Аустрије или под њеним утицајем, са изузетком Краљевине Сардиније (Пијемонта), којој је уступљена област Ђенове. Од бивше Низоземске републике, бивше Аустријске Низоземске те од Луксембурга формирана је Краљевина Низоземска. Створена је Немачка конфедерација од 39 држава са аустријским царем као председником. Већи део Варшавског војводства припао је Русији, а мањи део Пруској.

Коначним документом створена је контролна зона око Француске: на крајевима су биле Краљевина Низоземска и Краљевина Сардинија, док су на осталим линијама Француску контролисале Пруска, Хелветска конфедерација и, најзад, Шпанија.