Izvor: Objava, 31.Jul.2018, 18:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВУК КАРАЏИЋ О ПОБЕДИ МИЛОША ОБРЕНОВИЋА НАД ТУРЦИМА КОД ЧАЧКА 10. ЈУНА 1815. ГОДИНЕ

(...) Уочи онога дана кад ће побећи, утече некака робиња, из турскога логора, и дође Милошу под чадор те каже да се Турци некуд спремају: или ће да беже, или ће опет да ударе на Србе. Срби су се молили богу да побегну, а преправљали су се да се бране, ако ударе на њи. Кад буде ујутру пред зору, док повичу стражари: "Утекоше Турци!" Срби се бржебоље опреме и потрче за њима. Турци пак, подигнувши сав пртљаг свој и плен и робље и рањенике, пођу из Чачка к југу, како ће преко Јелице у Босну и у Арнаутску. У Јелици дочекају ји српски четници, који су се налазили по Драгачеву, те ји неколико побију и нешто робља отму; но Турци продру. А кад буде иза Јелице у село Ртаре, ту ји сустигне Милош с војском. Кад Турци виде Србе за собом, гдекоји се стану враћати и друге узбијати, да се бију; али Срби опале на њи из бусија, онда сви нагну куд који може, а оставе и топове, и сву стоку што су били запленили, и робље стану бацати, само да је лакше бежати. И отале су ји већ Срби онај читав дан онако разбијене и поплашене терали и по којекаким потоцима били и пленили. Који Србин нигда Турчина није убио, тај га је дан могао убити: Турци су се тако били забунили да се већ нису ни бранили, него су бежали који је могао, а који нису могли бежати, они су падали по путу и око пута. Гдекоји су српски јунаци по десет коња турски тај дан изменили, нпр. кад му један коњ сустане, а он ухвати другога који му се најбољи и најодевенији учини; па кад му и онај сустане, а он увати трећега, а онога пусти итд. Ту је по један Србин у стотине Турака улазио, те турско робље ватао и изводио. Најпосле већ је Милош стао викати: "Прођите се, браћо, забога, доста је већ; греота је од бога". А кад ји се већ ови Срби окане, онда ји стану дочекивати некаки ерцеговачки и црногорски ајдуци и различне којекакве друге четице; и тако су ји на рачун српски и преко Старога Влаа пратили и сретали чак до Сенице. Млоги су бежећи преко шума зашли у туђој земљи, па су ји после онако поплашене и гладне убијале и жене по селима. Приповедају како је некаквога трећи или четврти дан дотерала глад негде у село, па га опази некаква баба и повиче му: "Баци, Турчине, оружје!" А он сирома баци. Па и осим тога што су ји људи били, рекао би човек да ји је и сама природа била почела бити и гонити; јер ударе изнад некакве урвине, па ваљада је земља и онако била слаба, а они се опет млоги заједно натрпају, те се тако земља отисне, и више ји од стотине притисне и живе погребе, а млоги испребијају ноге и руке.

(Одломак из историјског списа Вука Караџића "Милош Обреновић" из 1828. године)