Izvor: Objava, 05.Avg.2020, 17:24

ОПСАДА СИГЕТА 1566. ГОДИНЕ

Крајем јула 1566. године турски султан Сулејман Први, који је тада имао 72 године и био тешко болестан, на свом походу чији је циљ био освајање Беча и Средње Европе прешао је реку Драву код Осијека са око 100.000 војника и 300 топова, одакле је хтео ка Егеру, тврђави у горњој Мађарској. Румелијски беглербег је послат да блокира тврђаву Сигет, док је султан наставио са главнином војске ка Мохачу.

Сигет је био тврђава у Мађарској коју је држао главни капетан у Угарској с десне стране Дунава и хрватски бан Никола Зрински са посадом од 3.000 војника, претежно Хрвата те нешто Мађара, Срба и Немаца. Тврђава се налазила на благом узвишењу, у средишту равнице, а са свих страна била је опточена окуком реке Алмош и широким мочварама. Саграђена од плетера и земље, опасана троструким јарком, имала је једну велику кулу, изграђену од цигле, у којој је био барут. Целокупна тврђава се састојала из три дела, из једног у други се прелазило уским мостовима, а сваки део је био посебна целина.

Успешним нападом Зрински је нанео тежак пораз беглербегу, и натерао султана да напусти првобитни план како би се усредсредио на Сигет.

Султан се на своме коњу појавио пред војском 5. августа и тада је почела опсада. У почетку опсаде Турци највише времена проводе у насипању мочварног земљишта не би ли могли да на суво земљиште поставе своје топове. Током извођења ових радова представљали су одличну мету за браниоце на бедемима који су их поубијали на хиљаде.

Након тога кренули су узалудни јуриши на тврђаву, а у једном од њих гине и један од султанових везира (Софи Али-паша). Зрински је одолевао вишеструко надмоћнијим турским снагама, одбијајући све захтеве за предају.

Султан Сулејман, иако болестан, пројахао је кроз редове јаничара 29. августа и наредио општи јуриш. И опет није успело. Од 2. до 5. септембра Турци бомбардују тврђаву и тога, последњег дана, успевају да у њу провале. Зрински се повукао у централну кулу, још једини неосвојени део Сигета.

Султан Сулејман умро је у своме чадору ноћу између 5. и 6. септембра. Велики везир Мехмед-паша Соколовић сакрио је његову смрт.

Дана 7. септембра варош је била спаљена, бедеми порушени, све куле миниране. Потпуно у турском окружењу, Зрински се одлучио на последњи чин, онај који ће га одвести у легенду. Обукао се у свечано одело, сво окићено драгим камењем, узео у руке очеву сабљу, мали штит, у џепове му је стављено 100 дуката: "да не каже онај, који ће ме претресати, како код мене ништа није нашао". Онда је наредио да се отвори капија, па је са браниоцима провалио из града под барјаком свог верног заставника Ловре Јуранића. Скоро одмах по изласку, Зрински је погођен са два пушчана метка у прса и комадом топовског ђулета у главу. Турци су га мртвог однели и на једном од топова одрубили му главу.

Иако су Турци победили, опсада је зауставила продирање ка Бечу и град је остао неугрожен све до битке за Беч 1683. године. Мехмед-паша Соколовић је ослабљену турску војску повео натраг. Одбрана Сигета изазвала је дубок утисак у свету и опевана је у старим песмама. Француски државник и кардинал Ришеље ју је описао као битку "која је спасила цивилизацију".