Izvor: Objava, 10.Dec.2018, 12:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПАД РОДОСА 1522. ГОДИНЕ

Грчко острво Родос, седиште витезова Хоспиталаца, сматрано је за неосвојив бедем хришћанства. Витезови су ту дошли са Кипра, на ком су имали седиште још од пада Јерусалима у муслиманске руке 1187. године, у време крсташких ратова. Одатле су флотом контролисали добар део Медитерана, спречавајући турске гусарске бродове.

Хоспиталци су тако названи по болници коју су основали у Јерусалиму 1080. године, да се стара о сиромашним и болесним ходочасницима у Светој земљи. После Првог крсташког рата постали су верски и витешки ред познат и под именом витезови Светог Јована.

Турци су први пут покушали да заузму Родос 1480. године, али та опсада је завршена неуспешно. Друга инвазија на Родос је почела 26. јуна 1522. године под вођством турског султана Сулејмана Величанственог.

Тада је више од 300 ратних бродова опколило острво, које су бранили француски, енглески, немачки, португалски, француски и провансалски војници. Султан Сулејман је стигао следећег месеца водећи око 100.000 војника. Турци су поздравили његов долазак грмљавином топова. Браниоци су одговорили тукући из топова право у турске шанчеве, тако да су у ваздух летели и земља, и раскомадане турске тобџије и делови њихових оруђа. Турци су блокирали луку и месец дана бомбардовали градско утврђење топовима са обале. Онда су почели јуриши турске пешадије, али они су одмах одбијени. После пет недеља зидине су попустиле под константном артиљеријском паљбом и уследио је пробој у град, али су витезови надјачали и избацили Турке. Неколико пута су се и једни и други смењивали у контроли над делом утврђења.

Напади су потрајали до краја новембра. Сулејман је грађанима Родоса у замену за предају понудио мир, њихове животе и храну. Алтернатива је била смрт или ропство уколико би Турци на силу заузели град. Становници су тражили додатне гаранције од султана, што га је разљутило, па је наредио наставак артиљеријских напада. Турци су били упорни, па су вође одбране 10. децембра 1522. хитно затражиле примирје.

Представници града су 21. децембра прихватили Сулејманове услове који су били повољни. Витезовима је дато 12 дана да напусте острво и дозвољено им је да понесу оружје, драгоцености и религијске предмете. Острвљани који су желели да оду, требало је да то учине у наредне три године. Они који остану на острву били су ослобођени плаћања отоманског пореза у наредних пет година.

Витезови и војници су измарширали из града 1. јануара 1523. године са подигнутим заставама, уз звуке бубњева и у војној опреми. Укрцали су се на око 50 бродова са још око 1.000 цивила и отпловили на Крит. Нешто касније су се преселили на Малту.