Izvor: Objava, 24.Dec.2020, 20:47

РАТ ИЗ 1812. ГОДИНЕ

У периоду Наполеонових ратова у Европи почетком XIX века, спољна политика Сједињених Америчких Држава била је заокупљена опасношћу која је претила америчким бродовима од европског поморског ратовања.

Основни проблем с којим су се Сједињене Америчке Државе суочиле у тим годинама била је жеља да тргују у време када је у Европи владао општи рат. Наредбом владе из 1807. Велика Британија је објавила да амерички бродови могу да тргују с Наполеоновим поседима ако најпре дођу у Велику Британију да добију дозволу. Наполеон је Берлинским (1806) и Миланским декретом (1807) објавио блокаду Велике Британије и обзнанио је да ће неутрални бродови који поштују британске уредбе бити изложени заплењивању. Теоријски, амерички бродови су на тај начин били изложени опасности како год да ураде. У пракси, обе зараћене стране су биле заинтересоване за трговину са Сједињеним Америчким Државама и прећутно су одобравале многа изврдавања прописа. Ипак, сигурност америчких бродова је зависила од тренутног расположења Велике Британије и Француске.

Мада је и Наполеон причинио неке штете америчкој трговини, морима су углавном господарили Британци и дејство њихових ограничења се много теже осећало.

Децембра 1807, на захтев председника државе Томаса Џеферсона, амерички Конгрес је изгласао ембарго према коме су сви амерички бродови морали да буду у лукама и забрањен је сваки извоз. Још раније Конгрес је донео закон о забрани увоза. Џеферсон се надао да ће британску индустрију тешко погодити несташица америчког памука и да ће британски индустријалци, који су изузетно много зависили од америчког тржишта, присилити своју владу да уклони ограничења америчке трговине и постићи њено обнављање.

Џеферсонов покушај је пропао, јер Велика Британија није била спремна да чини уступке који би могли да помогну Наполеоновој Француској, чак и ако би они ублажили тешку ситуацију у британским индустријским областима. Осим тога, Џеферсон није успео ни због тога што је Наполеонова окупација Иберијског полуострва отворила шпанске и португалске колоније у Латинској Америци за британску робу, чиме је Наполеон несвесно помогао својој непријатељици Великој Британији да надокнади губитке у трговини са Сједињеним Америчким Државама који су били последица ембарга.

Кратко време пре но што је напустио положај председника, марта 1809, Џеферсон је укинуо ембарго и током наредне три године САД су се колебале шта да ураде. Главна мера економске принуде је пропала. Остала је још могућност рата, али с недовољним војним снагама изгледало је да би рат Американцима донео само нове проблеме. Осим тога, због истовременог француског непријатељства није било јасно да ли САД треба да се боре против једне, обе или ни једне од двеју зараћених држава.

Како нису имале јасно одређен правац даљег деловања, САД су након неуспеха ембарга најпре увеле блаже методе економске принуде (закон о прекиду веза с Великом Британијом и Француском), а онда су 1810. отвориле своју трговину обећавајући, међутим, пријатељску неутралност оној сили која би уклонила своја ограничења за америчку трговину. Наполеон је искористио ову понуду (иако је у стварности још увек заплењивао америчке бродове), и почетком 1811. САД су поново прогласиле прекид веза са Великом Британијом.

Не успевши да постигну циљеве мирним путем, САД су се окренуле рату. Осамнаестог јуна 1812. године, Конгрес је Великој Британији објавио рат.

Америчка ратна стратегија је била да се нападне Канада, која је у то време била британска колонија, освоји и искористи као залога да се од Велике Британије изнуде уступци на мору. Многи су се у САД погрешно понадали да ће се Канада лако освојити, јер су Британци били заузети ратом у Европи и у Канади су држали малу армију, подржавану од канадске милиције. Американци су знали да немају много шанси на мору. Мала америчка ратна морнарица била је засењена великом британском поморском силом.

Па ипак, управо на мору су у почетку рата више успеха имали Американци, што је запрепастило британску јавност, а америчку изненадило. Америчке фрегате су у многим поморским биткама са малим британским бродовима однеле победу - "Устав" над "Ратником", "Сједињене Државе" над "Македонцем" и "Устав" над "Јавом". Ово је подигло морал америчком народу, али 1813. године у америчке воде је упловила једна велика британска флота, са успехом извршила блокаду целе америчке обале и све до краја рата успешно контролисала америчку трговину.

Напад на Канаду је доживео страховит неуспех. После свих напора у току 1812. и 1813. само се мало задрло у британску територију. До краја 1813. САД су биле суочене с чврстом блокадом око својих обала и с изгледима на јако појачање британских војних снага. Како је у пролеће 1814. Наполеон доживео пораз и био присиљен да абдицира, Велика Британија је имала спремне бродове и војску да их пребаци у Северну Америку. Године 1814. више се није постављало питање америчког освајања Канаде ради изнуђивања промене британске поморске политике; тада су САД биле у опасности да буду поражене. Оне су успеле да избегну такву судбину захваљујући исто толико случају колико и добром управљању.

У августу је изгледало да је за САД све изгубљено. После искрцавања на обалу залива Чесепик британска инвазиона армија је са лакоћом потукла Американце и умарширала у град Вашингтон, престоницу САД.

Следећи циљ Британаца било је освајање Балтимора, али то им није пошло за руком. Одбрана Балтимора се чврсто држала. Британски командујући генерал Роберт Рос је погинуо у једном окршају и, унаточ бомбардовањима британске ратне морнарице, тврђава Мек Хенри је одолела нападима. Једна епизода у току америчке одбране града пружила је надахнуће за песму "Стег украшен звездама" ("Тhе Stаr Spаnglеd Bаnnеr") која је на крају постала химна Сједињених Држава. После овог пораза, Британци су се повукли у залив.

У истом месецу, септембру 1814, 10.000 британских војника је напредовало из Канаде на југ дуж језера Шамплен и упало у северни део државе Њујорк. Изгледало је да их ништа не може зауставити, али у поморској бици у заливу Платсбург на Шампленском језеру америчка флота под командом капетана Томаса Макдоноа је до ногу потукла британску. Тада се британска војска, плашећи се могућности да њена линија везе буде пресечена, вратила у Канаду. Тако су се офанзиве и једне и друге стране завршиле неуспешно а ратничка слава дуж канадске границе подељена је на једнаке делове.

Ратна исцрпљеност убрзала је одржавање састанка зараћених страна, те је 24. децембра 1814. потписан мир у граду Гану, у Низоземској. Мир ниједној страни није ништа донео, али је њиме окончан рат. Самим тим што ниједна страна није била незадовољна, био је то добар споразум. Главни разлог за борбу је нестао завршетком ратовања у Европи.