Izvor: Objava, 19.Sep.2020, 19:10

БИТКА НА ВАРВАРИНУ 1810. ГОДИНЕ

БИТКА НА ВАРВАРИНУ 1810. ГОДИНЕ

Код Варварина, места северозападно од споја Западне и Јужне Мораве, у Првом српском устанку Срби су од 1807. до 1810. године изградили утврђење као прихватни положај за спречавање продора Турака долином Велике Мораве ка северу које су сачињавала 4 редута. Крајем јуна 1810. године одред руске војске састављен од коњице и топова је прешао Дунав и ступио на тле Србије. Главнина одреда под заповедништвом генерала Јосифа Орурка упутила се према југоисточном фронту у сусрет устаничким снагама.

Код Ражња 15. септембра руски одред спојио се са устаничком војском под заповедништвом Карађорђа. Српско-руска војска састојала се од девет хиљада српских војника, четири и по хиљаде руских војника и имала је 14 топова од чега осам руских. Турска војска под заповедништвом нишког везира Хуршид-паше бројала је 20 хиљада Арнаута и Турака. Удружене снаге одбиле су код села Јасике турски напад и преместиле се у варваринско поље и поселе варварински утврђени логор. Средиште положаја заузела је устаничка пешадија ојачана топовима, у међупростору и иза устаничке пешадије налазили су се руски улани, на левом крилу коњица Хајдук Вељка Петровића, на десном крилу козаци под командом капетана Петра Никича.

Двадесет хиљада Арнаута и Турака са 12 топова посели су положаје према српско-руској војсци. Турске су снаге биле бројно надмоћније па је Карађорђе отишао да прикупи још војске, а са Орурком је оставио војводе Младена Миловановића, Станоја Главаша, Хајдук Вељка, Милоша Обреновића, Илију Барјактаревића. По наређењу везира, отворена је ујутру 18. септембра страховита топовска ватра по српско-руским положајима. Тиме је започела битка на Варварину. Затим је турска пешадија кренула у напад на српске шанчеве. Хуршид-паша стајао је на високој кули у Сталаћу и кроз дурбин гледао како огромне масе Арнаута и Турака надиру према шанчевима и како их обара картеч и пушчана ватра. Уследио је и напад турске коњице. Цео дан Хуршид-паша је безуспешно нападао противничке шанчеве. После те борбе у савезничку војску је стигао Карађорђе са појачањем од 500 српских устаника и већом количином муниције.

Варваринска битка је настављена 22. септембра новим нападом Хуршид-паше. Орурк је сада применио другу тактику и вешто искористио маневар Главашеве коњице да би противнику задао ударац артиљеријом. Хуршид-паша је око 15 часова наредио повлачење, а после 5 дана се повукао према Нишу.

За показану храброст у боју ресавска пешадија је добила барјак, а параћинска коњица је одликована златном колајном. Велику храброст су показали Хајдук Вељко, Јован Курсула и Мирко Апостоловић (познатији као Узун-Мирко - високи Мирко) код Срба. Код Руса су се истакли потпуковник Еремеј Савоини награђен позлаћеном сабљом са натписом "за храброст" и Петар Никич, касније похваљен од главнокомандујућег руске Дунавске армије Михаила Кутузова. За ову битку заповедник руског одреда одликован је орденом Светог мученика Георгија трећег степена, највишим одликовањем руске војске.

Победом код Варварина је отклоњена турска опасност по Србију с југа до 1813. године.