Izvor: Objava, 29.Avg.2019, 11:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПАД БЕОГРАДА ПОД ТУРСКУ ВЛАСТ 1521. ГОДИНЕ

После пада Смедерева у турске руке 1459. године, једини бастион хришћанства на Дунаву је остао Београд у коме је претежно живело српско становништво, а који се после смрти деспота Стефана Лазаревића налазио под угарском управом.

Мада им је Београд био трн у оку и главна сметња за њихову даљу експанзију преко Саве и Дунава, Турци после 1459. године, па све до 1521. године нису могли озбиљније да га угрозе.

У овом раздобљу готово стално, сем краћих примирја између Турака и Угара, водиле су се борбе око Београда, Смедерева, Авале, Шапца и у другим крајевима дуж Саве и Дунава, у којима су се Турци трудили да задрже ове крајеве за даљу експанзију на север, а Угри, уз обилату помоћ пребеглих Срба преко Саве и Дунава организованих у Српској деспотовини у Срему, да са ових подручја потисну Турке и стабилизују мир на јужним границама.

Заштита јужне угарске границе на Сави и Српске деспотовине у Срему се знатно побољшала почетком 1476. године када су угарска војска и војска Српске деспотовине у Срему заузели турски утврђени град Шабац. Овај град је обновљен и снабдевен добром посадом и топовима, па Турци и поред више покушаја нису успели да га поврате.

Београду и Шапцу запретила је озбиљна опасност тек 1521. године са доласком на власт Сулејмана I Величанственог, који је решен да коначно освоји Београд кренуо у мају те године са великом војском чак из Цариграда.

Из Цариграда, преко Црног мора и Дунава је кренула према Београду и сва његова тада расположива флота наоружана топовима и крцата јаничарима.

Он је да би омео прикупљање веће угарске војске за одбрану Београда и Шапца, припремио посебне одреде који су требали да изврше нападе у Ердељу, Хрватској и на Јајце у Босни.

Овом приликом Сулејман је водио са собом своје најспособније команданте: Пири-пашу, Мустафа-пашу, Бали-бега, Хусреф-бега и друге.

Његова војска није журила према Београду, сам султан је много тога радио уз пут (обилазио разна места, одржавао састанке, итд.). Успутно је стално нарастала, тако да је њен број када је дошла у Србију износио око 30.000 редовних и око 70.000 нередовних турских војника.

Сулејман је возио са собом за то време најмодерније топове укључујући и оне са убацним путањама, скинуо нешто топова са смедеревске и голубачке тврђаве и чак лио нове топове под самим Београдом, тако да је њихов број, поред оних уграђених на лађама, износио преко 200.

Цариградској флоти се код Смедерева прикључила и његова дунавска и моравска флота.

Поред овога, Сулејман је располагао специјалним јединицама за изградњу прелаза преко река и освајање утврђених градова.

Анализирајући раније турске неуспехе у нападима на Београд и знајући да му је најслабија страна одбране са савске стране према Срему, према којој су се налазили једноредни зидови и куле, за разлику од других страна где су они били дворедни, султан је наумио да пре напада на Београд освоји Шабац, изгради мост преко Саве, освоји Срем и из Срема преко Земуна изврши напад са главнином својих снага.

Отуда је он дошавши до Крушевца раздвојио своје снаге и са главнином снага кренуо према Шапцу, а други део војске цариградским друмом послао према Београду.

Главнина војске, пљачкајући успутно и купећи од народа све што је било употребљиво за људску и сточну исхрану је наставила пут преко Чачка, Рудника, Шаторње, Барича и Дебрца.

Ова велика и добро опремљена турска војска, затекла је Београд веома неспремним за одбрану.

Располагао је само са око 900 војника, недовољно топова, справа за одбрану, пушака, муниције, хране...

Због дугогодишњих борби око престола, међусобног трвења краља и племства, млади угарски краљ Лудвиг није био у могућности да Београд боље обезбеди за одбрану и попуни га одговарајућом посадом.

Слично је било и са Шапцем.

Угарски краљ је дознавши за Сулејманове припреме са доста закашњења покушао да поправи постојећу ситуацију, али од овога није било ништа.

Тако он упути позив племству да одмах припремају војску и с њом дођу у Будим. Међутим, племство се не одазва на овај краљев апел, који код њих скоро да и није имао ауторитета.

На његов апел није се одазвао ни његов најбољи војвода Јован Запоља из Ердеља јер је добио обавештење да се Турци крећу и према овој покрајини.


На крају краљ са симболичним одредом од око 200 коњаника пође према Шапцу који је већ био нападнут надајући се да ће му се успутно придружити и остала војска, али је закаснио да му помогне.

Нешто касније одазваше му се Чешка, Пољска и Моравска и угарски племић Стефан Батори, али је све то било касно за браниоце Београда.

Београд чак није имао ни јединствене команде. Њиме су пре почетка напада управљала два бана, Фрања Хедервари и Валентин Терек. Први је био болестан и за време опсаде налазио се ван Београда, а други је био готово дете и под туторством браће Блажа и Стевана Шуљока. Фрању Хедерварија је замењивао Михаило Море, а малолетног бана тутор Блаж, који су били недостојни ових положаја.

Поред банских намесника, Београдом су управљали и ови заповедници: Јан Моргај (вицебан), Јован Бот (координирао одбраном тврђаве), Владислав Барди (командовао пешадијом) и Петар Овчаревић (командовао српским шајкашима).

Напад на Шабац који су бранили Угри и Срби из Српске деспотовине у Срему отпочео је почетком јула 1521. године. Град је лако пао.


Султан Сулејман је обишао заузети Шабац. Тада је преко Саве изграђен понтонски мост преко којег је турска војска ушла у Срем. За све време док се мост градио султан је седео испод чардака и посматрао радове. За десет дана мост је изграђен. А онда Сава нагло нарасте и однесе мост па је нови требало градити следећих осам дана.

Турска војска је убрзо избила под Земун и отпочела његову опсаду тукући га бројним топовима. Малобројна посада Земуна убрзо се предала Турцима.

Везе Београда са његовом позадином убрзо су биле прекинуте.

Под Београд са југа је одавно била пристигла турска војска која је ишла цариградским друмом и опколила га са те стране, почев од Дунава до Саве.

По освајању Земуна, под заштитом турске флоте која је стигла уз Дунав и потиснула српске шајкашке одреде на води, Турци су крајем јула отпочели прелаз на Ратно острво, а затим на десну обалу Саве, подилазећи београдској тврђави са свих страна.

Турци су одмах усредсредили своју топовску ватру на градске зидове са савске стране, док је један део топова са убацним путањама убацивао ђулад у град преко градских бедема.

Почетком августа уследили су први јуриши на Доњи град који су преко Саве нападали јаничари Пири-паше. Браниоци су пушчаном и топовском ватром одбили све нападе и нанели јаничарима огромне губитке.

Тада је султан наредио румелијском беглербегу Ахмед-паши да с топовима који су довучени из Смедерева заузме положаје на Ратном острву, право према оном делу градских зидова где су ови били најслабији.

Осмог августа, топовском ватром знатно оштетивши градске куле и бедеме, Турци су извршили општи јуриш од Саве и Дунава на Доњи град, при чему је предњачила јаничарска пешадија и посебне јединице обучене за освајање тврдих градова, снабдевене мердевинама, лествицама и другим справама за пузање и пребацивање преко зидова.

Малобројни браниоци Доњег града су се упорно бранили све до увече, када су се морали повући у Горњи град.

Следећег дана Турци су поставили своје топове и у Доњем граду и из њих и других расположивих топова са копна и лађа отпочели жестоку ватру на Горњи град рушећи његове куле и зидове, а затим су, половином августа, прешли на јурише који су трајали даноноћно.

Браниоци Горњег града су улагали надчовечанске напоре и неколико пута су одбили нападе.

Видевши веома жилав отпор бранилаца Турци су почели да копају лагуме, поткопавају градске зидове и куле и руше их експлозивом, а затим и да помоћу специјалних направа убацују у град запаљиве течности које су изазивале пожаре на дрвеним крововима зграда, стварајући панику и доводећи браниоце у ситуацију да одвајају један део снага за гашење пожара.

У београдској тврђави настала је глад, замор и завладало безнађе, јер помоћи којој су се свакодневно надали није било ни са које стране.

Борбе су биле нарочито жестоке 26. и 27. августа када су Турци направили неколико продора, али су их браниоци противнападом избацили.

Наредне ноћи посада, без хране, муниције и снаге за даљи отпор је одлучила да град преда под обећањем да ће Турци поштедети животе браниоцима и становништву и дозволити им да изађу из града са својом покретном имовином.

Султан Сулејман, коме су се ове борбе продужиле у недоглед и под претњом пристизања помоћи браниоцима града, оберучке прихвати њихове предлоге, па је 28. августа потписан споразум о предаји града.

Наредног дана војници и становници су са својим оружјем и имовином излазили из града. На изласку из града они су разоружавани и сврставани на две стране: Срби на једну, Угри и други на другу страну.

Угарски део посаде се бродовима одвезао на север.

Срби су задржани све до 9. септембра 1521. године када је султан наредио да се сви Срби из Београда протерају под стражом за Цариград.

Султан је сматрао Србе непоузданим у пограничном утврђењу и имао је намеру да град насели Турцима, што је касније и учинио.

Десетог септембра под турском стражом кренули су сви Срби из Београда, носећи са собом оно што су могли понети. Турци су им дозволили да са собом могу понети и своје светиње. Понете су мошти св. Петке, царице Теофане, нешто икона и др.

Путујући пешке са доста деце, болесних и стараца, Срби су стигли у Цариград са огромним напором, оставивши успутно на вечитом починку многе чланове својих породица.