Izvor: Objava, 13.Okt.2018, 20:47   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БИТКА КОД ЛОЗНИЦЕ 1810. ГОДИНЕ

БИТКА КОД ЛОЗНИЦЕ 1810. ГОДИНЕ

У току Првог српског устанка, 30. септембра 1810. године турска војска од 12.000 пешака, под вођством Хасан-бега сребреничког, прешла је без лађа Дрину, чији је водостај те године био низак, и из Босне упала у Србију. Турску војску сачињавали су босански муслимани.

Турци су опколили Лозницу. Распоредили су се у пет преотетих шанчева, у пољу, одакле су из топова тукли Лозницу. У лозничком утврђењу, које се налазило на доминантном узвишењу, било је 1.200 устаника снабдевених са шест топова. Међу борцима у опкољеној Лозници налазио се и народни певач Филип Вишњић.

Опкољеном устаничком војском у граду заповедали су Антоније Богићевић, Милош Поцерац и Бакал Милосав. Војвода Антоније Богићевић је за време боја обилазио шанац и соколио војнике, док су Милош Поцерац и Бакал Милосав често излетали из шанца и упадали међу Турке. Сви јуриши турске војске на лозничка утврђења су одбијени и на бедемима града остало је да лежи мноштво Турака, али је храброј одбрани града понестајало хране и џебане. Требало је потражити помоћ са стране. Војвода Антоније Богићевић шаље храброг борца Петра - Пецу из Клубаца у Шабац Луки Лазаревићу: "Не заповедам ти, него те молим: огледај своју стару срећу нећеш ли продрети и ово писмо однети у Шабац Господару Луки!" Пеца се исто вече провукао кроз турски обруч и предао војводи Луки Лазаревићу писмо из Лознице.

Убрзо после тога су стигли у помоћ Јаков Ненадовић од Ваљева и Лука Лазаревић од Шапца са 10.000 војника. Иако су Срби однели једну значајну победу, град није ослобођен опсаде. Тринаестог дана опсаде у помоћ је стигао и Карађорђе са 10.000 војника београдске, грочанске и смедеревске нахије и пет топова. С њим су били и кнез Сима Марковић и Станоје Главаш. Заједно с Карађорђем и устаничком војском стигло је и пет стотина руских војника (козаци) које су предводили капетани Никич и Јеринг. По заповести Карађорђа ноћу су ископани ровови којима је омогућен прилаз турским положајима.

Од 16. октобра код Лознице су се водиле жестоке борбе, али су обе стране остале на својим позицијама. Охрабрени Карађорђевим присуством, борци и старешине су победили сваки страх кад је вожд 19. октобра узвикнуо: "Хајте, браћо, да данас свршимо што имамо", исукао сабљу и први кренуо у јуриш. Ушанчени Турци трпели су огромне губитке и били уздрмани, али су се ипак одржали.

Битка за Лозницу окончана је 20. октобра 1810. када су српска коњица и козаци пробили центар турске војске, након чега су се Турци повукли преко Дрине.

Успех устаника у бици код Лознице обезбедио је мир на западној граници устаничке Србије све до јула 1813. године.