Izvor: Objava, 14.Jan.2021, 09:59

ЈАНКО ДРАШКОВИЋ

Јанко Драшковић, књижевник и један од вођа хрватског националног препорода, рођен је 20. октобра 1770. године у Загребу. Завршио је гимназију у Загребу, а право у Бечу. Потом је ступио у аустријску војску, и под генералом Лаудоном учествовао у опсади Београда 1789. године. Био је коњички капетан, али због болести напушта војску 1806. године. Живи на свом поседу у Речици код Карловца. Ту се, али и приликом честих боравака у Карловцу, дружи с ученим и истакнутим људима. За време француске окупације живео је у Паризу.

Био је један од најобразованијих људи свога времена у Хрватској, пријатељ књижевности и уметности, а нарочито је волео народне обичаје. Знао је осам језика. Био је пријатељ политичара и књижевника Саве Текелије, познавалац српске књижевности, и љубитељ ћирилице, којом је писао свој дневник.

Од 1792. године је заступник Хрватског сабора, а од 1825. и Хрватско-Угарског сабора. Истиче се родољубљем, борбом за хрватска историјска и народна права, обнову банске власти и народни језик као службени.

Као угледна личност и човек широке културе користио је младим илирским вођама као политички саветник. Сарађује с Људевитом Гајем и Иваном Деркосом. Нарочито је заслужан за ширење идеја илирског покрета међу хрватским племством. Његова брошура "Дисертација", која је намењена представницима Хрватске у Хрватско-Угарском сабору, постала је политички програм илирског покрета, а штампана је у Карловцу 1832. године.

У "Дисертацији" се тражило уједињење Хрватске, Славоније и Далмације и стварање посебне хрватске владе у склопу Хабзбуршке Монархије и у заједници са Угарском.

Као представник хрватског племства противио се укидању кметства 1848. године. Уместо тога захтевао је да племићи благо поступају с кметовима "као оци".

Драшковић је много допринео оснивању првих националних установа код Хрвата. Постао први председник загребачке Читаонице илирске 1838. године, и њој је поклонио своју библиотеку. Много је урадио на оснивању Матице илирске 1842. године.

Под старост је доживео Бахов апсолутизам, период насиља у Хабзбуршкој Монархији познат по реакционарности и покушајима централизације и германизације, преживљавајући горко разочарење због неуспеха илирског покрета, забрањеног 1848. године.

Био је почасни члан Друштва српске словесности од 1842. године.

Умро је у Радгони 14. јануара 1856. године.