Izvor: Objava, 24.Jun.2019, 00:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

НАПОЛЕОНОВ ПОХОД НА РУСИЈУ 1812.

Иако је након склапања мировног споразума и савеза између француског цара Наполеона I и руског цара Александра I у Тилзиту 7. јула 1807. изгледало да су односи две велике силе, Француске и Русије, постали пријатељски, ускоро ће се показати да је то само привид. Руски цар се надао да ће споразум у Тилзиту нанети штету Великој Британији и помоћи остварењу руских амбиција у југоисточној Европи, али је убрзо осетио неспокој због све веће моћи француског императора.

Узрок напетости било је и Наполеоново проглашење Великог Варшавског Војводства. Александар се нарочито узнемирио када је, после аустријског пораза у рату против Наполеона 1809, део аустријске Галиције припојен Војводству. Мада је Наполеон тврдио да нема намеру да оснива независну Пољску, Русија није веровала у француске тврдње. Сам Наполеон мало се трудио да умири руског цара. Децембра 1810. године анектирао је Војводство Олденбург, мада је наследник престола био ожењен Александровом сестром Катарином. Тиме је и лично увредио Александра.

Цар Александар није трпео Наполеонову ароганцију и тешко га је прихватао као господара Европе. Александар је са задовољством гледао на свако умањивање Наполеонове славе.

Руски отпор провођењу Наполеоновог континенталног система против Велике Британије постао је главна спорна тачка у односима између Француске и Русије. Током 1810. Наполеон је веровао да ће ометање британске трговине довести Велику Британију, коју није могао војно да порази, до руба пропасти, али је Александар пружио велики отпор настојањима да Русија постане економски сателит Француза. Децембра 1810. издао је "указ" којим се ограничавао увоз француске луксузне робе, а руске луке су отворене и другим бродовима. Било је јасно да је Александар спреман да се одвоји од Француске чим се укаже повољна прилика, па су 1811. године обе стране почеле припреме за рат.

Наполеон је био упознат са тешкоћама и опасностима скопчаним за поход у дубину Русије; решио је да армија за овај подухват буде највећа која је икада окупљена. До пролећа 1812. у Пољској се за овај поход окупило више од пола милиона војника. Французи су чинили половину јер су Наполеонове армије попуњаване људством савезничких земаља, сателита и освојених земаља широм Европе; чак су и Аустрија и Пруска биле принуђене да дају војску за овај поход. Како су месеци пролазили, заслепљен перспективом велике војне победе, Наполеон је све мање размишљао о опасностима којима би била изложена било која армија која продире у унутрашњост Русије. Трезвена размишљања о јачању континенталног система и спречавању дипломатским путем Русије да не приђе Британцима уступила су место величанственим сновима о слави и царству.

На почетку сукоба Александар није био у стању да изведе такву војску какву је сакупио Наполеон: руски цар је располагао са три пута мање војника који су требало да дочекају први француски ударац. Пре почетка ратног сукоба постигао је два дипломатска успеха: у априлу наследник шведског престола, бивши Наполеонов маршал Бернадот, постиже споразум са Русијом, а у мају склапа мир са Турском.

Ноћу између 23. и 24. јуна Наполеонова армија, без објаве рата, прелази реку Њемен и напада Русију. Наполеон је био убеђен да ће врло брзо навести Русе на борбу, да ће их поразити и приморати Александра да моли за мир. Сем главнине под командом Наполеона, крилне армије су упућене у правцу Риге и Санкт Петерсбурга, док су на југу напредовали Аустријанци под заповедништвом принца Карла фон Шварценберга. Међутим, још пре почетка рата, аустријски министар иностраних послова кнез Метерних дао је Русији до знања да учешће Аустрије у овоме рату не сматра озбиљним. И заиста, Шварценберг је стално избегавао сударе са Русима.

Наполеонова очекивања да ће навести Русе на одсудну битку - у каквима је до тада увек побеђивао - изјаловила су се првих дана похода. Руси су се једноставно повлачили сваки пут када би им се Наполеонова војска приближила. Такође се нису испунила ни Наполеонова очекивања да ће руски народ, у нади да измени свој друштвени положај, стати на његову страну. Напротив, тај исти народ је одговорио на претњу која се надвила над њиховим царем и "мајком Русијом" са заносом и спремношћу на велике жртве и отпор француском цару.

Тешкоће одржавања дисциплине и снабдевања шаролике Наполеонове армије биле су изузетно велике. Није било велике победе која би одржала морал, па је током похода дезертирање превазишло сва очекивања. За недељу дана Французи су били у Вилни, али су се већ тамо осетиле тешкоће у снабдевању јединица. После двонедељног закашњења Французи су појачали напад и крајем јула стигли у Витебск. Одлучујућа битка још није била на помолу, мада су руске заштитнице пружале грчевит отпор Французима. Наполеон поново касни две недеље.

Повлачење Руса који су уништавали све што би могло да користи Французима, изазвало је велико огорчење међу француским генералима. Што се више напредовало, Французима је било потребно све више јединица ради обезбеђивања комуникација, а питање снабдевања војске постаје изузетно компликовано. Док су Наполеонови генерали предлагали повлачење, сам Наполеон био је неодлучан приликом бирања најбољег правца за наставак продора. Иако је занемарио мишљење својих генерала и наставио продор, недостајао му је жар са којим је водио раније походе.

Наполеон је све наде полагао у могућност да Русима нанесе пораз код Смоленска. Надао се и очекивао да ће Руси ту застати и да ће, поразивши их, присилити Александра да затражи примирје. Руси су пружили отпор, град се два дана налазио под артиљеријском ватром, али се ноћу 17. августа руски генерал Барклај де Толи са својом армијом у реду повукао у правцу Москве. Генерал Жино, који је био послат у Смоленск са друге стране како би спречио повлачење, није стигао на време. Руси су се поново извукли.

Руси нису имали армију која би могла да прихвати битку код Смоленска. Ипак, Барклају је било тешко да правда стално повлачење. Мада се Наполеон највише плашио могућности да неће моћи да присили Русе на борбу, руски политичари су захтевали борбу да би се спасила Москва. Под великим притиском, при чему су најгласнији били његов млађи брат царевић Константин и генерал Багратион, Александар је сменио Барклаја и на његово место поставио Кутузова који је стекао углед у ратовању против Турака. Веровало се да ће се Кутузов борити да би зауставио француско напредовање.

Недељу дана по уласку у Смоленск, Наполеонова армија је продужила поход ка Москви. Кутузов је решио да пружи отпор на реци Москви, а његова армија се укопала у близини села Бородино. Петог септембра Французи су наишли на Русе. Уверен да не треба да подели армију да би напао руски положај с бока, Наполеон је одлучио да директно нападне. Дуготрајна и крвава битка код Бородина одиграла се 7. септембра.

На бојном пољу је било нешто више француских војника. Французи су целог дана у таласима нападали руске положаје. Крајем дана Французи су освојили руске положаје, али су имали 28.000 погинулих војника; Руси су имали 44.000 погинулих. Кутузов је у реду одступио према Москви. Наполеон је однео превагу на бојноме пољу, али је прави губитник ипак био он. Морална снага његове војске је потрошена баш на Бородину. Мада су Руси имали велике губитке, нису били потучени до ногу нити уништени. Руска војска је и даље постојала.

Пут за Москву био је отворен за Французе, али је Наполеон још увек очекивао да руски емисари најаве да Александар тражи примирје. Али, ништа од тога. Кутузов се повукао изван Москве, тако да је Наполеон 14. септембра ушао у град. Ту се пружала необична слика. Становништво је углавном напустило град заједно са руском армијом, па су француски војници пролазили пустим улицама. Исте ноћи избио је пожар, дело руских родољуба. Наредних дана ватра је опустошила град, а француски војници су лутали напуштеним кућама пљачкајући драгоцености које ће ускоро бити уништене или одбачене. Наполеон је очајнички очекивао руски захтев за примирје. Зашао је дубоко у срце Русије а већ је био септембар. Постајало је све хладније. Тринаестог октобра пада први снег.

Више од месец дана Наполеон је чекао да руски цар затражи мир, али ништа од тога. Није било порука, нити су се појављивали емисари. Козачка коњица и одреди руских партизана нападају француске претходнице наносећи им губитке. Када је, средином октобра, Наполеон одлучио да се повуче, било је прекасно. Имао је више од 100.000 људи за које је требало обезбедити исхрану и склониште пре него што наиђе зима. Већ пре повлачења задатак је изгледао безнадежан. Морал је опао, на прагу руске зиме владала је несташица хране и топле одеће за армију у повлачењу, а Руси су, с друге стране, били спремни да се баце на омрзнуте освајаче.

Проблем с којим се Наполеон суочио био је тај да је пут којим је ишао из Смоленска у Москву опустошен проласком војске; није било хране ни склоништа. Француска армија би имала много више могућности да преживи када би се кретала путем који је ишао нешто јужније и који је водио према Калуги, али је тај правац затворила Кутузовљева армија. Наполеон је решио да се пробије тим путем у неопустошене јужне губерније па је 19. октобра француска армија кренула из Москве у правцу југа. Наполеон је задужио своје официре да дигну Кремљ у ваздух али су, захваљујући њиховој неспособности, спасене све важније грађевине. Био је то бесмислени и варварски чин који јасно говори колико је Наполеон био огорчен. Армија, у дугачкој поворци коња, кола и топова се полако повлачила из руске престонице са товарима ратног плена уместо са залихама хране. Када су 24. октобра код Малојарославеца Руси зауставили Французе, Наполеон се није усудио да нападне целу руску армију него се окренуо према северу да би се вратио путем преко Смоленска којим је његова армија пре тога напредовала према Москви. Био је то одлучујући моменат Наполеоновог повлачења.

Прво искушење за француску армију представљао је дуги марш опустошеним друмом према Смоленску. Ветар је ледено шибао, а коњи су јели кору са борова. Понекада су очајни војници прилазили руским сељацима и тражили храну и склониште - али би им ови пререзали вратове. Ноћу су се људи да би се угрејали прибијали уз тела умирућих коња. Кутузов смирено прати повлачење Наполеонове војске и чека погодан тренутак за напад. Када 6. новембра пада први велики снег, од силне Наполеонове војске преостало му је 55.000 војника који машу рукама. Исцрпљени и изгладнели француски војници ушли су у Смоленск 8. новембра. Ту је било мало хране, недовољно за целу француску армију која је од организоване снаге све брже постајала недисциплинована руља. После неколико дана одмора војска је наставила марш. Француска заштитница под командом Неја била је одсечена од главнине. У очајничкој борби успела је да се придружи Наполеону али је том приликом Неј изгубио 7.000 од укупно 8.000 људи.

Изгледало је да ће се цео поход окончати на реци Березини. Три руске армије са више од 120.000 људи затекле су се на месту преласка. Козаци су уништили једини мост али су, нешто северније, француски инжењери успели да изграде два привремена моста преко ледене реке. Армија је почела да се пребацује преко реке 26. и 27. новембра. У току прелажења мостова, француске трупе нападају козаци. Наполеон је до реке Березине стигао са око 30.000 људи а у једном дану преласка их је изгубио 25.000. Он сам једва је избегао заробљавање. Остало му је још само око 5.000 људи. Дан пре битке код Березине (била је 28. новембра) Французи су спалили све своје заставе.

Следеће две недеље многи су помислили да би за њих било боље да су се удавили у реци Березини. Температура се спустила испод нуле. Исцрпљени маршем, борбом, недостатком хране и топле одеће, француски војници су падали исцрпљени дуж пута. Преживели су се очајнички борили да стигну до Вилне у нади да ће тамо наћи храну и прибежиште. Нешто је и нађено, али ни приближно онолико колико је било потребно. У Вилни је било страшних убистава француских рањеника, на хиљаде их је заостало по кућама, а козаци и домаће становништво (већином Јевреји) посмицали су их све. Армија се претворила у праву руљу. Средином децембра маршал Неј је прешао реку Њемен са остацима заштитнице. У походу на Русију учествовало је преко 500.000 људи; свега хиљаду могло је поново да се окупи на пољској територији.

Наполеон се није налазио са остацима своје армије када је ова прелазила преко Њемена. Петог децембра, пошто је издиктирао извештај којим је објавио свој пораз, пожурио је у Париз, јер је начуо о завери против њега. Катастрофа у Русији је сада велик адут у рукама његових противника. Напустио је своју војску у Литванији, на санкама у пратњи само грофа Коленкура. У Париз је стигао 18. децембра.

Руска војска је победила захваљујући вештом избегавању одлучујућих судара, увлачењу непријатеља у дубину територије, и успешном садејству армије и партизана. Руси су овај рат назвали Отаџбински рат.