Izvor: Objava, 16.Dec.2019, 18:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

НАПОЛЕОНОВ ПОХОД НА РУСИЈУ 1812.

Иако је након склапања мировног споразума и савеза између француског цара Наполеона I и руског цара Александра I у Тилзиту 7. јула 1807. изгледало да су односи две велике силе, Француске и Русије, постали пријатељски, ускоро ће се показати да је то само привид. Наполеон је натерао Русе да примењују континенталну блокаду против Велике Британије која је наносила огромну штету руској пољопривреди и руском племству. У Русији почиње да се рађа велика мржња према Наполеону. У време када се одлучио на другу женидбу, Наполеон је тражио руку Александрове сестре, али је руски цар то два пута одбио, што је увредило Наполеона. Затим је Наполеон анектирао Војводство Олденбург под изговором да ова мала држава не поштује континенталну блокаду против Велике Британије а ставља велике порезе на луксузни артикл, посебно на вино и свилу, који се већим делом увозе из Француске. Руска принцеза Катарина Павловна, сестра цара Александра била је удата за наследника престола овог војводства па је његова анексија увредила Русе. Наполеон је такође заузео Хамбург, Либек и Бремен, старе градове некадашње Ханзе, што га је у територијалном смислу све више приближавало Русији. Руси су 1811. тражили од Наполеона да евакуише Пруску што је он одбио. Тада већ Наполеон почиње озбиљно да планира поход на Русију. Један од првих корака му је склапање споразума са Аустријом и Пруском, према ком ће му ове две државе дати људство у износу 30.000 Аустрија односно 20.000 Пруска. Кнез Метерних, аустријски министар иностраних послова је одмах о овоме известио руски двор и обећао да Аустрија неће дејствовати против Русије. Наполеон се заносио идејом о походу на Русију. Наполеон је тежио за светском моћи, а сламање једне силе каква је Русија би му свакако много значило. Друга битна ствар је што би поразом Русије Велика Британија остала без јединог озбиљног савезника у оспоравању хегемоније Француске. Почетком лета 1812. године све је било спремно за поход. Број војника које је Наполеон ангажовао за овај поход износио је преко пола милиона. Французи су чинили половину јер су Наполеонове армије биле попуњаване војницима из савезничких земаља, сателита и покорених земаља широм Европе. Руска војска располаже са три пута мање војника који су требало да дочекају први француски ударац. Руска тактика одбране била је једноставна: одуговлачити са отвореном фронталном борбом, повлачити се ка унутрашњости земље, уништавати све што би могло да користи Французима, сасећи линије снабдевања Наполеонове велике армије те му у пресудном тренутку нанети пораз. У томе ће Руси и успети.

Наполеонова инвазија Русије започела је ноћу између 23. и 24. јуна 1812. када је његова војска без објаве рата прешла реку Њемен. Руси су одмах применили своју тактику. Трупе генерала Барклаја де Толија се одмах повлаче пред Наполеоновим снагама, и за собом пале и уништавају усеве. Наполеон је 29. јуна ушао и у Вилну где је примио изасланика руског цара, Балашова. Он је рекао Наполеону да цар Александар жели да преговара са Наполеоном само ако се овај повуче иза руске границе. Наполеон то одбија и наставља продор ка унутрашњости Русије. Одлучујућа битка још није била на помолу, мада су руске заштитнице пружале грчевит отпор Французима. У овом походу Наполеонова "Велика Армија" подноси велике напоре услед великих врућина, олуја, лоших путева, несташице хране, недостатка санитетског материјала. На руској страни, пак, генерал Багратион критикује Барклаја због тактике повлачења. План Руса је да се две армије, 1. западна (командант Барклај де Толи) и 2. западна (командант Багратион) споје и да се тад зада ударац Наполеону. Наполеонову војску непрестано узнемиравају козаци. Они врше кратке јурише којима наносе велике губитке француским снагама. До прве битке дошло је тек 16. августа, код Смоленска. Одбраном Смоленска руководио је генерал Николај Рајевски. Он је располагао са око 13 хиљада људи док је Наполеонових војника било 182.000. Багратионова армија, која је штитила одступање Барклајеве војске сукобила се са француском армијом. Источно од града трупе генерала Барклаја напале су француског војсковођу Неја. То је први сукоб две грандиозне армије на отвореном бојном пољу. Смоленск се два дана налазио под артиљеријском ватром, али се ноћу 17. августа генерал Барклај са својом армијом повукао у правцу Москве. На инсистирање генерала Багратиона, цар Александар је 20. августа сменио генерала Барклаја и на његово место команданта свих активних руских армија поставио генерала Михаила Кутузова који је стекао углед у ратовању против Турака. Веровало се да ће се Кутузов борити да би спречио француско напредовање. Наполеон наставља надирање ка Москви. Све очи су упрте у генерала Кутузова. Руси су очекивали од њега да брани Москву. Кутузов је решио да пружи отпор на реци Москви, а његова армија се укопала у близини села Бородино. Кутузов је располагао са 120.000 људи. Наполеон их је имао 130.000. До одлучујуће битке код Бородина дошло је 7. септембра. И једна и друга страна трпе велике губитке. Међу погинулима је и руски генерал Багратион. Настојећи да сачува армију, Кутузов је напустио Москву, изашао на Калушки пут и затворио противнику пут ка јужним губернијама. Кад је Наполеон ушао у Москву, чије је становништво побегло, у њој су букнули велики пожари, дело руских родољуба. Три четвртине града је изгорело, хране није било. Наполеон је више од месец дана у Москви очекивао да руски цар затражи мир, али ништа од тога. Руси настављају тактику герилског рата. Козачка коњица и одреди партизана нападају француске претходнице наносећи им губитке. Након 35 дана проведених у Москви, француски цар је решио да изведе своју војску из Русије. Тада је већ пао први снег, што Французима додатно отежава ионако тешке услове преживљавања. Деветнаестог октобра Наполеон наређује повлачење из Москве. Наполеон је задужио своје официре да дигну Кремљ у ваздух али су, захваљујући њиховој неспособности, спашене све важне грађевине. Био је то бесмислени и варварски чин који јасно говори колико је Наполеон био огорчен. Желећи да пређе у неопустешене јужне губерније, Наполеон је из Москве започео покрет према Калуги. Армија, у дугачкој поворци коња, кола и топова се полако повлачила из руске престонице са товарима ратног плена уместо са залихама хране. Међутим, после крваве борбе за Малојарославец, Наполеон је био принуђен да се врати на разорени Стари Смоленски пут. Био је то одлучујући моменат Наполеоновог повлачења. Ветар је ледено шибао, а коњи су јели кору са борова. Понекада су очајни војници прилазили руским сељацима и тражили храну и склониште - али би им ови пререзали вратове. Ноћу су се људи да би се угрејали прибијали уз тела умирућих коња. Кутузов смирено прати повлачење француске војске, и чека погодан тренутак за напад. Када 6. новембра пада први велики снег, од силне Наполеонове војске преостало му је само 55.000 људи који машу рукама. Иза француских трупа у повлачењу остаје гомила до смрти смрзнутих војника и угинулих коња. Након пар мањих битака које су му додатно проредиле снаге, 25. новембра Наполеон стиже до реке Березине, у близини Борисова. Козаци су уништили једини мост али су, нешто северније, француски инжењери успели да изграде два привремена моста преко ледене реке. У току прелажења мостова, француске трупе нападају козаци. Наполеон је до реке Березине стигао са око 30.000 људи а у једном дану преласка их је изгубио 25.000. Он сам једва је избегао заробљавање. Дан пре битке код Березине (била је 28. новембра) Французи су спалили све своје заставе. Наполеону је остало још само око 5.000 људи, а и од тог малог броја руску границу ће доживети тек хиљаду њих. Наполеонов поход на Русију је пропао. Петог децембра, пошто је издиктирао извештај којим је објавио свој пораз, пожурио је у Париз, јер је начуо о завери против њега. Катастрофа у Русији је сада велик адут у рукама његових противника. Напустио је своју војску у Литванији, на санкама у пратњи само грофа Коленкура. У Париз је стигао 18. децембра. Средином децембра маршал Неј је прешао реку Њемен са остацима заштитнице.

Иако је приликом похода на Русију располагао огромном војном силом, Наполеон је насео на руску замку. Иако је у почетку био одлучио да даље не напредује и да организује управу на већ освојеним територијама, безгранична амбиција га је повукла да настави свој продор који ће га коштати рата а две године доцније и позиције цара. Он јесте заузео Москву али од тога није имао никакве користи. Руси су је спалили и уништили и оставили га без икаквог снабдевања. По правилима тадашњег ратовања руски цар Александар је требао да затражи преговоре након што му је Наполеон заузео главни део државе, али до тога није дошло. Сам Наполеон је признао да му је велика грешка била што се толико задржао у Москви. Наишла је руска зима и покосила ионако десетковану војску. Руска војска дугује за своју победу и успешном садејству армије и партизана. Наполеонова очекивања да ће руски народ, у нади да измени свој изузетно тежак друштвени положај, стати уз њега, нису се испунила. Напротив, тај исти народ одговорио је на претњу која се надвила над њиховим младим царем и "мајком Русијом" са заносом и спремношћу на велике жртве и отпор француском цару. У Русији се данас изузетно цене сви хероји овог рата који Руси називају Отаџбински рат.