Izvor: Objava, 02.Jan.2021, 09:27

ПАД РОДОСА 1522. ГОДИНЕ

Грчки оток Родос, седиште витезова Хоспиталаца, сматран је за неосвојив бедем хришћанства. Витезови су ту дошли са Кипра, на ком су имали седиште још од пада Јерусалима у муслиманске руке 1187. године, у време крсташких ратова. Одатле су флотом контролисали добар део Медитерана, спречавајући турске гусарске бродове.

Хоспиталци су тако названи по болници коју су основали у Јерусалиму 1080. године, да се стара о сиромашним и болесним ходочасницима у Светој земљи. После Првог крсташког рата постали су верски и витешки ред познат и под именом витезови Светог Јована.

Турци су први пут покушали да заузму Родос 1480. године, али та опсада је завршена неуспешно. Друга инвазија на Родос је почела 26. јуна 1522. године под вођством турског султана Сулејмана Величанственог.

Тада је више од 300 ратних бродова опколило оток, који су бранили француски, енглески, немачки, португалски, италијански и провансалски војници. Султан Сулејман је стигао следећег месеца водећи око 100.000 војника. Турци су поздравили његов долазак грмљавином топова. Браниоци су одговорили тукући из топова право у турске шанчеве, тако да су у ваздух летели и земља, и раскомадане турске тобџије и делови њихових оруђа.

Турци су блокирали луку и месец дана бомбардовали градско утврђење топовима са обале. Онда су почели јуриши турске пешадије, али они су одмах одбијени.

Опсада Родоса текла је све боље, ускоро је пало утврђење на отоку Халки што је значило да помоћ витезовима више не може стићи са мора. Ипак, витези су пркосно по скоро свим зидинама истакли многе заставе од пурпурне чохе на којима су били извезени велики бели крстови (знак Јовановаца). Град је био изузетно добро утврђен, грађен је у облику полумесеца, а истицале су се моћне куле св. Михаила и св. Јована. Изнад свега издизао се замак св. Елме сав начичкан многобројним топовима. Све у свему, град на Родосу је био обавијен двоструким зидом са 13 кула и пет тврђава. Са копнене стране били су ископани многобројни дубоки јарци, итд. Ипак, није то била претерано велика тврђава, имала је свеукупно око 4 километра зидина.

Све су то Турци гађали са преко 100 топова, од којих је 12 било изузетно снажних. Бранилаца није било много, око 6.600. И то мало посаде задало је Турцима много муке. Султан Сулејман је свакодневно са уздигнутог места месец дана проматрао како турски покушаји пропадају под зидинама.

Султан је тада имао страшан излив беса на војнике и официре, а они су се заклели да ће или изгинути или освојити Родос. Након још месец дана неуспешне опсаде дошла је још једна навала љутње.

Ипак, обруч око града се све више стезао. Дана 4. септембра турски инжењери су успели да прокопају и онда у ваздух дигну једну од најјачих кула родоског утврђења. У наредним данима Турци су стално јуришали на тај део, трпели огромне губитке (једног дана више од две хиљаде на том месту), али нису успевали да сломе одбрану. Оно што је било неповољно за браниоце јесте да нису добијали никакву помоћ, док су Турцима стално стизала нова појачања.

И онда је 24. септембра 1522. године сам султан наредио општи напад. Педесет хиљада Турака је кренуло у јуриш, нападали су са свих страна. Толико су гинули да се султан крајем дана расплакао. Тога дана погинуло је око 20.000 Турака. И опет је напад одбијен.

Поново је султан плануо срџбом, овај пут умало није страдао везир Мустафа-паша, везан је за колац и требала му се одрубити глава. Везир Пири Мехмед-паша покушао је султана да одврати, а овај се тек тада наљутио: "Твоја је грешка што моја царска плећа морају носити терет срамоте", повикао је на Пири Мехмед-пашу. Ипак, тргао се и одустао од крвопролића својих везира. Но, погубљени су неки други високи команданти, а неки су избичевани. У то време било је доста турских дезертера, и стално су извршаване смртне казне над онима који су бежали и над онима који су им помагали.

Напади су потрајали до краја новембра. Сулејман је грађанима Родоса у замену за предају понудио мир, њихове животе и храну. Алтернатива је била смрт или ропство уколико би Турци на силу заузели град. Становници су тражили додатне гаранције од султана, што га је разљутило, па је наредио наставак артиљеријских напада. Турци су били упорни, па су команданти одбране 10. децембра 1522. хитно затражили примирје.

Представници града су 21. децембра прихватили Сулејманове услове који су били повољни. Витезовима је дато 12 дана да напусте оток и дозвољено им је да понесу оружје, драгоцености и религијске предмете. Становници отока који су желели да оду, требало је да то учине у наредне три године. Они који остану на отоку били су ослобођени плаћања отоманског пореза у наредних пет година.

Витезови и војници су измарширали из града 1. јануара 1523. године са развијеним заставама, уз звуке бубњева и у војној опреми. Укрцали су се на око 50 бродова са још око 1.000 цивила и отпловили на Крету. Нешто касније су се преселили на Малту.