Izvor: Objava, 21.Avg.2018, 19:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ОПСАДА СИГЕТА 1566. ГОДИНЕ

Крајем јула 1566. године турски султан Сулејман Други, који је тада имао 72 године и био тешко болестан, прешао је реку Драву код Осијека са око 100.000 војника и 300 топова, одакле је хтео ка Егеру, тврђави у горњој Мађарској. Румелијски беглербег је послат да блокира тврђаву Сигет, док је султан наставио са главнином војске ка Мохачу.

Сигет је био тврђава у Мађарској коју је држао капетан и хрватски бан Никола Шубић Зрински са посадом од око 3.000 војника, углавном Хрвата, те нешто Мађара, Срба и Немаца. Тврђава се налазила на благом узвишењу, у средишту равнице, а са свих страна била је опточена окуком реке Алмош и широким мочварама. Саграђена од плетера и земље, опасана троструким јарком, имала је једну велику кулу, изграђену од цигле у којој је био барут. Целокупна тврђава се састојала из три дела, из једног у други се прелазило уским мостовима, а сваки део је био посебна целина.

Успешним нападом Зрински је нанео тежак пораз беглербегу, и натерао султана да напусти првобитни план како би се фокусирао на Сигет.

Султан се на своме коњу појавио пред војском 5. августа и тада је почела опсада. У почетку опсаде Турци највише времена проводе у насипању мочварног земљишта не би ли могли да на суво земљиште поставе своје топове. Током извођења ових радова били су одлична мета браниоцима који нису пропустили овакву прилику. Убитачном ватром са бедема тврђаве поубијали су на хиљаде Турака који су радили.

Након тога кренули су узалудни турски јуриши на тврђаву, а у једном од њих гине и један од султанових везира (Софи Али паша).

Султан Сулејман, иако болестан, пројахао је кроз редове јаничара 29. августа и наредио општи јуриш. И опет није успело. Од 2. до 5. септембра Турци бомбардују тврђаву и тога, последњег дана, коначно успевају да у њу провале. Зрински се повукао у централну кулу, још једини неосвојени део Сигета.

Султан Сулејман умро је у своме шатору ноћу између 5. и 6. септембра. Велики везир Мехмед паша Соколовић сакрио је његову смрт.

Дана 7. септембра варош је била спаљена, бедеми порушени, све куле миниране. Потпуно у турском окружењу, Зрински се одлучио на последњи чин, онај који га је одвео у легенду. Обукао се у свечано одело, сво окићено драгим камењем, узео у руке очеву сабљу, мали штит, у џепове му је стављено 100 дуката: "да не каже онај, који ће ме претресати, како код мене ништа није нашао". Онда је наредио да се отвори капија, па је са браниоцима излетео из града под барјаком свог верног заставника Ловре Јуранића.

Скоро одмах по изласку, Зрински је погођен са два пушчана метка у прса и комадом топовског ђулета у главу. Турци су га мртвог однели и на једном од топова одрубили му главу.

Иако су Турци победили, опсада је зауставила продирање ка Бечу и град је остао неугрожен све до битке за Беч 1683. године. Одбрана Сигета изазвала је дубок утисак у свету и опевана је у старим песмама. Француски кардинал Ришеље ју је описао као битку "која је спасила цивилизацију".