Izvor: Objava, 13.Sep.2018, 14:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВУК КАРАЏИЋ О ВЕЛИКОЈ ШКОЛИ У БЕОГРАДУ 1808-1813. ГОДИНЕ

Југовић мени нигда није казао зашто књигу ову преводи, али кад је сву преведе, онда каже да ће да отвори Велику школу, и по препоруци Младеновој Кара-Ђорђије и Совјет одреде му 1500 гроша на годину (а дукат је онда био 9 гроша, тако да је сва плата била 166 дуката и 6 гроша). У одређени дан дође Младен са својим совјетницима и с митрополитом и Доситијем и, пошто митрополит у највећој соби гдје ће бити школа, освети воду, Доситије сједећи прочита из једног великога тефтера (које је био рукопис од друге књиге "Собраније вешчеј") о достојном почитанију к наукама: и сад се опомињем како се Младен грохотом насмијао кад је у читању Доситије рекао: "У попа би ваљало да су и прасад мудра, а у њега су и дјеца луда". Потом се сјутрадан почела школа. Осим мене први су ђаци били: Кара-Ђорђијев син Алекса, Младенов сестрић Јовица, Миленкови синови Милан и Иван и пасторак Николче, син совјетника нахије ћупријске Милосав, Стефан Новаковић из Смедерева, Милоје Божић из Чумића, Максим Ранковић и Радован Дољанац из Остружњице. Сви су ови ђаци знали прилично читати и писати, најгори је у овоме међу њима био Младенов сестрић Јовица, за којега се говорило да је у Сријему водио слијепце, и кад је почео ићи у школу још је био у сремачком гуњу (а послије неколике године Младен га је оженио Кара-Ђорђијевом кћерју Полексијом). Клупа у школи није било него су ђаци унаоколо сједили на сламнијем столицама. Југовић испочетка није предавао ништа осим историје и рачуна. Историју је из својега рукописа казивао ђацима те су је писали, па им је послије тумачио. Уз историју говорио је често и о географији и зато је био набавио неколике мапе, које су на зиду биле објешене; рачун је предавао наизуст и за чудо је у томе био вјешт, - особито што се тиче разломака (Brüchе) - штоно се у нас каже: и у дрвену главу могао би улити.

У почетку године 1809, Кара-Ђорђије и Совјет пошаљу опет Југовића у Букреш, у руски главни квартир, с Павлом Поповићем, совјетником нахије биоградске, и с Кара-Ђорђијевим секретаром Јанићијем Димитријевићем, а на његово мјесто у Великој школи постане Миљко Радоњић, а школа се онда премјести у другу кућу, а и ђака је већ било придошло. И како су се науке у овој школи умножавале, тако су се додавали и нови учитељи, као Лазар Војиновић, Мишо Поповић, Глишо (не знам како се звао, него сам чуо да је прије био писар код Луке Лазаревића) и Симо Милутиновић. Пошто је школа ова мало-помало уређена, у њој су се училе (на српском језику, како је који учитељ знао) ове науке: 1) историја свију народа од постанка свијета до нашег времена; 2) географија цијелога свијета и штатистика свију држава; 3) права (чини ми се римска); 4) нешто мало из физике; 5) како се пишу писма (свакојака); 6) рачун; 7) њемачки језик, и 8) наравоучителна преподаванија. Све су ове науке биле раздијељене у три године, и била су за њих три учитеља (а што их ја прије набројих више, они су постојали кад је који умро или отишао). Од поменутијех првијех ђака, ако који од Миленковијех синова није жив, осим мене данас већ нема ниједнога; а од онијех који су послије придолазили и код Радоњића ишли у школу имају још двојица: Лазар Арсенијевић (Бата-Лака) и Лазар Поповић, и обојица сад живе у Биограду.

(Одломак из књиге Вука Караџића "Правитељствујушчи совјет" из 1860. године)