Izvor: Objava, 29.Maj.2019, 09:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПАД ЦАРИГРАДА 1453. ГОДИНЕ

Престоницу Византије Константинополис (Стари Словени су га звали Цариград) је основао први византијски цар, Константин Велики у 4. веку. Више од хиљаду година његове зидине су стално дограђиване. Богати византијски цареви нису штедели на сигурности "Другог Рима".

Средином 15. века од некада моћне царевине остао је само главни град окружен моћним утврђењем и најближа околина. Било је то као острвце у огромном Отоманском царству, које је било у пуном налету када је 1451. године на престо дошао Мехмед II, касније назван Освајач. Цариград му је био трн у оку. Од почетка своје владавине почиње припреме за освајање "неосвојиве тврђаве".

Са друге стране је стајао византијски цар, Константин XI Палеолог. Мајка му је била царица Јелена, српска принцеза из династије Драгаша (Дејановића), па су га звали по мајчином презимену - Константин Драгаш. По тој линији био је директан потомак Немањића, тј. чукунунук краља Стефана Дечанског.

Први и последњи византијски цар су имали исто име...

Знајући из претходних безуспешних турских покушаја да се Цариград неће моћи освојити без великих топова којима треба пробити његове зидове, а онда надмоћнијим снагама јуришати кроз проломе, султан Мехмед II је слао своје изасланике на Запад да му отуда доведу што више мајстора за изливање топова и "бомбардијера" и обећавао им велике награде за овај рад.

Ускоро се у турској престоници Једренима скупио велики број мајстора из Фиренце, Ђенове, Будима и других градова Европе, који су приступили изливању огромних топова чије су цеви достизале пречник и до 70 сантиметара. Упоредо с овим израђиване су велике количине топовских ђулади и барута који се у то време правио мешавином истуцаног сумпора, шалитре и угља и њиховим туцањем у ступама.

Овом приликом чувени тополивац из тога доба Мађар Урбан, који је из Византије пребегао Турцима, је за велику награду конструисао и излио огроман топ од бакра, чија је цев била дуга осам метара, а пречник 75 сантиметара. Овај топ тежак 36 тона, чије је камено ђуле било тешко око 500 килограма и представљало чудо тога времена је од Једрена до Цариграда вукла запрега од 50 пари волова и његов превоз трајао је око два месеца.

Турци су упоредо с овим изграђивали велики број катапулта способних да избацују велико камење, као и флоту која им је недостајала у ранијим опсадама Цариграда.

Поред топова, катапулта и других опсадних справа, Турци су око Цариграда почетком 1453. године окупили око 250 мањих бродова и око 100.000 војника.

Видећи да предстоји турски напад за одбрану су се припремали и Византинци, који су упутили вапијући апел западноевропским земљама да им упуте помоћ.

Западна Европа тог времена није била у могућности да значајније помогне. Тако је у Цариград до почетка турске опсаде пристигло пет ђеновљанских, пет млетачких, три критске, једна шпанска и једна француска наоружана лађа и 3.000 бораца, углавном Ђеновљана и Млечана, који ће се са 6.000 Византинаца супротставити турској сили.

Цариград је тада био опасан двоструким дебелим зидом дугим око десет километара, са неколико десетина унутрашњих кула и мањим бројем бедема на спољњем појасу. Између градских бедема је био ров широк око 10 метара и исто толико дубок.

Био је добро снабдевен оружјем (стрелама, самострелима, пушкама, топовима и смешама за прављење тзв. "грчке ватре"), доста барута и другом војном опремом, као и храном.

Главну наду у одбрану града давали су његови тврди зидови и куле, као и сопствена и пристигла флота, док је слаба страна била мали број бранилаца.

Град је тада имао око 40.000 становника.

Дана 2. априла 1453. године под Цариград је стигао и султан Мехмед II. Опсада, која ће трајати готово 2 месеца, је почела.

Извршивши све припреме, Турци су под непосредним руководством султана Мехмеда II отпочели са нападима на Цариград, изјутра 5. априла 1453. године, грмљавином свих привучених топова, а затим је уследио напад великог броја наоружаних скитница и пљачкаша којима је обећан богат плен после освајања града, као и турске пешадије и јаничара.

Под градске зидине су биле притеране на стотине високих дрвених кула заштићених бивољом кожом са којих су Турци избацивали на хиљаде стрела на браниоце града, притеране лествице и специјалне мердевине са кукама којима су хтели да премосте градске бедеме и јарак између њих и упадну у град.

Истовремено је отпочео и турски напад са мора турске пешадије и јаничара укрцаних на бродове.

Храбри браниоци Цариграда су успели да одбију овај напад избацујући на Турке на хиљаде танади из пушака, топовских ђулади и стрела и палећи њихове дрвене куле помоћу запаљивих смеса.

Турски напад с мора осујетили су византијски и други бродови који су им дошли у помоћ.

Жестоки турски напади су настављени и наредних неколико дана, али су они остали без успеха.

Браниоци су чак уз помоћ становника града успевали да у току ноћи поправе оштећења на градским капијама, зидовима и кулама.

Тих дана кроз блокаду турских бродова на Дарданелима пробило се пет ђеновљанских ратних бродова, као и бродови цареве браће из Мореје који су им донели доста хране и других потреба.

Удружена флота хришћанских држава је вештим маневром потпуно разбила турску флоту и сатерала је у крајеве мореуза.

Видевши све ово и претрпевши велике губитке, Турци посумњаше у могућност освајања града, код њих наступи обесхрабрење и поједини турски команданти почеше наговарати султана да повуче опсаду Цариграда.

Упорни и сада веома ратоборни султан Мехмед II одби ове предлоге и смисли да сконцентрише своје нападе на, по њему, најпогоднијем месту, преко капија светог Романа и Влахерне код уског залива Златни Рог. Ради примицања градским зидинама и капијама на овом правцу било је потребно овладати Златним Рогом, али је он био заштићен огромним металним ланцем. Султан нађе решење. Он дође на идеју да овде изгради понтонски мост на турским лађицама које ће преко копна превући из мореуза воловским запрегама, бурадима и сплавовима.

Турци су успели да очисте терен од бодљикавог жбуња и преко њега воловским запрегама превуку један део својих бродића, који су низ стрмину спуштали преко дасака намазаних воловским лојем, помоћу ужади, у Златни рог.

Турци су овде убрзо направили широк понтонски мост повезујући међусобно бродиће, сплавове и бурад ужадима и кукама, преко којих су поставили дебеле даске и отпочели напад пешадијом и топовима са ове стране.

Видевши да се град тешко може савладати пребацивањем војника преко зида, султан издаде наредбу да се онај велики топ и остала артиљерија пребаце на врло јаке повеће платформе које су биле причвршћене за понтонски мост. Тако је ускоро са ових платформи, којих је било неколико, почела артиљеријска паљба по зидовима Цариграда.

Жестоке борбе су овде настављене све до пред крај маја у којима су браниоци успели да се одрже наневши Турцима велике губитке.

У међувремену султан Мехмед II упути свога изасланика цару Константину тражећи од њега предају града, обећавајући да ће град и становништво поштедети ако он и сви становници Цариграда прихвате ислам.

Поносни цар који је и сам свакодневно учествовао у одбрани града и храбрио своје војнике и народ, овај цинични захтев одби и одговори да Турци могу добити све што пожеле, али никада и Цариград.

На крају, Турци су у уторак, 29. маја 1453. године, пошто су покрај капије светог Романа од које воде путеви на све стране пространог града, учинили велике проломе у зидовима и порушили суседне куле, провалили у град.

Бранећи град у првим борбеним редовима храбро је погинуо и последњи византијски цар Константин XI Драгаш, чија се глава набијена на колац убрзо нашла на Тргу Константина I, оснивача Цариграда, да би сви могли видети да Византија више нема цара.

По заузимању града, настала је велика пљачка, силовање жена и девојака, а покоља нису били поштеђени ни људи који су се скупили у величанственој Цркви свете мудрости (Аја Софија).

Бежећи испред турске војске, један део грађана Цариграда је успео да се спасе укрцавши се у византијске и друге бродове који су смело упловили у пристаниште града и спасавали оно што се спасити могло.

У Цариград, сав у рушевинама, у пратњи везира је ушао султан Мехмед II, разгледао град дивећи се његовој лепоти и пространствима и помолио се богу у Аја Софији, која је одмах претворена у џамију.

Пад Цариграда имао је далекосежне последице, јер су се Османлије коначно утврдили на Балкану и више их ништа није могло спречити у њиховом походу на Европу, који ће се окончати тек под Бечом 1683. године. Велики број учених људи из Византије ће, после пада Цариграда и њеног слома, побећи у западну Европу и допринети појави хуманизма и ренесансе у европској култури.