Izvor: Objava, 06.Nov.2018, 12:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВУК КАРАЏИЋ О ТУРСКОЈ ОПСАДИ НЕГОТИНА И ПОГИБИЈИ ХАЈДУК ВЕЉКА 1813. ГОДИНЕ

Кад Турци Реџепови из Адакале први пут изиђу у Кључ да народу не даду бјежати унутра у Србију, него да га враћају у Адакале, и ту се побију с Вељковим братом Милутином, онда Вељко подигне неколико стотина своје војске и отиде преко Тимока, па пјешаке остави изнад видинскога поља у брдима, а он с коњицима сиђе до самога Видина, те заплијени сву стоку што нађе на пољу видинскоме и побије Турке које онако изненада затече на пољу; па се тај исти дан с неколико хиљада оваца и говеда врати здраво и весело у Неготин.

Кад се војска турска прикупи у Видин, онда се дигну неколике хиљаде турских коњаника те пређу преко Тимока само да виде како је; но Вељко их дочека око Буковче и срећно их узбије натраг. Потом трећи дан удари сва сила турска, с топовима и са свом оправом, те пређе преко Тимока. Он, истина, с оно своје војске што је могао извести из шанчева, изиђе опет пред Турке и са неисказаном храброшћу удари да би их опет узбио; но шта је он са својих 3-400 коњика и с толико влашких солдата у равну пољу могао учинити турској војсци од 15-16 000? С једном се војском тукао, а двије су три обилазиле да му зађу с леђа; и тако он уступи и измичући се пред Турцима, дође у Неготин. Ту ноћ изиђе опет из Неготина те удари на Турке, но Турци се одрже. И тако је послије неколико дана сваки дан изилазио у поље и са неисказаном храброшћу тукао се с Турцима, но Турци се утврде и пограде шанчеве око Неготина. Турцима дође у помоћ Реџеп из Адакале и каравлашки кнез Караџа, и сам велики везир Рушић-паша; а у њега и од оно мало војске што је имао изгину и изране се најбољи јунаци. Турци су се сваку ноћ кроз земљу ближе прикучивали к српским шанчевима и најпослије су се тако близу били прикучили да су се батинама пустимичке могли тући. Ту већ сад другога боја није било осим са шанчева из топова и из кумбара и из пушака. Турци све куле неготинске топовима и кумбарама развале и оборе, и сама она највећа кула ђе је он сједио падне и он сиђе у подрум. Најпослије му нестане џебане, особито танета и топовских и пушчаних, зато покупи сва калајна кандила и кашике и тањире, те растопи на пушчана танета; а у топове је, кад су негде Турци чинили јуриш, метао најпослије и талијере.

Још испочетка, како је виђео да му џебане нестаје, писао је Совјету у Биоград да му пошљу џебане, и кривио их што зараније нијесу то уредили и више му џебане послали; и најпослије пријетио им, говорећи: "Ако бог да те ову рану преболим која је сад на мени (тј. ако изиђе жив из Неготина), хоћемо се на зиму питати како се држи царевина". Из Биограда пошаљу му одмах (по ономе истом пријатељу који му је говорио да се не затвара у Неготин) једну лађу топовских танета, и нареде да се барута и пушчане џебане узме из Пореча и да му се како пошље ако буде могуће; но то све за њега стигне доцкан у Пореч, а ни осталима се не могне унијети у Неготин. Такођер је писао и Младену да му се пошље помоћ као што је било уговорено, но Младен, уздајући се у Вељково јунаштво, мислио је да Неготин неће тако ласно пропасти, а што ће се Вељко мало више намучити није марио него је још говорио: "Кад је мир, њему се пјесма пјева и по 10 музиканта за ручком свирају: нек се држи сад". И тако одгађајући од данас до сјутра, не пошље му помоћи.

Сад већ како су се Турци тако прикучили, и није се више могло излазити напоље да се с њима бије, он је и дан и ноћ ходао по шанчевима и људе слободио и уређивао да чувају добро. Тако једно јутро (првих дана мјесеца августа) изиђе у један мали шанац и на табљама стане наређивати и казивати како ће се нешто заградити и поправити што су турски топови били развалили, а турски га топџија загледа, па потегне из топа те га удари испријека кросред плећа, и тако га прекине и разнесе да ништа више није могао рећи до: "Држ-", и с том половином ријечи падне мртав на земљу. Како он тако падне, момци његови, који су онђе били око њега, одмах узму некаке траве, што је за коње била донешена и онђе се десила, те га покрију да га људи не виде; и тако је до мрака ту лежао мртав, а увече га брат његов Милутин с момцима узме те га изнесе из шанца и сахрани код цркве. Залуду су тако смрт његову крили: војска сва још онај дан позна да Вељка нема међу њима; и изнајприје једни стану говорити да се ранио па лежи, а други, да је прошао кроз Турке и отишао по индат; а мало послије сви дознаду да је погинуо. Док је он са својим момцима сваки час по шанчевима пролазио, нико није смио показати да се поплашио и слутити на зло, него је сваки морао бити слободан и весео ако му се и неће; а како њега нестане, војска одмах повиче да се више не може држати у Неготину него да се мора бјежати макар како. И тако Срби пети дан послије његове смрти оставе Неготин и побјегну у Пореч. Потом одмах сав онај крај, а мало послије и сва Србија, позна да Вељка нема.

(Одломак из историјског списа Вука Караџића "Житије Ајдук-Вељка Петровића" из 1826. године)